Zapis sa Internacionalnog festivala monodrame Bitolj (4–10. maj)


Mirjana Vukojčić


Bitolj – naš „zbeg“

Biti u Bitolju znači biti u domu, kući, biti zaštićen i radostan, biti voljen i pažen, biti blizu ljudi koje možda prvi put u životu srećeš. Nosiš sa sobom svog Dostojevskog, Gogolja, Bukovskog, Šekspira, Pirandela, Čehova…

Putuješ s glavom prepunom slova, i ne znaš hoćeš li ih moći sastaviti sve u nekakav sklad, otpevati pesmu, odsvirati melodiju, izgovoriti neke reči. Kod svoje kuće si to mogao, zašto ne bi i u Bitolju?! Daleko je, nepoznat grad, nepoznata publika, drugi jezici. Ali Bitolj zna sve tvoje strahove, sve tvoje želje – da tako sam uradiš sve kako valja. I kad stigneš u Bitolj, ozare te lica na ulicama starog, lepog, tihog i umilnog grada. I Bitolj je ponosan što u svom domu, kući, staništu – a to njegovo ime i znači – može sa svojim jednostavnim, dobrim ljudima da prigrli glumce iz Litvanije, Jermenije, Izraela, Amerike, Srbije, Albanije…

I eto glumci su prešli prag novog doma za sledećih desetak dana. Na festival monodrame dođe jedan glumac sam, a vrati se u svoj zavičaj s mnoštvom prijatelja, rođaka po umetnosti kojom se bavi. Ta mala kuća, pozorište postaje na časak i „zbeg“. Svuda unaokolo žice moćnika, raketne baze nemoćnika, demonstracije tužnih, gladnih, i obesnih. Samo na našoj sceni, u našem „zbegu“ je svetlost koja budi uspavane, smeh koji razgaljuje, tuga koja opominje. To nije dečja igra, jer glumci nisu deca. Na sceni glumac kida sve tajne okove svoje sopstvene duše, i čini da njegov oslobođen duh pronalazi u mračnoj sali gledališta svetle tačke koje spaja u sazvežđe moćnih, blagotvornih sila, a one nose opomene, spokojstva i nemire, začudnosti i ushićenja.

Jedan glumac u jednom satu zapodene igru u kojoj učestvuju svi, možda i nesvesni da su zavedeni. To je čar igre jednog glumca. Tako gledalac zaveden radošću igre, svetlošću pozorišne scene izađe na ulicu posle predstave i želi da se što pre vrati natrag u salu. Napolju ga čekaju gomile raznovrsnih vesti – turobnih, zastrašujućih, koje svojim nespokojstvom očas prekinu divan san. U mračnoj sali pozorišta sve je bilo moguće –

tužno je bilo radosno, mračno je bilo svetlo, i teški krik je bio krik nade.

U „zbegu“ se ljudi zbiju od straha i nemoći. U našem „zbegu“ zbog silne želje da se upoznaju, dotaknu i progovore jednim jezikom – pozorišnim jezikom. I baš tako je bilo u Bitolju ovog maja meseca. Svi govorimo različite jezike i svi se razumemo. To su moćne čini pozorišta.

U Bitolju, tom umilnom gradu svih ovih 18 godina jedna žena je „kriva“ za naša divna susretanja – Ljupka Kolarova Pajevik, direktorka Internacionalnog festivala monodrame Bitolj. Vredna, dobrodušna, uporna, uspeva da u ovim teškim i nespokojnim vremenima udahne svima veru da je pozorište velika kuća u koju mogu svi slobodno da uđu, i veruju u reči Dostojevskog: „I biće svi sveti, i voleće jedan drugog, i neće više biti ni bogatih, ni siromašnih, ni onih što se uzvisuju, ni poniženih, nego će biti svi kao deca Božja, nastaće pravo Carstvo Hristovo“ (citat iz moje monodrame Marija Lebjatkina po Dostojevskom, koja je izvedena na festivalu).

Kad sam išla na festival u Sarajevo, upozoravali su me: „Pazi Istočno, Zapadno?!“ Kad sam išla na festival u Albaniju: „Pazi, Albanija je tajna?!“ Kad sam išla na festival u Ukrajinu, nisam dobila upozorenja, a vratila sam se u Beograd samo koji dan pre nego što će buknuti rat?! Kad sam krenula u Bitolj, opet upozorenja – žice na granici, demonstracije na ulicama?!

Kao da ne znaju da glumac ima svoje vjeruju, i zato ja verujem u reči moje Marije iz Dostojevskog. I zato nas je publika razumela. Ako su u strahu oči velike, glumčeve na sceni su još veće i sve vide.