UMETNICA JE ZAUZETA

Piše: Duška Radosavljević

 

"512 sati"  Marine Abramović

„512 sati“
Marine Abramović

Izložba/instalacija/performans „512 sati” Marine Abramović u galeriji „Serpentajn” obeležio je letošnju kulturnu ponudu Londona. Kao i prethodni poduhvat UMETNICA JE PRISUTNA održan u Njujurškoj MOMI 2011, i ovaj poduhvat izazvao je različite reakcije. Prenosimo zapis o jednom sasvim ličnom iskustvu.

 

Red

Dok čekamo u redu pred vratima galerije, portiri na ulazu žele mi dobrodošlicu. Postoje određena pravila, kažu. Nema telefona, naočara za sunce, torbi – sve to se ostavlja u garderobi. Žena iza mene se predomišlja, okreće i odlazi.

Pečatiraju mi ruku brojevima – naslov performansa i današnji datum.

Hodnik

Svlačionica nalik onoj u fiskulturnoj sali.

Umetnica sedi na klupi i razgovara sa posetiocem.

Žurno ulazim jer nemam šta da ostavim u garderobi; sve sam ostavila partneru koji me sa bebom čeka napolju.

Centralna prostorija

Spoznaja da posetilac ulazi pravo u srce izložbe sustiže me u po koraka.

Krstolika platforma koja se ukršta sa krstolikom formacijom Ikea stolica na rasklapanje (po četiri u svakom redu) zauzima celu prostoriju.

Ljudi stoje na sredini platforme zatvorenih očiju.

Ljudi sede u stolicama sa slušalicama na ušima – uglavnom zatvorenih očiju.

Pokušavam da odgonetnem pravila.

Da li ću morati da čekam da me umetnica smesti u ovu instalaciju?

Koliko dugo su ovi ljudi ovde?

Shvatam da neki ljudi dolaze i odlaze po sopstvenom nahođenju – to je dakle neka vrsta samoodrživog mehanizma, koji ne zahteva umetnikovo prisustvo u svakom momentu.

Mlađi čovek u centru izgleda naročito revnostan, kao da je tu od ranog jutra i kao da namerava da ostane do samog zatvaranja – planira sopstveni performans izdržljivosti.

Stolica ispred mene biva oslobođena, osoba koja je sedela u njoj ustaje i kači bežične slušalice na naslon.

Da li postoji red? Pokušavam da utvrdim da li neko čeka da sedne? Očigledno ne; žena iza mene prilazi stolici.

Sedam na sledeće slobodno mesto.

Stavljam slušalice na uši – tišina.

Primećujem da se neki ljude u centru platforme drže za ruke.

Jedan par – uzbuđeni čovek i žena koja se blago osmehuje – dolaze do centra zajedno. Možda se drže za ruke zato što im je tako manje strašno nego da priđu sami?

Pitam se ko su svi ti ljudi koji su došli na ovaj performans.

Umetnički tipovi, mnogo mladih lica punih nade, nešto starijih ljudi, jedna žena koja meditira sedeći u stolici, zatvorenih očiju i dlanova okrenutih nagore.

Dve žene se penju na platformu, držeći se za ruke – izgledaju kao da bi mogle da budu majka i ćerka.

Ubrzo shvatam da žena za koju sam mislila da je deo „para” hladno šapuće nešto na uho muškarca. Ona je izvesno deo predstave.

Obučena je u crno i jedna je od mnogih figura koje hodaju naokolo, hvatajući ljude za ruke.

Pogladivši tog čoveka po leđima i grudima, ona odlazi.

Zaključujem da su ljudi u crnom kustosi – ‘curatori’ – ljudi koji se bukvalno „brinu” o prostoru i ljudima u prostoru.

Pitam se da li je umetnica moždа imala samo ulogu rediteljke ovaj put i odlučila da ne bude deo dešavanja.

Umetnica je kreirala Izložbu koja se sastoji isključivo od samih posetilaca.

Uzela je pojam ‘prisustva’ kao materijal za umetničko delo još iz onog MOMA performansa i prenela ga na posmatrače umetničkog dela. Naše prisustvo takođe može da se oblikuje; mi takođe možemo biti deo umetničkog dela; mi možemo pronaći umetnost u sebi samima.

Umetnica izaziva na dvoboj tradiciju pasivnog posmatrača umetnosti i čitav hijerarhijski odnos imeđu umetnika (kao specijalno nadarene jedinke) i gledaoca (kao, na neki način, inferiornog u odnosu na umetnika).

Umetnica izaziva na dvoboj ideju da su umetnost i iskustvo umetnosti elementi materijalne realnosti.

Kako će se ovo dotaći nekoga ko ne veruje u postojanje nevidljivog?

Oči

Uši

Zapada mi za oko Umetnica – osoba u crnim farmerkama i beloj, neupasanoj košulji, sa kosom upletenom u neobaveznu pletenicu.

Razgovara sa posetiocem koji stoji pored zida. Oboje deluju opušteno, iako je Umetnica u prolazu, čvrste namere i usred kratkog zaustavljanja, pre nego što priđe nekom drugom.

Izvesno, ja sam jedna od rektih ovde koji zapravo pokušavaju nešto da vide; ostali su skoncentrisani na sebe u tišini.

Skidam slušalice i postajem svesna navale zvukova. To su uglavnom zvuci stopa koje se kreću kroz prostor – na trenutak se pitam da li napolju ustvari pada kiša.

Bile su to neke dobre slušalice, zaključujem.

Prostorija zdesna

Beli zidovi i beli paravani i redovi stolica sa bežičnim slušalicama koje vise, gledaju u belo.

