UGLJEŠA ŠAJTINAC: Pišeš, jer ništa ne nudi sličan ishod

Razgovarala: Snežana Miletić

Nedavno je u svom, sedmodnevnom krokiju života jednog dramskog pisca, književnika i pedagoga, u listu „Danas”, ispisao čistu poeziju naše nadrealne stvarnosti, a povodom još jedne važne, Evropske nagrade za književnost za roman „Sasvim skromni darovi” u izdanju „Arhipelaga“. Uglješa Šajtinac, istinski panker srpske književnosti, pronicljivi cinik čiji banatski bekgraund uvek daje neki poseban pečat štivu koje ispisuje, govorio je tada i o tome kako brine o budućnosti svojih studenata na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Kuda će, šta će kada završe, šta ih čeka, zapravo čeka li ih išta…

Jesu li ti Tvoji studenti drugačiji, bolji od nas u tom smislu? Kakvi su uopšte oni? Nadam se bolji od onog što je trenutno u našim pozorištima, što prilično zastrašuje, bez trunke istinske empatije… I ne mirim se sa onima koji kažu da je pozorište ogledalo društva…

Da ne bude da se ja „nešto posebno trudim”, brinu mnogi – jer vide šta je. Što se pozorišta tiče, da mu je uloga ,,ogledala” sva svrha, ne bi ništa valjalo. Svoju brigu moram da razumem i kao posledicu godina u koje sam ušao, a bezdetnosti, te mi mlada lica „novih ljudi” znače više od „materijala za oblikovanje”. Oni su dobri i bolji, čak iako trenutno stanje ne govori tako. ,,Kad porastu, kad razmisle, kašće im se samo”… Zbog toga, zlo je odbacivati ih i proglašavati nesposobnima – čovek budućnosti je uvek stariji od svog prethodnika, jer samo vreme koje dolazi potvrđuje mudrost, nikad ono koje je prošlo. Postoje trenuci suočavanja sa ogromnim zaostacima u znanju i u posedovanju radnih navika. „Sinekure, sinekure…”, što bi rekao jedan moj poznanik, komentarišući kako smo se neki od nas, koji smo sa velikom neizvesnosti živeli godinama nakon završenih umetničkih akademija, zaposlili na tim istim školama. Dakle, ima mišljenja da je baviti se pedagogijom na umetničkim školama čista „zajebancija”. Ima i toga, sigurno, jer mnogo ih je u svim sferama posla i društva. Nadam se da će deo „zajebancije” koja mora postojati i u uzvišenijem obliku značiti nešto mladim dramaturzima. Sve ostalo je na njima, pa tek onda na društvu i kulturnim politikama. Pristalica sam „realnog idealizma” uz konstantu sakralnog u pristupu poetizovanja tzv. „stvarnosti”. U vremenu sekularnog nasilja, to je najpoetičniji način trošenja ovog života. To mi je steg.

 Svojevremeno si napisao dirljivu, za sve druge koji su pisali na slične teme, nedostižnu priču, posvetu vremenu koje je nestalo, nama koji smo se u njemu razbili u paramparčad i još uvek glumimo da nam nije ništa ili pak ne znamo da nam se i te kako nešto krupno desilo. „Hadersfild” je jedna od retkih predstava koje nude neku čudnu nadu, posle nje poželiš da sedneš i zastaneš, stvarno čuješ odgovor na – postavljeno „Kako si?”… Kako Tebi danas „Hadersfild” izgleda, šta Ti dođe? Gledaš li predstave po svom tekstu, pratiš li ih?

Nemam kad. „Hadersfild” je odavno stasalo čedo, a ja ih kotim i uvek su mi oni najslabiji najveća briga. Nije baš da se „prasim”, pa da ne znam šta ću od silnih „čeda”, ali pišem i prozu, a „zatrudnjivanje” i „porođaj” kod mene umeju da traju. Eto, drago mi je da se pomenuta drama igra i danas, da znači i čini. Ali, ja bih da ostanem „dirljiv” da se uvek „dopadnem i ganem” što bi rekao Rasin. U tome mi mnogo pomaže radost stvaranja, koja je opet samo oblik samomučenja – ništa revolucionarno, ali neverovatno neodoljivo. Ko kod lotofaga. Ne možeš da prestaneš da ga jedeš kad jednom probaš. Pišeš, jer ništa ne nudi sličan ishod. Stanje. Spuštaš se najdublje, znaš da su negde tamo, na čelu kolone Vergilije i Dante. Ostavljaš sat, ne mariš za mesečeve mene, godišnja doba i sednice vlada. Pravo do pakla, kroz čistilište pa sve do Raja. Tvoja lična Božanstvena tragikomedija!

 Roman „Sasvim skromni darovi” su na neki način nastavak „Hadersfilda”, koji je bio dijagnoza. Posledice su zastrašujuće. Baš ništa se nije promenilo, osim ličnog saznanja i osvešćenja da se ništa neće promeniti… Nikad. Rasutost o kojoj pišeš, verujem da oseća svaki normalan čovek. I kada nije tako geografski negde katapultiran, često ima utisak kao da je nesnađen emigrant u zemlji u kojoj se rodio, osim ako nije krimos ili direktor JKP Srbija. Ta neuredivost prostora u kojem živimo sigurno je nepresušni izvor tema za pisca. Pretpostavljm da i Tebe frustira to što zbog vaskolike neurednosti i neuredivnosti, od ekonomske do političke, nemamo pravo na svoju malu, ličnu istoriju. Kako se nosiš sa tim osećajem sveta, kako se boriš na dnevnoj bazi?

