Sedamdeset godina Kruševačkog pozorišta i 150 teatarskog života Kruševca

BEZ NJIHOVIH GLUMACA BEOGRADSKA SCENA BI OPUSTELA

Što su baš u našem gradu počeli da se rađaju glumci i to najviše komičari, ne znam. Mada, činjenica je da smo uvek spremni za šalu – kaže upravnik Branislav Nedić

 

Vukica Strugar

 

Kruševačko pozorište ove sezone je u godini značajnog jubileja – sedam decenija od kada je ukazom tadašnje FNRJ grad pod Bagdalom dobio profesionalni teatar.

Prokleta avlija, režija: Nebojša Bradić

Ali, kako beleže hroničari, istorija pozorišnog života mnogo je duža: prvo organizovano pozorište, sastavljeno od glumaca amatera, formirao je 1906. godine komičar Dušan Kujundžić pod imenom „Car Lazar“, a radilo je naredne četiri sezone. Dve godine kasnije, odlukom Pozorišnog saveta (koji je imenovao ministar prosvete Kraljevine Srbije) prilikom osnivanja Povlašćenog pozorišta „Joakim Vujić“ pod upravom Koste Delinija, za sedište je odabran Kruševac. Njim je „pokrivena“ i teritorija Kraljeva, Vrnjaca, Čačka, Užica, Gornjeg Milanovca, Ribarske banje i Sokobanje. Međutim, Prvi svetski rat prekinuo je rad teatra, pa je do narednog velikog rata ovde postojalo „Figino pozorište“ – amatersko, koje je pokrenuo i vodio do 1929. svestrani umetnik i profesor likovne umetnosti u kruševačkoj Gimnaziji Dragoslav Vasiljević Figa, deda proslavljenog kompozitora Zorana Simjanovića.

Po raspuštanju „Figinog pozorišta“ Borisav Bora Mihailović, svršeni student Filozofskog fakulteta i prve generacije Beogradske glumačke škole (sa diplomom koju je potpisao Branislav Nušić), stvorio je dramsku sekciju u Gimnaziji, a zatim formirao pozorišni odsek pri Sokolskom društvu „Kruševac“. Početak Drugog svetskog rata značio je zabranu sokolskih aktivnosti, ali Bora Mihailović je Sokolsko pozorište preimenovao u Diletansko i nastavio s radom… Sledeća etapa uvela je tamošnji teatar, te 1946. godine, u svoju profesionalnu fazu.

Prva premijera bila je 1. maja (Roditeljski dom Valentina Katajeva) a u podeli je, između ostalih, bilo nekoliko kasnije veoma popularnih glumačkih imena – Olga Stanisavljević, Vlastimir Stojiljković i Radmila Savićević. I taman kad je punim plućima zaživeo umetnički život, Narodni odbor Sreza Kruševac je u martu 1959. doneo rešenje o ukidanju Gradskog narodnog pozorišta u Kruševcu. U tih trinaest sezona odigrano je gotovo dve hiljade predstava pred više od 690 hiljada gledalaca. Iako pozorišni život, prolazeći kroz razne političke i stvaralačke faze nikad nije zamro, prva sezona novoosnovanog profesionalnog pozorišta otvorena je tek 1969. godine sa zavičajnim dramskim umetnicima i entuzijastima iz dotadašnjeg Amaterskog pozorišta. Novi početak obeležila je Glišićeva Podvala

Dundo Maroje, režija: Kokan Mladenović

„Svaki period u istoriji našeg pozorišta nosi neke osobenosti i vrednosti. Teško ih je vrednosno meriti, jer verovatno su podjednako važne i nagrade i premijere, kao i izgradnja i osnivanje pozorišta. Ali ipak, kvalitativno, period koji je došao devedesetih, nakon rekonstrukcije Pozorišta do danas, možemo smatrati najuspešnijim“, kaže Branislav Nedić, upravnik Kruševačkog pozorišta. „Te 1946. godine nastala su mnoga pozorišta u Srbiji. Prvi period bio je izuzetno težak, zahtevao je ogromnu volju i entuzijazam svih okupljenih ljudi. Osnivač i prvi direktor bio je Borisav Mihailović, pedagog, glumac i reditelj. Drugi period je od njegovog gašenja 1959. do 1969. godine. Pozorište nije bilo skroz ’ugašeno’ već je nastavilo s radom kroz amatersko stvaralaštvo. Treći period, od 1969. do kraja osamdesetih godina, vezan je za ’vaskrsavanje’ teatra i njegovo vraćanje u profesionalne vode, a na inicijativu Momira Bradića, glumca i reditelja, tadašnjeg upravnika.“

Nedić ističe da se u toj fazi, zahvaljujuću izuzetnim rediteljskim i glumačkim imenima, pozorište ponovo vraća na umetničku mapu Srbije. Pored stalnog ansambla, predvođenog Milijom Vukovićem, Zoranom Karajićem, Tomom Trifunovićem, Ljiljom Toković i drugima, u goste dolaze i drugi velikani našeg glumišta. Takođe, u ovo vreme u Kruševcu su radili reditelji koji su mogli u kontinuitetu da pokažu svoj osobeni rukopis: Jovan Bata Putnik, Borjana Prodanović, Primož Bebler i Nebojša Bradić.