Nalećem na Umetnicu na ulazu. Razmenjujemo osmehe i prošaputane pozdrave. Deluje zauzeto ali srećno u tom „radnom stanju“.

Lice joj je otvoreno i velikodušno.

Gledam unutra. Više mi se ne sedi na stolicama: okrećem se i idem u pravcu druge sobe.

Prostorija sleva

Kustos na ulazu me pita da li želim da uđem.

Kažem: da.

Daju mi povez i kratke instrukcije.

Stavljam povez na oči i čekam na vratima.

Neko me hvata za desnu ruku, ukršta prste sa mojima i uvodi me u prostor.

Da li je to možda Umetnica?

Hladna, suva ruka.

Da li da provirim?

Ima li nekakvih znakova?

Nastavljamo da hodamo.

Moj par ispušta mali uzdah – žena je.

Zastajemo.

Da li će me sada napustiti?

Da li imam izbor da ne dozvolim da me pusti?

Izgleda da želi da se okrenem na desnu stranu.

To i činim.

Pravimo još par koraka.

Moja ruka zakači kraj nečije košulje.

Da li je to bela košulja?

Ostavlja me sa rečima „idi” ili „idi napred” ili možda „nastavi napred” ili „idi sama” prošaputanim sa akcentom tako da nisam sigurna.

Nastavljam da hodam.

Šta se dešava kada poželim da prestanem i odem?

Nastavljam da hodam.

Sudaram se sa nekim ko stoji.

Shvatam da mogu malo da progvirim, i vidim pod.

Uočavam da sam se sudarila sa dvoje ljudi koji stoje.

Šta onda?

Da ih dodirnem?

Stojimo i dalje.

Ja nastavljam.

Nastavljam da hodam i osećam da prilazim zidu.

Stajem.

Da li me neko posmatra?

Da li je neko primetio da sam virila?

Zatvaram oči i hodam ka zidu držeći prste ispružene, tako da ne udarim u zid.

Okrećem se.

Nastavljam da hodam.

Nečija ruka očeše moju.

Shvatam da se nalazim u zraku svetlosti i zaustavljam se.

Ponovo virim.

Primećujem nekoga – muškarca – kako pravi sitne korake poput gejše u njegovim patikama dok prolazi desno od mene.

Pitam se da li će neko doći po mene i izvesti me napolje?

Odlučujem da skinem povez.

Gledam okolo.

Nalazim se blizu izlaza.

Izlazim, vraćajući povez kustoskinji koja je ionako već pružila ruku da ga prihvati.

Povratak u centralnu prostoriju

Posmatram Izložbu iz drugačije perspektive.

Ta unakrsna struktura koju je umetnica kreirala od drveta – sve u istoj boji – je zapravo mandala.

Žena u stolici i dalje meditira sa dlanovima okrenutim nagore, zatvorenih očiju, ušiju prekrivenih slušalicama.

Držim ruke iza leđa, naslonjena na zid – da li tako kažem ‘Ne’ kustosima?

Onda primećujem da je većina napravila isti gest.

Starija Azijatkinja stoji pored zida, sa ‘lenonkama’ na očima.

A rekli su da su naočari za sunce zabranjene!

Ona zauzima prostor u komandujućem, harizmatičnom stilu.

Obučena je uglavnom u krem i belu odeću, sa belim patikama za trčanje na nogama.

Odlučujem da je više ne gledam – mogla bi da bude neko čuven.

Jedan od kustosa – mladić urednog izgleda – vodi za ruku ženu koja se osvrće nazad prema svom momku koji je prati.

Sigurno su tek stigli.

Kao da joj je neprijantno što je tako vode.

Momak poslušno prati.

Kustos ih vodi do centra platforme i šapuće oboma.

Jedna kustoskinja mi prilazi:

‘Da li želite da idete u centar?’, pita me sa akcentom.

‘Da’.

‘Da li ste sigurni?’

‘Da.’

Idemo ka centru.

‘Otvorite stopala još malo i zatvorite oči’.

Stojimo.

Razmišljam.

Beba – da li mu nedostajem?

Da li plače?

Gledam kroz svoje treće oko.

Kako sve ovo da zabeležim?

Stojimo držeći se za ruke.

Da li će me pustiti?

Da li će se uvrediti ako odem čim me pusti?

Trlja mi grudi i leđa – centrira me.

Odlazi govoreći mi:

‘Ostanite koliko god možete’.

Ostanite koliko god možete – da li je to izazov ili poziv?

Zašto ne reći ‘ostanite koliko god ŽELITE?

Mogu da ostanem i duže nego što želim, ali ne smem da ostanem toliko – imam obaveze.

Zašto mi ne dozvole da pišem o ovome dok sam ovde, kao što bih uradila na bilo kojoj drugoj izložbi?

Kako ću da naslovim svoje prisustvo ovde:

„Jedan od Marininih 512 sati”?

Virim.

Primećujem da je čovek koji je ranije stajao tu sa namerom da bude do kraja, otišao.

Okrećem se i odlazim.

(Na izlazu primećujem predmete na prodaju – čaša za vodu Umetnice, olovka, kišobran – sve sa etiketama sa cenom… Uputstvo za pijenje vode iz njene čaše me podseća da je glavna svrha svega „mindfulness” – osvešćivanje, mada je Umetnica do ovog zaključka sigurno došla nekim svojim putem.)

Izlazim sa rečima:

Koliko dugo sam bila unutra?

(tekst slične forme objavljen je u Exeunt magazinu)

Prevod: Filip Vujošević