Jedem lotos! U stvari, nemam pojma. Apsolutno nisam u stanju da raščlanim sistem po kojem funkcionišem. Znam samo da je nasilje prisutno. Ne provociram ga, ali ni ne zaboravljam. O tome samo i pišem. Nasilje je jedna jedina moguća tema. Zašto je tu? Šta mu je svrha? Uzaludan posao, a opet jedini moguć. Čini se da se rađamo s tim. Kao na početku svake tragedije. Ono je starije od početka i sve što ćemo do kraja gledati ima veze sa njim. Ne borim se, priznajem, samo pišem i pominjem. A, šta od toga, ako u obzir uzmemo da je pitanje usmereno ka poboljšanju realnih uslova života? Lične istorije, da, pa koje druge?! Koja to ljudska žrtva u istoriji nije imala lično ime? Svako lično ime samo je jedno od mnogih sa dva moguća spiska – „Mi” i „Oni”. I, to ne prestaje. Stvar je samo u metodu. Oni na bezbednoj udaljenosti od neposrednog stradanja sa oba spiska, „Mi” i „Oni”, baš ti, guraju „svoje” u vrtloge nasilja. Sveopšta zaglupljenost, panični strahovi, predstave o poretku i mržnja samoga sebe zagadili su sve, od porodice do plemena. A sebe boljim učiniti? Pomoći onome do sebe? Ne, krdo je uvek sigurnija varijanta. Da je Gospod tako hteo, ne bi onomad sve poverio Jednome, već bi poslao flotu nadmornica da reše stvar. Svaka zloupotreba poslednje rečenice dozvoljena je u neograničenom obimu.

 Ideš li u pozorište? Šta gledaš? Neki dramski pisci kažu da ih zastrušuje ovo novo postdramsko pozorište koje je vrlo moderno i kod nas, koje je zapravo kamuflaža za bezidejnost, neznanje i take money and run? Nekako je premalo istinskih životnih dilema, i priča, nije moguće da ih se ne vidi i ne oseća… Ili da ih se tako pogrešno oseća…

Svaki trend ima svoj rok trajanja. Sve je, opet, u jednom trenutku bilo trend, da bi ostalo zauvek. U pozorište ne idem često. To mi zvuči lepše od „retko”. Grcanje teatara oseća se svim čulima. Tako je, šta ćete, dok se izređaju svi rimski imperatori, svi ratovi, sve godišnjice svih velikana, svi društveni problemi – pobogu, koji je to problem koji „nije društveni”?! Između svega, ima i dobrih predstava, zanimljivih praizvedbi, eksperimenta. Izvesno vreme radio sam i u pozorištu, mogu da naslutim. Nekako, sve se očas ogadi pričama o tome ko je kome „učinio” režijom, tekstom, ulogom, honorarom. Vunovlačarenja na sve strane. Politikom se bave glumci, tehnika, higijeničari. Ovo je gore od „samoupravljanja”. Interesantno, kapitalizam se dovlači sporo ali neumitno k’o krokodil od dve tone, ali ni njemu neće uspeti da zgrabi sve ako ne zgrabi prvo običaje „znanja svih o svemu”. Sujeta kipi, frustriranost osujećuje pa opet, eto tu i tamo scenskih događaja koji podsećaju da je bezuslovna ljubav publike i teatra moguća.

 Odnos prema prošlosti koja se stalno povampiruje kod nas se konstantno pogrešno interpretira, uvek se neki mrtvac našminka dnevne politike radi. Ni Evropska unija baš ne pomaže u tome… Kako je Ti doživljavaš?

Moj odnos je da volim sve ljude. I u doba mržnje. Posle Drugog svetskog rata, Andre Malro je pisao o ustrojstvu pakla. „Pakao nije užas; pakao je u obezvređivanju…”, piše Malro. Poniženost žrtve ne isključuje poniženost mučitelja. Definicija Sotone je, po Malrou – „onaj koji ponižava”. Šta sad? Ovde se i jedna i druga opcija, o kojima govorite, doživljavaju kao one koje ponižavaju one koji nisu sa njima. Koga ja ponižavam ? To je pitanje. Suzdržati se, opstati, nije lako. Kad bi čovek znao šta da čini, a da činjenjem ne pomaže zlu bio bi unapred spasen. Tragedija bi se izbegla, a to je nemoguće. Opet Malro i njegov poznanik iz okupacije, sveštenik: kad mu je pomenuo „problem zla”, ovaj je rekao nešto kao „za mene zlo nije problem, zlo je misterija”. Na kraju, završiću u budističkom stilu: ja sam, dok sve ovo govorim, samo zrno susama na gigantskoj kifli oko koje se otimaju bogovi.

 Šta pišeš za pozorište? Sada? Je li kome namenjeno?

Trenutno ništa. Igraju i igraće se još neki komadi koji nisu igrani (sviđa mi se ovo sa tri igre u jednoj rečenici). Neću da zatrudnim sve dok i poslednje već rođeno čedo ne napusti roditeljski dom. Posle, videćemo.