U REDU ZA POZORIŠTE

Piše: Olivera Milošević

Ko kaže da za kulturu i umetnost u Srbiji nema interesovanja? Nakon uspešne januarske akcije

u kojoj je čitav repertoar rasprodat za samo šest dana (preko 13000 ulaznica), Jugoslovensko

dramsko pozorište će i tokom februara igrati predstave pred dupke ispunjenim gledalištem.

Od ranih jutarnjih sati više stotina ljudi stajalo je u redu ispred i oko Jugoslovenskog dramskog

pozorišta: da kupe karte za februarski repertoar po ceni od 100 i 200 dinara. Red je za kratko

vreme stigao do Beograđanke. Na svoje parče umetnosti satima je čekao neki fin i senzibilan

svet koji, očigledno, ne može da dođe na predstvu kad poželi, već kada to sebi može da priušti po

povoljnijoj ceni.

Vučković: Pozorište zbog publike postoji

Tamaru Vučković, direktorku JDP-a pitamo šta njoj govore ovi dugi redovi ispred

pozorišta?

Meni to govori da je našoj publici i našim sugrađanima stalo do kulturnih sadržaja i pozorišnih

predstava. Kao i to da oni nemaju samo značaj za Jugoslovensko dramsko pozorište, već za sva

druga pozorišta i za čitavo društvo. Ovu akciju pokrenuli smo sa našim sponzorom, oslanjajući

se na nešto što smo radili 2013. godine. Bila je to akcija „popust na umetnost”. I tada je odziv

bio veliki. Ovo su redovi za Šekspira, Dostojevskog, za Andrića i Crnjanskog i to je ono što je

posebno značajno i izuzetno lepo. Nastojaćemo da izađemo u susret svim našim gledaocima,

koliko je to moguće. Nastavićemo sa akcijama koje i inače postoje. Nisu to ovoliki popusti, ali

postoje povoljne cene za studente, penzionere, grupne posete.

Ako bi se neko bavio socijalnom analizom ovog događaja sigurno bi došao do zaključka da

ljudi ovde žele kulturu, ali da im ona nije dostupna?

Tako je, ali to pokazuje i da visoka umetnost ne može biti na tržištu, da pozorišta moraju imati

dovoljno novca za produkciju kako bismo obnavljali repertoar, a ova publika stalno dolazila.

Radost je u pozorištu jer pozorište postoji zbog publike.

To govori i o značaju teatra i umetnosti za društvo kakvo je naše?

U razgovoru sa publikom, koja satima stoji u redu, shvatili smo da oni dolaze iz potrebe za

lepotom, za pravdom, za odgovorima i pitanjima koja se u pozorištu postavljaju. Mislim da je

ova akcija pokrenula nešto pozitivno i mi smo zbog toga veoma zadovoljni.

Glogovac: Svepozorišna akcija – MESEC DANA JEFTINIH KARATA

Nebojša Glogovac je, dolazeći na probu, bio ozaren gužvom ispred pozorišta i ljudima koji su

čekali u redu za karte.

Šta Vama govori ovaj red ispred Jugoslovenskog dramskog?

Ja sam oduševljen. Ne mogu da verujem šta se dešava. U ovo vreme kada ljudi čekaju plate,

raspoređuju ih na 30 dana, a imaju dovoljno samo za 10, kada je frka za hleb, da se tako grubo

izrazim, ljudi čekaju za Šekspira, za Dostojevskog, za Andrića, Šajtinca i druge pisce koje ovde

igramo!

Kakva je to poruka vama glumcima, a kakva onima koji odlučuju o sudbinama pozorišta?

To govori da je potreba publike za pozorištem velika. Ljudima samo treba malo više novca. Mi

glumci igramo isto i kad su karte 1000 dinara i kad su 100. Moj odnos prema poslu je uvek isti.

Ovoliko ljudi je privukla tako niska cena karata. To je, naravno, neodrživo na duže staze. Možda

bi trebalo napraviti nešto u smislu da sva pozorišta priušte gledaocima mesec dana jeftinih

karata. Da se rasporedimo koliko nas ima, pa puta mesec dana biće skoro cela godina. Ne znam,

nešto treba smisliti, jer ovo je divno, zaista.

Ćetković: Jasan znak za državu

Sreli smo i glumca Vojina Ćetkovića koji je veče pre toga dobio Nagradu iz Fondacije Branka i

Mlađa Veselinović.

Šta Vama govori ova gužva?

Ovo je jasan signal i društvu i nama. Prvo nama da radimo dobre stvari i da ima interesovanja za

pozorište. Mi smo takođe skrajnuti iz društva, govorim o umetnicima uopšte. To da smo društvu

nepotrebni – govore nam ovi redovi – je bila lažna slika. Ovoliko interesovanje za pozorište i to

za Jugoslovensko dramsko, koje ima tako visoke umetničke kriterijume! Ljudi ne čekaju u redu

za estradne događaje, nego za vrhunsku umetnost.

Kakva je to sada Vama inspiracija?

Ogromna! Ali, mislim da je ovo jasan znak i za državu i za grad da malo više povede računa o

nama i o potrebi ovih ljudi, naše publike, kojoj je umetnost potrebna.

Cupkajući u redu

Razgovaram i sa ljudima koji strpljivo, satima čekaju u redu:

Momak iz publike, student…

Koliko dugo čekate?

– Oko tri sata.

I kako komentarišete ovoliki red za pozorište?

– Meni je veoma prijatno što se jedna ovakva akcija desila. Da se za tako malo pare prodaju

karte za pozorište koje je jedno od najboljih u gradu.

Za koje predstave ćete kupiti karte?

– Planiram da kupim za dosta predstava, zaokružio sam „Otelo”, „Mletački trgovac”, „Zločin

i kazna”, „Zmajeubice”, „Dnevnik o Čarnojeviću”, „Tartif”, „Metamorfoze”, „Šine”… Da

iskoristim priliku kad je već imam.

Jelena, studentkinja Fakulteta orgamizacionih nauka…

Kakav je vaš komentar na sve ovo?

– Lepa je ideja, lepo je što se neko setio da kultura bude dostupna narodu.

Koliko često inače idete u pozorište?

– Trudim se da bar jednom mesečno odvojim taj momenat za sebe. Ovo je specijalna prilika i

probaću da odem više puta u februaru.

Kakvu poruku šalju ljudi u ovim dugim redovima za pozorište?

– Umetnost i kultura znače svakom društvu, našem posebno, da pomogne u ovim teškim danima

i da nam ponešto kaže o svetu i vremenu u kojem živimo. Mislim da pozorište može da tome

pomogne.

Stariji gospodin…

Šta vi kažete na ove dugačke redove?

– Mislim da je cena presudna. Ljudi jako loše žive, a imaju kulturne potrebe, tako da im ova

akcija dobro dođe.

Kakav je ovo znak za nadležne koji brinu o kulturi?

– Trebali bi da cene ulaznica prilagode materijalnim mogućnostima građana, ljudima je potrebna

i duhovna hrana.

Koliko vi dugo čekate?

– Četri sata.

Za koje predstave ćete uzeti karte?

– Za koje ostane. Obeležio sam „Otelo”, „Šine”, „Nije smrt biciklo” i „Gospođicu”, nadam se da

će ostati bar za neku. Sinoć sam gledao „Dnevnik o Čarnojeviću” iz januarskog repertoara.

Redovi u kojima publika po nekoliko sati čeka karte za pozorište govore o velikoj potrebi za

kulturom, nadajmo se da je nadležnimo to znak koliko je ona važna za jedno društvo.