SUMRAK NOVOSADSKOG LUTKARSTVA

Emilija Mrdaković

Do skora lutkarstvo je bilo osnovna, takoreći jedina, delatnost Pozorišta mladih u Novom Sadu. Sa dolaskom Tijane Delić na mesto direktora, lutkarska scena odlazi polako u zaborav. Ona nema osećaj za to da je to institucija koja postoji između ostalog i zbog pravilnog odgoja dece ovog grada.

“Pravo lutkarstvo u Novom Sadu počinje tridesetih godina XX veka kada organizacija „Soko“ iznalazi mogućnosti okupljanja đaka, studenata, radnika i intelektualaca u onim prosvetnim i sportskim aktivnostima kojima se mogu baviti izvan škole. Zahvaljujući tome, a istovremeno pod jakim uticajem čehoslovačkih lutkara, u Novom Sadu se 1930. osniva Sokolska sekcija lutkara, koja već aprila 1931. prerasta u stalno Pozorište lutaka.“ (M. Radonjić ,Enciklopedija Novog Sada”, 1999. Knjiga 13, str.123)

„To pozorište je po završetku Drugog svetskog rata radilo pod imenom Vojvođansko gradsko pozorište lutaka, zatim od kraja 1951. kao Pozorište lutaka, da bi 1968. dobilo današnji naziv Pozorište mladih. (…) Ozbiljnije angažovanje vođstva Sokolskog pokreta Kraljevine Jugoslavije oko uvođena pozorišta lutaka u svoje prosvetne aktivnosti evidentirano je od početka 1932.godine.“ (Zoran Đerić i Ljiljana Dimić: “Pozorište lutaka u Novom sadu, osnivanje”, 2014 str.5,6,7)

Pozorište mladih u Novom Sadu kao prvo lutkarsko pozorište u Jugoslaviji, već 80 godina uspešno čuva tradiciju lutkarske umetnosti. Veličanstveni lutkarski likovi iz predstava obeležili su odrastanje i ostali u pamćenju naraštaja. Posvećenost radu i zaljubljenost u lutkarsku umetnost nekoliko generacija glumaca i reditelja donela je Pozorištu stotine nagrada i priznanja na regionalnim i inostranim festivalima.

Vremenom, direktori su menjali Statut pozorišta, te je tako tek od 1991. godine Pozorište mladih počelo da paralelno razvija i večernju scenu. Međutim, u izmeni Statuta od 1996. god. lutkarska scena biva preimenovana u dečiju scenu, čime je prekinuta obaveza da se neguje i razvija lutkarski repertoar. Lutkarstvo je prepušteno milosti direktora.

Do pre dve godine lutkarske predstave su ipak nalazile svoje mesto u umetničkim planovima novih pozorišnih sezona Pozorišta mladih. Sve dok nije stigla nova uprava koja prema lutkarstvu nema afiniteta. U planu i programu za sledeću godinu, do ovog momenta, direktorka prvog lutkarskog pozorišta nije planirala ni jednu lutkarsku predstavu, što smatram vrhuncem njenog mandata, bar do sada. Ona ne smatra za neophodno da se od programskih sredstava odvoji novac za izradu pozorišne lutke. Ne smatra da je potrebno da najmlađa publika dobije bar jednu novu lutkarsku predstavu u ovoj godini. Paralelno s tim, budžeti predviđeni za večernju scenu izraženi su u milionima dinara. Bez ikakvog obrazloženja, nedavno su odlukom direktorke povećane cene karata za predstave koje su namenjene najmlađoj publici. Mi smo gradsko pozorište i Grad Novi Sad nas finansira u potpunosti, a u dečje, naročito lutkarske predstave se od tih prihoda skoro ništa ne ulaže. U poslednje vreme keterinzi nakon premijera koštaju više nego materijalni troškovi za lutkarsku predstavu.

Iz budžeta Grada za finansiranje tekućeg repertoara i ostalih aktivnosti iz redovne delatnosti pozorišta jedva 15% je odvojeno za lutkarske predstave, što je, verujem, zabrinjavajući procenat ako se uzme u obzir upravo čunjenica da bi lutkarski repertoar trebalo da je osnova Pozorišta mladih.

Trudim se da ne verujem da gradskim čelnicima nije stalo do toga da institucija kulture kao što je Pozorište mladih treba da postoji i zbog dece, ili upravo zbog i za njih. Da je to njihovo pozorište i da tako treba da ga doživljavaju.

