TRADICIJA POZORIŠTA ZA DECU I LUTKARSTVA

Svetski Dan pozorišta za decu i mlade obeležen je 20. marta, a 21. ovog meseca i Medjunarodni dan lutkarstva.

Povodom 20. marta, u organizaciji ASSITEJ-a (Međunarodna asocijacija pozorišta za decu i mlade), pozorišta širom sveta pripremiće različite programe da bi istakli značaj pozorišne kulture za decu i mlade i njen uticaj u odrastanju, obrazovanju i vaspitanju novih generacija. Slogan „Povedite dete u pozorište danas“ upućen je roditeljima, bakama, dekama, učiteljima, vaspitačima i starateljima, sa ciljem da se svakom detetu i mladoj osobi pruži mogućnost da zavoli pozorište.

Svetski dan lutkarstva obeležen je dan kasnije, u ponedeljak 21. marta, u organizaciji UNIME, pozorišne asocijacije pridružene UNESKU, koja okuplja ljude, profesionalna pozorišta i pozorišne trupe iz celoga sveta koji doprinose razvoju lutkarske umetnosti.

Lep običaj je da ovim povodom svoje poruke napišu istakunuti svetski umetnici. Predsednica ASSITEJ-a, Ivet Hardi je i ove godine pripremila poruku povodom Svetskog dana pozorišta za decu i mlade, dok je poruku po pozivu napisala Dženi Sili, umetnička direktorka pozorišne trupe Greje, gluva osoba. Time ASSITEJ želi da skrene pažnju na desetogodišnjicu Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom i da istakne i podrži prava svih na umetnost i kulturu i na puno učešće osoba sa invaliditetom u profesionalnom kulturnom životu zajednice.

Povodom Svetskog dana lutkarstva, uprava UNIME odlučila je da ponovno uputi svetu prekrasnu poruku nedavno preminulog naučnika, istraživača, pozorišnog kritičara, pisca i antropologa koji je posvetio život svetu lutkarstva – Henrika Jurkovskog, napisanu pre pet godina.

Poruke možete da pročitate na sajtu ASSITEJ Srbija assitejsrbija.org.rs, a poruku UNIME prenosimo u celini.

Profesor Henri Jurkovski preminuo je 2. januara 2016. Taj neverovatan čovek – naučnik, istraživač, pozorišni kritičar, pisac i antropolog, posvetio je život svetu lutkarstva, te stekao mnogo prijatelja i poštovalaca u celom svetu. Kako bismo i dalje bili bliski sa njim u duhu, vlasti UNIME su odlučile da ponovo i 2016. godine, podele njegovu predivnu međunarodnu poruku koju je napisao za Svetski dan lutkarstva 2011:

“Evo me, u gradu Omsku u Zapadnom Sibiru. Ulazim u Etnografski muzej gde moju pažnju odmah privlači veliki monitor, na kom se može videti desetine figura- idola ugrofinskih plemena, Menses i Chantes. Izgledaju kao da pozdravljaju svakog posetioca. Moj instinkt me pokreće da reagujem i da im uzvratim pozdrav. Oni su veličanstveni. Oni predstavljaju preživeli trag duhovnosti generacija primitivnog čovečanstva.Zajedno sa svojim imaginarnim svetom, oni su početak prvih predstava i slika pozorišta, istovremeno i svete i bezbožne.

Umetničke zbirke su prepune idola i svetih figura koje malo po malo blede iz sećanja. Ali u muzejima takođe postoje lutke koje čak i danas nose otisak ruke njihovih tvoraca i manipulatora. Drugim rečima, te lutke su zadržale tragove ljudske spretnosti, fantazije i duhovnosti. Lutkarske kolekcije postoje na svakom kontinentu, i u skoro svakoj zemlji i ponos su svojih kolekcionara. One predstavljaju važna mesta za istraživanje, čuvanje postojećih uspomena i istovremeno svedoče o raznolikosti naše discipline.

Umetnost, kao i mnoge druge ljudske delatnosti, ima dve tendencije: ujedinjenje i diferencijacija. Danas možemo primetiti koegzistenciju te dve tendencije u kulturnim delatnostima. Možemo jasno zapažati kako je lako putovati u vazduhu ili putem interneta. To povećava broj kontakata koje uspostavljamo na raznim kongresima i festivalima, što dovodi do boljeg ujedinjenja. Uskoro ćemo zaista živeti u globalnom selu McLuhan.

Ovo stanje ne znači da smo potpuno izgubili osećaj za kulturne razlike, već da će veliki broj pozorišta ubuduće koristiti slična sredstva izražavanja. Lutkarski stilovi kao što su ningyo joruri iz Japana i wayang iz Indonezije asimilovani su i u Evropi i Americi. U isto vreme, grupe iz Azije i Afrike koriste evropske lutkarske tehnike.

Prijatelji mi kažu da, ako mladi japanski umetnik može da postane virtuoz u izvođenju Chopina, tako i Amerikanac može da postane stručan za “joruri“ ili dalang koji izvodi „wayang purwa“. Ja bih se složio sa njima, pod uslovom da lutkar asimiluje, ne samo tehniku, već i kulturu koja je vezana za nju.

Mnogi umetnici su zadovoljni spoljašnjom lepotom lutke, koja je u većoj meri podsticaj gledaocima za otkrivanje drugih oblika umetnosti. Na taj način lutka otvara nove oblasti. Čak i u okviru glume u pozorištu, postala je izvor mnogih metafora.

Rasprostranjena prisutnost drevne slikovite lutke je sada u obrnutoj srazmeri povezana sa kretanjem ka mestu gde je nastala. Razlog je invazija predmeta, i u još većim razmerama, svega što je povezano sa materijom. Jer svaki predmet, svaka materija, kad je animirana, obraća nam se , zahtevajući pravo na pozorišni život. Tako će od sada predmet zameniti slikovitu lutku , otvarajući put za umetnika koji vodi u novi poetski jezik, u kreacije pune bogatih i dinamičnih slika.

Slike i metafore koje su nekada bile karakteristične za svaku vrstu lutke, razlikujući ih međusobno, danas postaju izvor izražavanja za svakog pojedinačnog lutkara. Tako sada imamo novi, jedinstveni poetski jezik, koji ne zavisi od generičke tradicije, već od talenta umetnika i njegove/njene lične kreativnosti. Ujedinjenje sredstava izražavanja dovodi do diferencijacije. Globalno selo McLuhan pretvorilo se u sopstveni antipod. Različita sredstva izražavanja postala su instrumenti individualnog jezika koji uvek preferira originalna rešenja. Naravno, tradicija slikovitih lutaka ne nestaje iznad horizonta. Nadajmo se da će uvek ostati dragoceno uporište”.

Henrik Jurkovski – 2011.