„Početak devedesetih vezan je za rekonstrukciju teatra i uspon u repertoarskom smislu, sa tekstovima baziranim, pre svega, na klasicima domaće i strane književnosti. Taj uzlazni period pozorišta traje do danas, i pun je uspeha, nagrada i premijera, koje su nastale kao plod saradnje sa najznačajnijim imenima srpskog pozorišta: Mucijem Draškićem, Milanom Karadžićem, Ljubom Majerom, Jagošom Markovićem, Egonom Savinom, Kokanom Mladenovićem. Naravno, i velikim glumcima kao što su Mihailo Viktorović, Ciga Jerinić, Nebojša Dugalić, Ksenija Jovanović, Milorad Mandić Manda, Seka Sablić, Ljilja Stjepanović i mnogi drugi.“

Da se s razlogom ponose činjenicom što su od davnih dana rasadnik najznačajnijih dramskih umetnika, ne krije ni aktuelni upravnik: „I sada mi Kruševljani imamo običaj da kažemo, da ukoliko bismo povukli naše glumce, beogradska pozorišta bi stala. Mislim da je to pitanje nasleđa. Kada se stvori određena grupa, uspešna u nekom poslu, oni koji dolaze imaju odlične uzore i stvaraoce na koje mogu da se ugledaju. E, sad, što su baš u Kruševcu počeli da se rađaju glumci i to najviše komičari, to ne znam. Mada, činjenica je da smo uvek spremni za šalu.“

Aladin, režija: Zoran Lozančić

Ali, kao i u svim pozorištima u Srbiji, nije uvek lako nositi se s oskudicom, a postizati značajne rezultate: „Danas je vrlo teško planirati kontinuiran rad. Uglavnom se svaka sezona sklapa za sebe, u uslovima koji su nam dati (pre svega finansijski), gde manevarskog prostora ostane veoma malo. A opet, i u ovakvom vremenu, smanjenih ulaganja u pozorišta, u nedostatku sponzora, uspevamo da tokom godine napravimo predstave i događaje koji svojim kvalitetom zavrede pažnju. Ove sezone planiramo četiri do pet novih predstava. Dve smo već izveli, i to Buzdovan Predraga Stojmenovića, i Deža vi Ade Lazić, u koprodukciji sa Šabačkim pozorištem i Regionalnim pozorištem iz Novog Pazara. Do kraja sezone očekuje nas saradnja sa rediteljima Vladimirom Popadićem, Snežanom Trišić i Zoranom Lozančićem.“

Naš sagovornik upravnik je već šesnaest, a saradnik Kruševačkog pozorišta gotovo dvadeset godina. Da li kao dramaturg najčešće prednost daje dobrom dramskom tekstu?

„Nekako je brzo prošla, mogu reći, jedna epoha. Toliko toga se dogodilo u relativno kratkom vremenu, mnogo turbulencija, promena. Mnogo je velikih i značajnih umetnika otišlo, dogodila se skoro kompletna smena generacija. Plašim se da li ćemo biti dovoljno jaki i uporni i da li ćemo nekako uspeti da dostojno zamenimo naše prethodnike… Mislim da je dobar tekst samo jedan od preduslova za dobru predstavu. Neophodno je da dobar tekst dobro legne dobrom reditelju.“

 

antrfile

GLUMAČKA ČAROLIJA

Uz uspone i padove, značajne naslove i rediteljska imena, kruševačka čarolija traje do naših dana. Čarolija jer su sa scene ovog teatra krenuli neki od najvećih glumačkih bardova. Uz pomenute, Kruševac se može pohvaliti da su „njihovi“ i Ljubinka Bobić, Miodrag Petrović Čkalja, Taško Načić, Milan Puzić, Bata Paskaljević, Radmila Živković, Nebojša Bradić, Zoran Karajić, Milija Vuković, Miroljub Aranđelović Rasinski, Toma, Sergej i Branislav Trifunović, Vojin Ćetković, Marko Živić, Nataša Marković, Nataša Tapušković…