ZAPIS O KRITIČARSKOM KARAVANU

Kad glumci i kritičari srdačno razgovaraju


Piše Aleksandar Milosavljević


Kao i obično, Dušana Nikolić je savršeno isplanirala ovo putovanje – sve se odvija po unapred predviđenoj satnici (za divno čudo čak i Medeničin polazak iz Beograda, i dolazak automobila po mene u Novi Sad), a i „prolazno vreme“ starim somborskim drumom je odlično. Auto elegantno klizi kroz zimsko, hladno panonsko veče, a mi usput pričamo o Ivanovim „bitefovskim“ planovima, knjigama na kojima trenutno radim, o njegovoj situaciji na FDU i mojoj poziciji u SNP, no najviše o tribini koja će u somborskom Narodnom pozorištu biti održana po završetku predstave koju ćemo videti.

U Sombor stižemo predveče, smeštamo se u hotel i odmah odlazimo do pozorišta po ulaznice. Naravno, rezervisane su i čekaju nas. U Kritičarskom karavanu smo ovog puta samo Medenica i ja. Izneverili su nas Sanja Glovacki, Ana Tasić, Nataša Gvozdenović i Igor Burić, s kojima obično u Karavanu krstarim Srbijom. Oni su već gledali Gogolend Andraša Urbana, nastao po romanu Janoša Hercoga. Malo je falilo da u Sombor dođem sam; ne znam da li bi se u tom slučaju moj dolazak uopšte računao u aktivnost Karavana. Ivanu, razapetom između nedavne besmislene gužve na FDU, redovnih predavanja, rada na završetku knjige eseja, selektorskih putovanja i ostalih obaveza, iskrsao je slobodni termin. Neverovatno da obojica nismo videli Gogolend, predstavu o kojoj se na sve strane priča kao o novom uspehu – i Andraševom i somborskog pozorišta.

U Somboru sam kao kod kuće. Nekoć, kada sam redovno pisao kritiku, dolazio sam na somborske premijere, tu sam sarađivao kao dramaturg, bivao u žirijima festivala, SNP je sa Somborcima razmenjivalo predstave, pravilo koprodukcije, zajednički smo maštali o velikom projektu koji bi, uz pomoć Zajednice profesionalnih pozorišta Vojvodine, uključio sve vojvođanske teatre, ovde imam dobre prijatelje, ne jedino pozorišne, a Sombor je i rodni grad mog kuma Branka Maširevića, sada Parižanina. Imao sam čast i da nedavno govorim na svečanoj akademiji kojom je obeležen jubilej ovdašnjeg pozorišta. I sada su Somborci sve savršeno organizovali, nenametljivo i profesionalno.

Pravila Kritičarskog karavana su jasna: predstave za Karavan mogu da prijave sva pozorišta u Srbiji, osim beogradskih i novosadskih (jer u ovim gradovima postoji etablirana pozorišna kritika, a i kritičari redovno pohode tamošnje premijere); učesnici Karavana (članovi Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije) ne dolaze na premijere (jer za njih najčešće domaćini organizuju prevoz); učesnici Karavana putuju i, eventualno, noće u gradu gde gledaju predstave o trošku Udruženja; u Karavanu učestvuju samo kritičari čije redakcije objavljuju ili emituju kritiku uz napomenu da je ona deo projekta Kritičarskog karavana koji podržava Ministarstvo kulture i informacija; domaćin može da organizuje i tribinu o odgledanoj predstavi, a u razgovoru učestvuju kritičari, domaćini i publika.

Iskustvo veli da su učesnici Karavana uvek razgovarali s domaćinima o viđenoj predstavi, i vazda su to bili otvoreni razgovori, no ipak su se za tri godine koliko Karavan krstari Srbijom jedino Somborci prijavili da organizuju zvaničnu tribinu. Možda ostali misle da ovi razgovori ne zanimaju publiku, ili zaziru od javnog susreta s kritičarima? Kao da je kritičarima u takvim situacijama lako? Kao da je desetak minuta između spuštanja zavese i početka tribine dovoljno da kritičar sabere utiske i pripremi se za javni nastup? Kao da glumac nije uvek u prednosti kada se na sceni nađe s kritičarem? Ipak, šta god da je razlog, svaki teatar koji u goste pozove Karavan samo je na dobitku, jer će se o njihovoj predstavi pisati i govoriti, a potencijalna tribina je jedan od oblika otvorenog razgovora o Pozorištu. Razgovor je, znamo, uvek blagotvoran.

Gogolend je, pokazaće se, odlična predstava, a i zahvalna za razgovor. Našem somborskom je prisustvovala kompletna ekipa predstave (reditelj je bio u Makedoniji), a u publici je bilo 20-ak gledalaca. Sasvim dovoljno. Medenica i ja smo, najpre, objasnili da pisanje kritike podrazumeva proces tokom kojeg se u autoru uspostavlja unutrašnji dijalog, pa se često dogodi da kritičar započinjući pisanje ima stav koji se tokom procesa promeni. Otuda, rekli smo, samo 15-ak minuta po odgledanom Gogolendu, od nas mogu čuti tek prve utiske, a ako bude uspostavljen konstruktivni dijalog, možda uspemo i da definišemo kritičarske sudove. Dijalog je bio konstruktivan; kritičari su postavljali pitanja, proveravali svoje utiske, iznosili radne teze, a glumci su ništa manje otvoreno odgovarali. Pokazalo se da smo, zahvaljujući iskustvu, „napipali“ i neke neuralgične tačke predstave, definišući ih slično kao i glumci, ali iz bitno drugačije perspektive. A opet, glumci su, dabome govoreći iz vlastitog ugla, jasno pokazali da je dijalog, ma koliko stanovišta aktera i kritičara bila različita, ipak moguć. Kada je otvoren, iskren i pošten, razgovor može da bude instruktivan i publici. Pa i zabavan.

A uistinu je ovaj naš somborski to i bio. Akteri Gogolenda – Biljana Keskenović, Branislav Jerković, Ivana V. Jovanović, Milica Janevski, Nenad Pećinar, Saša Torlaković i Irena Popović – bili su sjajni sagovornici, spremni da otvoreno i iskreno analiziraju i svoj angažman i proces rada s rediteljem, da čuju zamerke, no i da se ne uznesu izrečenim pohvalama, a kada se atmosfera još više opustila, somborski glumci su priznali i da je upravo jedan od prisutnih kritičara neposredno inspirisao neke od replika iz predstave. Kritičari su pak postepeno, kroz diskusiju, definisali svoje sudove i stavove, a Medenica je čak upriličio i mini-performans animirajući publiku s namerom da obrazloži odnos gledalaca i aktera na pozornici.

Zaključak: razgovor vođen u sali somborskog teatra trajao je duže od predstave i niko ga nije napustio, a docnije je, dabome u užem sastavu, produžen u pozorišnom klubu do u sitne sate. Siguran sam da će biti nastavljen, nadam se u narednom ciklusu Kritičarskog karavana, i to ne samo u Somboru, jer ovaj projekat je jedan od najkonkretnijih vidova borbe za očuvanje i popularizaciju teatarskog života u Srbiji.