Od Joakima do naših dana
Svojevremeno je Šabačko pozorište bilo jedino u Srbiji
Milica Kosović
Pozorište u Šapcu stvorilo je svoju istoriju i ono ga obavezuje na budućnost. U ovom gradu u srcu Podrinja kojim je svojevremeno upravljao Jevrem, „jedini pismen od braće Obrenovića i od prirode sklon ka novačenju i napretku“, živi pozorišna umetnost već 175 godina. Zanimljivo je da je i boem Joakim Vujić još davne 1826. godine dolazio u Šabac, u svojstvu putopisca.
Početkom avgusta 1840. godine za učitelja „mlađe gimnazijalne klase“ u Šapcu postavljen je Zemunac Damjan Marinković. Novi profesor je preko Okružnog načelstva tražio odobrenje od Popečiteljstva prosveštenija da se u Šapcu osnuje teatar. U vreme priprema Marinković je obavestio Okružno načelstvo da će on u tri dana izvesti tri različita dela – Svetislava i Milevu, drugi put Zlu ženu i treći put Tvrdicu. Tako je sve počelo.
Šabačko pozorište u to vreme bilo je i jedino u Srbiji. Prve pozorišne predstave u Šapcu vezane su za družinu glumca Stevana Čekića. To je i zagrejalo meštane da u toku zime 1863. godine proradi Dobrovoljačko teatralno društvo… Početkom juna 1873. Narodno pozorište u Beogradu je zatvoreno usled finansijske krize. Posle oproštajne predstave ansambl se podelio: deo pod vođstvom Đorša Peleša ostao je u Beogradu, a ostali glumci sa Milošem Cvetićem i Đurom Rajkovićem došli su u Šabac… Pristigli glumci su ustanovili Gradsko šabačko pozorište. Zanimljiv je i repertoar koji su negovali: Janičar Filipa Glogića, Ljubav nije šala autora Antonija Hadžića, Čestitam Koste Trifkovića, Markova sablja Jovana Đorđevića. Šabačko gradsko pozorište radilo je do kraja 1874. Godinu dana kasnije građani su opet obnovili teatar u kojem je igrao, pored ostalih, čuveni Isaije Jokić… Ukus Šapčana postao je istančan. U sali „Evrope“, sa 558 mesta, Kosta Trifković i Jovan Sterija Popović gotovo pedeset godina nisu „skinuti“ sa scene. Veoma je značajno u to vreme i gostovanje grupe renomiranog glumca Fotija Iličića.
Šapčani su oduvek cenili dobro pozorište. Tako je 1889. godine grupa odabranih glumaca Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta iz Beograda lađom dolazila u ovaj grad i izvodila u nizu 10 do 15 predstava. Dobrica Milutinović bio je u svoje vreme svedok mnogih pozorišnih događa u tada bogatom Šapcu, koji je ležao na suvoj šljivi, pšenici, debelim svinjama.
U prvim godinama 20. veka u Šapcu su gostovala brojna pozorišta iz Srbije. Tako je posle mnogih priprema krajem 1905, sledeće godine počelo da radi stalno pozorište „Drinosavlje“. Za nepunih šest meseci izvedeno je 90 predstava.
Šabačko diletantsko pozorište „Janko Veselinović“ osnovano je 1932. godine. Zahvaljujući velikom prijateljstvu Žike Popovića i Ljubiše Jovanovića mnoge šabačke pozorišne predstave bile su značajna teatarska dela. U Zanatskom domu u to vreme priređivani su zanimljivi programi, tako je upamćeno i Humorističko veče uz učešće prvaka Narodnog pozorišta iz Beograda: Žanke Stokić, Milice Bošnjaković, Mila Milutinovića… Pristizao je Radomir Raša Plaović, Milan Đoković…
Dominantna ličnost u pozorišnom životu Šapca neposredno posle Drugog svetskog rata bio je Teja Tadić, glumac i reditelj. Iskoristio je entuzijazam mladih amatera i nekadašnjih članova diletantskog pozorišta „Janko Veselinović“ i s njima pripremao prve priredbe. Među odlukama Narodnooslobodilačkog odbora bila je i ta da se, 1. novembra 1944. godine, osnuje Narodno pozorište u Šapcu. U prvi mah bilo je zamišljeno da se ono zove Podrinjsko narodno pozorište „Janko Veselinović“. Pored Teja Tadića za ostvarivanje tih ideja u tek formiranoj trupi našli su se i Branko Đorđević, Milivoje Popović Mavid, Mira Todorović, Ivo Erdman i drugi. Odabran je komad Noćna smotra Vasilija Vasiljeviča Škvarkina čija premijera je izvedena 14. decembra 1944. godine i od toga dana se vodi rodoslov Narodnog pozorišta u Šapcu. Afirmaciji ansambla pružili su u prvoj sezoni podršku svojim gostovanjima Ljubiša Jovanović i Dobrica Milutinović, a nastupali su u to vreme i Milivoje Živanović i Blaženka Katalinić, dok je režirao cenjeni Juri Rakitin. Glumac Cane Firaunović ostvario je svojevrsni rekord: ravno 243 lika na matičnoj sceni. U stvaralaštvu na sceni u Šapcu godina 1948. označena je kao „prelomna“. Na repertoaru su se nalazili i Sumnjivo lice, Koštana, Učene žene, Večiti mladoženja, Izbiračica… Svoje scenske iskorake potpisivali su u Šapcu Nadežda Zamfirović, Aleksandar Ognjanović, ali i Marko Fotez, Boris Kovač i drugi. U jubilarnoj 1981. godini, kada je Šabac obeležavao 140 leta svoje bogate pozorišne tradicije, javnosti je saopštena odluka da Podrinjsko narodno pozorište namerava da ponese ime dramskog umetnika Ljubiše Jovanovića, rođenog Šapčanina koji je studirao glumu u Pragu i Beogradu. Publici su predstavljeni i novi naslovi, kao Džandrljivi muž, Seljanka, Dva muškarca pod krevetom, Vatra i pepeo, Probudi se, Kato, Putujuće pozorište Šopalović.
Šabačko pozorište se danas ubraja u red najbolje organizovanih i po ugledu i repertoaru najkvalitetnijih teatara u Srbiji. Reditelji koji su ostavili traga u poslednjih dvadesetak godina su Kokan Mladenović, Aleksandar Lukač, Nebojša Bradić, Jug Radivojević, ali najveće zasluge za uzlet glumačkog ansambla ove kuće, ansambla koji smatraju jednim od najboljih u unutrašnjosti, svakako ima Nikita Milivojević. Njegova Ćelava pevačica više od dvadeset godina je na repertoaru i zaštitni je znak Šabačkog pozorišta, dok je Perikle za samo godinu dana osvojio 15 nagrada u zemlji i inostranstvu. Periklu se smeše novi evropski festivali, a Šabačkom pozorištu predstoji ozbiljna borba za očuvanje teško stečenog renomea.
ŠABAČKI POZORIŠNI ŽIVOT KROZ VEKOVE
Prvo teatralno predstavlenije Šabac je imao 1840. godine. Te godine, pred Božić, profesor Šabačke gimnazije Damjan Marinković pripremio je „Svetislava i Milevu“, Jovana Sterije Popovića. Predstava je u zgradi mlađe Šabačke gimnazije izvedena dva puta, prvog i drugog dana Božića.
Godine 1906. osnovano je profesionalno Šabačko pozorište.
Neposredno posle oslobođenja u Šapcu je formirano Narodno pozorište, koje je prvu predstavu dalo 14. decembra 1944. godine i sve do danas nastavlja tradiciju pozorišne umetnosti u ovom gradu.