U SLAVU RADMILOVIĆA

U Zaječaru su sredinom decembra 2016. održani 25. Dani Zorana Radmilovića


Aleksandar Milosavljević


Kada mi se telefonom javio Milutin Vešković, stari drugar iz Zaječara i glumac tamošnjeg pozorišta „Zoran Radmilović“, i rekao mi kako stoje stvari s terminima eventualnog održavanja jubilarnih, 25. Dana Zorana Radmilovića – da nas, dakle, u tom času od jedinog mogućeg datuma početka Festivala deli tek nekoliko sedmica, te pošto me je obavestio kakva je trenutna situacija u teatru koji nosi Radmilovićevo ime, da im je upravo deblokiran račun, da su vratili ogromne dugove prethodne uprave pa su sada na „pozitivnoj nuli“, ali i da su aktuelna uprava i Fondacija „Zoran Radmilović“ spremni da učine sve kako bi sačuvali manifestaciju, pa mi predlažu da budem selektor – sve mi je namah bilo jasno. A pre svega da Zaječarce muče iste muke kao i većinu ovdašnjih teatara, da je odlaganje Dana praktično nemoguće (jer bi se docnije „sudarili“ s drugim festivalima), kao i da „preskakanje“ ovogodišnjih Dana neizbežno vodi njihovom gašenju. Dabome, pristao sam.

Nagradu za najbolju predstavu (39 stepenika Pozorišta „Boško Buha“) po oceni publike primio
je Igor Bojović

Vremena je malo, no ipak dovoljno da saberem utiske o predstavama koje sam video u poslednje vreme, otkad ponovo pišem kritiku, kao i da zatražim snimke predstava od pozorišta do kojih ne mogu da dobacim. U obzir, naravno, dolaze produkcije prijavljene za Festival, a taj spisak nije mali. Apsurdno je, ali moju selektorsku poziciju umnogome olakšava činjenica da Fondacija, organizator Festivala, nema para, tačnije: raspolaže obećanjem Opštine da će dobiti izvesna finansijska sredstva koja im moraju biti dovoljna za održavanje Dana. Dobro! I to je nešto.

Bilo je, dakle, potrebno načiniti selekciju koja će se uklopiti u finansijski okvir koji samo možemo pretpostaviti. No da li se selektori drugih naših festivala nalaze u boljem položaju? Zar sterijanci ili bitefovci, u času kad njihovi selektori počnu da gledaju predstave, znaju s koliko novca raspolažu? Zar se sve češće ne dešava da konačne selekcije i naših najvećih festivala bivaju „krojene“ na osnovu naknadno „prikupljenih“ para? Zašto bih se onda ja sada žalio. Moj je prvenstveni zadatak bio da obezbedim umetnički kvalitet predstava koje se uklapaju u finansijski „ram“, a s pozorištima su pregovarali Davor Marušić, preduzimljivi, entuzijastični i hrabri direktor zaječarskog teatra, i Veško.

Čast da otvore Dane pripala je domaćinima, ne samo zbog statusa no pre svega otuda što je Dosije vojnika Čonkina odlična predstava koja afirmiše vrline zaječarskih glumaca. Priča Vladimira Vojnoviča u režiji Saše Volića korespondira sa situacijom u kojoj se pojedinac sudari s besmislom autoritarnog režima koji, praveći „najbolji od svih svetova“, previdi logiku života.

Tradicija nalaže da na Festivalu bude izvedena predstava Ateljea 212, gde je Radmilović ostavio najdublje glumačke tragove, a Magbet u režiji Anđelke Nikolić nije na Festivalu samo zbog tradicije već zato što afirmiše ateljeovsku smelost. Na osnovu Joneskove parafraze Šekspirovog Magbeta rediteljka je napravila oštru, duhovitu i opominjuću predstavu o patologiji borbe za vlast.

Na sličnom tragu je i niški Herostrat Dimitrija Gorina u režiji Irfana Mensura. Ova predstava, nastala na tragu opominjuće, promišljene stilizacije dramskog predloška, britka je i „čitka“ u rediteljskom i glumačkom postupku, a suptilni Mensurov rediteljski prosede našao je adekvatne odjeke u glumačkom ansamblu niškog teatra.

U vremenima žestoke borbe za pozorišnog gledaoca, kad se pozorište „takmiči“ s „rijaliti stvarnošću“, u selekciji su i produkcije nastale po filmovima Konje ubijaju, zar ne? Sidnija Polaka i 39 stepenika Hičkoka. Osim što po umetničkim kvalitetima zaslužuju da dođu na Festival, obe su zasnovane na odličnoj glumi. Prva – zemunske Opere i teatra „Madlenianum“ po tekstu Horasa Mekoja i u adaptaciji Milice Konstatinović te režiji Borisa Todorovića – referiše na aktuelnu stvarnost našeg sveta, kada se život sve češće svodi na beskrupuloznu borbu za najelementarniju egzistenciju, i to u okolnostima navodne zabave, dok druga – Pozorišta „Boško Buha“, nastala po romanu Džona Bekena, a u režiji Vladimira Aleksića – uverljivo dokazuje da teatar minimalističkim sredstvima može da odgovori izazovima filmske umetnosti, pa i onda kada malo glumaca igra brojne uloga. Da, ali kakvih glumaca!

Iz Banjaluke sam pozvao inscenaciju drame Mate Matišića Sinovi umiru prvi, sjajnu tragično-komičnu predstavu koja, u režiji Marka Misirače, na potresan način preispituje posledice ratova iz 90-ih godina prošlog veka. Dramski teatar iz bugarskog grada Gabrova je nastupio s predstavom Još jedan Džekson Artura Nufilda i režiji Nevene Miteve, a van konkurencije, u čast nagrađenih, izvedena je predstava Frenki i Džoni Terensa Mek Nelija u režiji Tee Puharić, beogradskog Narodnog pozorišta.

Dane je duhovitom besedom u slavu Radmilovića otvorio dramski umetnik Petar Božović.

Tokom Festivala, u okviru pratećih programa, postavljena je izložba Pozorišna fotografija u Srbiji do 1914. godine Mirjane Odavić iz Muzeja pozorišne umetnosti Srbije, Miroslav Miki Radonjić, direktor, i Goran Ibrajter, direktor Festivalskog centra, predstavili su izdavačku delatnost Sterijinog pozorja, Tatjana Nježić je govorila o svojoj knjizi Mira Banjac – Ne daj se! i Ludusu, a o svom dramskom stvaralaštvu je svedočio Željko Hubač, pisac i v. d. direktora Drame beogradskog Narodnog pozorišta.

Javnost već zna da je žiri – Miloš Latinović, književnik i direktor BITEF-a, Milija Vuković, dramski umetnik, te Željko Hubač – odlučio da laureat Nagrade „Zoran Radmilović“ bude dramski umetnik Branimir Brstina (Dankan u Magbetu), po ocenama publike najbolja predstava je 39 stepenika, kojoj je stručni žiri – Maja Živić, Mirko Stokić i Radmilo Nikolić – dodelio i Nagradu „Krstomir Milovanović“ za vizuelni identitet. „Zoranov brk“ su, kao najbolji glumci večeri, dobili: Dejan Tončić, Aleksandar Krstić, Violeta Goldman, Dimo Dimov, Aleksandar Stojković, Branimir Brstina, Goran Jevtić i Sloboda Mićalović.

Na redu su, dakle, 26. Dani Zorana Radmilovića.