ZAJEDNIČKI INTERESI DRAMSKIH UMETNIKA

Kad sam zamolila Vojislava Brajovića, predsednika Udruženja dramskih umetnika Srbije, da za „Ludus” prokomentariše najnovije aktivnosti Udruženja, uzvratio je molbom: „Hteo bih da prvo navedem imena svog tima, to je ženski tim, zato što su one veoma zaslužne za sve što se radi u Udruženju. To su Branislava Atanacković, ona je sekretar Udruženja, Duška Marković, Radmila Sandić, Ana Mančić i Dušica Todorović. One su posvećenici posla, stručnjaci, i meni je drago da sam u toj ekipi. Zatim, pre nego što išta kažemo o našim trenutnim aktivnostima, treba objasniti šta je Udruženje. Možda ljudi to ne znaju, a važno je da znaju kako bi se razumelo zašto se bavimo ovim čime se bavimo.”

 

Zato prepisujem sa sajta: „Udruženje dramskih umetnika Srbije je dobrovoljno, nevladino i neprofitno, REPREZENTATIVNO profesionalno udruženje koje okuplja dramske umetnike i to: glumce, reditelje, dramske pisce, dramaturge, kao i umetničke saradnike – teatrologe, organizatore, producente, suflere i inspicijente, radi ostvarivanja zajedničkih ciljeva u oblasti razvoja i unapređenja dramske umetnosti i stvaralaštva i drugih zajedničkih interesa dramskih umetnika”.

 

„Dakle, sami umetnici su osnovali svoje udruženje, a država mu je dala status reprezentativnosti iz mnogih razloga: zbog višegodišnjeg kontinuiteta postojanja i rada, zbog brojnosti i sastava članstva koje nedvosmisleno reprezentuje našu delatnost u kulturi, zbog ugleda naših članova u društvu. Uslov za dobijanje reprezentativnosti bio je i da je naša organizacija od značaja za razvoj nacionalne kulture, da ostvaruje rezultate u programskim aktivnostima i da je osposobljeno kadrovski, tehnički i organizaciono za vršenje poverenih poslova. Glavni posao koji nam je država poverila je regulisanje statusa samostalnih dramskih umetnika” objašnjava Vojislav Brajović. „Mi to stalno radimo i zato smo stalno suočeni sa raznim socijalnim problemima naših članova. Recimo, po Zakonu o kulturi doprinose samostalnim umetnicima uplaćuje lokalna samouprava. Međutim, te uplate najčešće kasne, pa samostalni umetnici zbog toga, ni krivi ni dužni, imaju problema sa poreznicima. To znači da jedan deo države kasni sa ispunjavanjem svoje obaveze, a drugi deo tereti onog kome ta obaveza nije uplaćena.”

 

Jedna od svakodnevnih aktivnosti Udruženja je, kaže gospodin Brajović, očuvanje delatnosti pozorišne umetnosti. Kako se to radi? „Treba ulivati svest o tome da svaka umetnost pomaže društvu da napreduje, pa da zato društvo ima negujuću ulogu prema kulturi. Državna politika mora da neguje nadgradnju društva”. Obzirom da se ima utisak da svest o potrebi negovanja kulture ne postoji, kako je probuditi? „Protiv sam bilo kakvih protesta. Znate onu poslovicu: pritisnuto jače sve više odskače? Jasno je šta ona poručuje. Mi se u ovom vremenu tranzicije i ekonomske krize ne borimo za prioritet, ne tražimo nešto posebno za sebe. Borimo se da oni koji odlučuju o pozorištu shvate koliko je ono važno – važno je isto koliko i preduprediti poplavu dobrim urbanističkim planom po kome će se kuće zidati tamo gde voda neće stići. Sve ovo govorim da bi se shvatilo koliko je važno očuvati, ili bar ne dopustiti da se sruše duhovne vrednosti kao što su pozorišta, koja su na ivici opstanka zbog raznoraznih zakona koji su sprečili zapošljavanje, angažovanje i slične stvari bez kojih ne može da se radi. Ja sam jednom rekao: možete vi da napravite zakon u kome nema zapošljavanja, ali ne i angažovanja, zato što umetnička kuća ne može da postoji ako ne može da angažuje umetnike.”