Muči me činjenica da je jedan kultni teatar doveden u ovako nezavidan položaj. Pozorište mladih iz Novog Sada je primer kako se sistematski uništava i guši pozorište za decu, a samim tim i jedna vrhunska umetnost koja je pre svega namenjena najmlađoj publici. Na delu je iscrpljivanje i zloupotreba institucije u svakom smislu, a činjenica je da smo svi u prolazu, mi odlazimo, institucija ostaje. Tradicije treba da se čuvaju. Niko nema pravo da otima deci pozorište.

Ako se pozorište dovede do situacije gde jedna veoma retka umetnost jenjava i da nikog za to nije briga, onda lako možemo da konstatujemo da je ono postalo simbol društvenog propadanja. Teško mi je da se pomirim sa velikim nemarom prema lutkarskoj umetnosti, sa odsustvom bilo kakve kulturne politike koja bi možda sugerisala profilisanje pozorišta prema potrebama i omogućila da se za pozicije direktora pozorišta biraju stručnjaci, širokog mišljenja, sa principima koji se oslanjaju na prave vrednosti.

Licitiranje i partijsko potkusurivanje direktorskim pozicijama u institucijama kulture je način da se pozorište zloupotrebi kao sredstvo za manipulaciju. Pozorišta se moraju prepustiti struci. Kroz umetnost, kroz kulturu moguće je nametati određen ukus, modu. To može biti opasno. Opasna je i činjenica da je televizija glavni manipulator u stvaranju ukusa ili modela. Televizija već godinama stvara klišee i „modne tendencije” koje počinju da diktiraju pravila, pa čak i kakvo treba da je pozorište.

Svima je jasno da pozorište ne može samo da se finansira, osim ako nekome ne padne na pamet da ga pretvori u estradu. Zašto bi dolazio u pozorište da nešto novo saznaš ili, ne daj Bože, da te nešto tamo pokrene i shvatiš da te je inercija povukla i da si postao konformista? Ovaj horizont, na žalost, pozorište strmoglavo gubi. Pozorište se ne koristi za osvešćivanje i obrazovanje polupismenog naroda, nego za onesvešćivanje mase.

Pozorište u kojem radim, trenutno je primer za to da ljudi koji ga vode ne mogu da ostave po strani svoj lični interes i primer za to kako se direktori postavljaju preko nameštenog konkursa, bez stručnog plana i programa. Želim da istaknem da to nije jedinstven slučaj u zemlji.

U poslednjih 15 godina, ako ne i duže, kultura se nalazi u permanentnoj elementarnoj nepogodi. Stalno smo pod tenzijom, nejasnoćom, kao da je još uvek ratno stanje. Problemi u kulturi su samo refleksija nerešene krize u državi, u društvu. Možda je to prelazni period, puno država oko nas prolazi kroz slične situacije, ali ovde stvari kao da se sve više zapetljavaju i koče umesto da se sređuju. Neki sistemi jednostavno ne funkcionišu, ne rade. Odnosno, zakoni se konstantno upodobljavaju interesima one ili ove političke opcije. Štite se lični interesi, a ne interesi institucija. Užasno je kada bilo koji teatar mora da računa na simpatije jedne ili druge vladajuće stranke. A upravo oni određuju ko će biti direktori, čak i pozorišta, i nije im važno što se taj „kadar” nikada pozorištem i nije bavio. Namešteni konkursi su postali normalna stvar. Na čelo institucija se postavljaju ljudi kojima se lako manipuliše, koji se pre svega bave sobom i onim što se isključivo njima dopada.

Takvi ljudi nisu svesni da njihovo ponašanje izaziva negativne posledice po instituciju i čitavo društvo. Ukidaju se glumačka radna mesta i zapošljava administracija. Gledalac, u ovom slučaju dete, nema baš nikakve koristi od takve pozorišne strategije. Kontrolisana mizerija koja vlada i reflektuje se i u teatru, tera ljude da se boje, da pate, da strepe kako da ne izgube posao, da ne reaguju na probleme koje zatiču na radnom mestu. Nema gore kazne za glumca od te da ne dobije ulogu. Tada se glumac (umetnik) oseća beskorisnim i bezvrednim. S druge strane, to pruža mogućnost nekima da rade kako hoće i to zloupotrebljavaju.

Na inicijativu roditelja, uskoro će biti pokrenuta peticija koja bi imala za cilj da vrati lutkarsku scenu Pozorištu mladih i deci Novog Sada. Da se spreči uništavanje jedne tradicije koja traje preko 80 godina. To bi trebalo da omogući da lutkarska scena bude vraćena u svoje pripadajuće zakonske regulativne okvire.

Danas u ovom „nevremenu”, osnovno pitanje nije kako da se čovek nahrani, nego kako da ostane čovek? Treba se baviti čovekom, pojedincem. Treba graditi ličnosti. I dalje verujem da je lutkarsko pozorište jedno od mesta gde je ovaj proces moguć.