SPASA NEMA, PROPASTI NE MOŽEMO


LUDUS REPRINT (Ludus broj 9, septembar 1993)


Siniša Kovačević, upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu: „A onda možemo poslepodne svi na buvlju pijacu, pa ćemo tamo sretati primabalerine, koncert-majstore, glumce, kako trguju. Neko će da prodaje slavine koje je doneo iz Ukrajine, neko će prodavati cigarete…“

Kako preživeti sezonu 1993/’94? Ne znam. Ja sebi, na ovom mestu, ličim na čoveka koji je, recimo, rešio da iskoči padobranom, a nikad nije skakao padobranom, a pri tom su mu ruke vezane lisicama, a ključ je ostao kod pilota. E sad, pitanje je hoće li se taj padobran otvoriti ili neće. U pozorišnom smislu on se obično otvara. Pozorište ima tu neku neverovatnu vitalnost i tu osobinu da preživljava i u trenucima kad misle da je definitivno mrtvo. Čini mi se da situacija nikada nije bila gora. Posebno iz aspekta Srpskog narodnog pozorišta. Reč je o enormnim troškovima ove zgradurine koja je stravična. Bez obzira na sav entuzijazam u Kući, na želju za radom i potrebu za radom, kad se na to nakaleme strašni troškovi oko pripreme predstave, onda…

Evo, za informaciju samo podatak: predstava u onom svom robnom delu jednako košta kao i pre tri godine. Kila tutkala, kila eksera, kila platna, kubni metar građe, košta kao i pre pet godina. Koštalo je toliko maraka, danas košta isto toliko maraka. Jedino što je pojeftinilo i što je strašno obezvređeno je ljudski rad. Nekad su vrhunski glumci dobijali 1.000–2.000 maraka za igranje u predstavi, danas dobijaju deset maraka. Ja, kao pisac, dobijao sam 15.000–20.000 maraka za pozorišnu dramu, a danas sam u situaciji da mogu dobiti šest upravničkih plata, što smatram, u principu, krajnje korektnim, a to sve u svemu, uz neke tantijeme iznosi 100–150 maraka. Eto, takva je situacija. Da parafraziram Pašića: „Spasa nam nema, propasti ne možemo.“ Da li će ovog puta Pašić biti u pravu ili neće biti u pravu, da li ćemo ovog puta zaista doživeti to da stavimo ključ u bravu ili ne, ja ne znam. Neću ovde da fraziram ili citiram istorijske fakte da je pozorište radilo u najgorim mogućim situacijama i da je obaveza pozorišta da radi, da je radilo i na Solunskom frontu, i u Vijetnamu, i u vreme Drugog svetskog rata, da su pozorišta radila u Berlinu dok su bombe padale itd., itd. To se ne postavlja kao nepoznanica i kao pitanje uopšte. Ono što je pitanje ovog trenutka, to je situacija koja se može vezati za pasulj, za jogurt, za mleko, za cipele, za struju, za goli opstanak. A šta će se dogoditi, ja jednostavno ne smem da predviđam, jer bi to bilo neozbiljno i neodgovorno s moje strane.

Srpsko narodno pozorište je opet napravilo jedan kvaliteta i koherentan repertoar, i u Operi i u Drami, i u Baletu. Prošle godine smo imali precizan tajming sa precizno određenim počecima proba i datumima premijera, a ove godine to, jednostavno, ne smemo da radimo jer je neodgovorno i neozbiljno. Opet smo se vezali za sponzorski dinar, opet očekujemo značajnu pomoć od Vojvođanske banke koja je mecena i dobrotvor Srpskog narodnog pozorišta, u pravom smislu te reči. Međutim, ni sponzorima ne cvetaju ruže. S druge strane, Srpsko narodno pozorište, sa svojim dignitetom, ne može uzimati sponzore koji nisu neka nacionalna elita. Kao što se nije vezivalo za razne bankare koji su sad negde odjezdili, tako se neće vezivati ni ubuduće. Unutrašnjih, takozvanih, rezervi nema. „Trodomo“ pozorište mora da ima toliko i toliko članova orkestra, toliko i toliko članova hora, baleta, toliko i toliko glumaca, toliko i toliko stolara, tapetara, šminkera, da ne nabrajam dalje. Vi se možete lišiti nekih ljudi iz administracije, ali to je na broju 600 ljudi kao klati vola zbog kilo mesa. Glumački ansambl je jedini koji se ne osipa, upravo zbog toga što je glumcu jezik zavičaj, kao i piscu. Međutim, ljudi koji komuniciraju s umetnošću i sa svetom univerzalnim jezicima, poput pevača, baletskih igrača, muzičara, oni listom odlaze. Najlakše bi sad bilo staviti ključ u bravu. Ako je trebalo dvadeset godina da srpska kultura dobije dve opere i dva baleta, i ako to sad utrne, trebaće ponovo dvadeset godina da do toga opet dođe…

Dao sam nogo intervjua, ali nisam u životu bio konfuzniji, ne zbog toga što nemam jasno vođenju misao, nego zato što jednostavno ne znam šta da vam odgovorim. Nek nam Bog bude u pomoći, jedino to. Nameće se, recimo, jedno rešenje: redukovaćemo repertoar, pravićemo restrikciju repertoara. Pa, šta ćemo onda s onim jadnim svetom kojemu je jedina oduška u tom nekom sirotom pozorištu? Na kraju krajeva, tako si smutna, i gurava, i tužna, i ozbiljna i odgovorna vremena, da je obaveza u tom smislu povećana. I sad, kako da vi na tako nešto ne reagujete time što nećete igrati ili što ćete smanjiti repertoar? Teže pitanje nisam odavno imao. Ali ni odgovor mi nije teže padao, ne pamtim od kada. Kako preživeti? Uzdajući se u svoje sposobnosti, u pomoć sponzora, u štednju, tako što ćete svaki dinar tri puta prevrnuti kroz prste pre nego što ga potrošite, u neke nabavke blagovremene unapred – eto, to je recept. A onda ćemo poslepodne svi na buvlju pijacu, pa ćemo tamo sretati primabalerine, koncert-majstore, glumce, kako trguju. Neko će da prodaje slavine koje je doneo iz Ukrajine, neko će prodavati cigarete…

Što se tiče repertoara za nastupajuću sezonu, mogu vam reći šta je u Drami Srpskog narodnog pozorišta planirano (jer je Ludus, u prvom redu, okrenut dramskom repertoaru). Planiran je Arsenik i stare čipke, planiran je Pelagić Veljka Radovića koji treba da režira Branislav Mićunović, planiran je Sterija i Ženidba i udadba koju treba da režira Egon Savin, planirana je Gospođa ministarka koju treba da režira Branko Popović, planiran je Čehov, njegove jednočinke u adaptaciji i režiji Ljuboslava Majere, planiran je Jonesko, planiran je Breht, planiran je Basara i njegov odličan komad Crna hronika, planiran je komad Moline Udovički U ime oca i sina, napravljen je ugovor s Ljubomirom Simovićem da novi komad, ako ga završi, da Srpskom narodnom pozorištu… To je ona varijanta: kad bi bilo… Ili, kao što kaže jedna poslovica u Srbiji: „Može da bidne, a ne mora da znači.“ Šta će od svega toga biti, šta će izaći, to je u Božjoj ruci.

Zabeležila Minja Lagator

(Ludus br. 9, septembar 1993)