 

Tako smo stigli do priče o zakonima. „Država ne može da očekuje Zakon o pozorištu koji će je ratosiljati brige o pozorištu. Pozorišta su suočena sa nedostatkom para, ali ništa manji problem nije ljudstvo. Ja sam od 1981. do 1983. godine bio upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta u kome je tada bilo od 204 zaposlenih samo 60 glumaca. Sada Tamara Vučković, direktorka JDP-a, ima 91 zaposlenog od kojih je 27 glumaca. Za tako reprezentativno pozorište kakvo je JDP, to je premalo. Pozorište ne može da opstane bez ansambla. Lična karta svakog pozorišta je njegov ansambl, ansambl je ono što čini osobenost pozorišta. Mi u zemlji nemamo pozorišta kojeg bi se postideli.”

 

Zahvaljujući inicijativi Udruženja dramskih umetnika, pozorišta su oslobođena raspisivanja tendera, pa ne moraju da pisca ili reditelja ili bilo kog drugog autora predstave traže konkursom za javne nabavke. „Po tom Zakonu su gradovi koji nemaju pozorište, a žele da recimo u svom domu kulture vide neku predstavu, morali da raspišu tender i da tako odluče da li hoće da im gostuje na primer Atelje 212 ili Boško Buha.”

 

Zatim, kad je RTS odlučio da sa glumcima ne potpisuje ugovore za repriziranje, nego da im plaća samo jednu reprizu tokom nedelje, iako može da ih prikazuje svaki dan, Udruženje se obratilo RTS-u. „Godinama unazad je ta nadoknada ista: pet hiljada dinara za glavnu ulogu i tako dalje, zato što je RTS tako odlučio. Nadoknada za reprize glumcima se ne plaća i po godinu i više dana. Ali, to nije sve – RTS te iste proizvode proda drugim TV kućama lokalno, u državi, u regionu, i za to dobije nadoknadu, da ne govorim i o sistemu minutaže za reklame. Autorima, izvođačima i interpretatorima, naravno, ne da ništa. Ne bih voleo da me neko pogrešno razume – ne govorim o RTS-u u negativnom kontekstu, samo navodim činjenice.

Po sadašnjem Zakonu o autorskom i srodnim pravima glumci mogu da ostvare naknadu od emitovanja fonograma, ali ne i od videograma, odnosno filmskih i video zapisa. Zato je naše Udruženje, kada je pre dve godine Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja predložilo Izmene i dopune Zakona o autorskom i srodnim pravima, pokrenulo obrazloženu inicijativu o neophodnosti promene ovog Zakona, naročito člana 117, koji se odnosi na prava interpretatora. Iz istih razloga smo podržali i inicijativu Udruženja glumaca Srbije da se konačno promeni Zakon o autorskom i srodnim pravima.” Tražili smo i dobili podršku Ministarstva prosvete koje je predlagač ovog Zakona, kao i podršku našeg resornog Ministarstva kulture i informisanja.

Udruženje se veoma glasno zalaže i za promenu statusa, odnosno zvanja svojih članova, zalaže se da glumci postanu autori. „Mi smo autori svojih uloga. Zar je umetnik Jehudi Menjuhin izvođač Mocarta? Zar nije autor te interpretacije?”

Do kraja godine, Udruženje će održati svoju redovnu godišnju Skupštinu, dodeliti Nagrade „Miloš Žutić” za najbolje glumačko ostvarenje u protekloj godini i „Dobričin prsten” za životno delo. U planu je i završetak rada na monografiji o Predragu Mikiju Manojloviću i promocija te knjige, kao i objavljivanje jednog štampanog broja Ludusa, uz upravo pokrenuto elektronsko izdanje – „Ludus Online”.

 

Udruženje dramskih umetnika Srbije ove godine puni 95 godina. Trenutno ima oko1300 članova, a najbrojniji su glumci.

 Sonja Ćirić