SAMOSTALNI UMETNICI U RALJAMA ZAKONA

Hronično aktuelan je problem položaja i statusa samostalnih umetnika. Pravno gledano komplikovan je koliko i težak. Duška Marković iz Udruženja dramskih umetnika Srbije svesrdno se i dugo time bavi, a uz njenu pomoć Ludus donosi genezu problema

Značaj instituta samostalnog umetnika prepoznala je država pre više decenija kada je odlučila da uplatom doprinosa za njihovo osiguranje stimuliše umetnički rad koji ne može i ne treba da bude tržišno vrednovan. Umetnička udruženja utvrđuju taj status još od 1. 7. 1983. godine (na osnovu Zakona o samostalnom obavljanju umetničke ili druge delatnosti u oblasti kulture, 1982, izmene 1993. i 1998), tada kao javno ovlašćenje, a sada kao povereni posao.

U Srbiji ima 2.500 samostalaca

Posao oko utvrđivanja samostalnog statusa država je poverila umetničkim udruženjima da ona, kao stručne organizacije, to rade umesto nje. Ali, jasnoće radi, napomenimo – država daje status samostalnim umetnicima a udruženja samo rade povereni posao. Odnosno, reprezentativna umetnička udruženja na osnovu opštih i posebnih umetničkih kriterijuma utvrđuju status samostalnog umetnika i vrše sve pravne i finansijske poslove u vezi s ostvarivanjem tog statusa.

U Republici Srbiji danas ima blizu 2.500 samostalnih umetnika kojima reprezentativna umetnička udruženja (16) utvrđuju samostalni status kao povereni posao. Najviše samostalnih umetnika, njih oko 1.900, ima prebivalište u Beogradu.

Uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko (PIO) i zdravstveno osiguranje preuzimale su lokalne samouprave sve do kraja 1992. i to po različitim osnovicama osiguranja u zavisnosti od ostvarenog staža umetnika i statusa istaknutog umetnika. Grad Beograd, za razliku od drugih gradova, od 1993. nastavio je da preuzima uplatu doprinosa i zaključno sa 2005. godinom sve uplate za PIO upućivao je direktno Fondu za PIO, a doprinosi za zdravstveno osiguranje oduvek su se uplaćivali preko opštinskih filijala Poreske uprave. Od 2006. uplate doprinosa počinju da se izvršavaju preko umetničkih udruženja. Važno je napomenuti da Grad Beograd od 2003. godine (a kasnije i druge lokalne samouprave) počinje da uplaćuje doprinose za samostalne umetnika po najnižoj osnovici osiguranja (u početku 40 odsto, a onda 35 posto prosečne).

Zalud član 70

Iako Zakon o kulturi iz 2009. godine (Sl. glasnik RS 72/2009) i današnji Zakon o kulturi (Sl. glasnik RS 13/2016) u članu 70 predviđaju uplatu doprinosa za samostalne umetnike od strane lokalnih samouprava, nisu sve donele odluke o plaćanju tih doprinosa ili su to započele tek nedavno. Na primer Niš je tek prošle godine počeo, Kruševac je odluku doneo još 2012, ali je ne primenjuje, Stara Pazova neredovno uplaćuje, Paraćin je propisao uslov da umetnik mora imati prebivalište u tom gradu najmanje 5 godina… Kod većine lokalnih samouprava dat je kao jedan od uslova za plaćanje doprinosa taj da je samostalni umetnik u obavezi da bez naknade učestvuje u gradskim manifestacijama! Prenebregava se da umetnici uplaćuju porez od svojih honorara u isti taj budžet lokalne samouprave.

Grad Beograd, u kome ima prebivalište preko 90 odsto samostalnih umetnika, od 1. 7. 1983. uplaćuje doprinose, ali su oni, zbog nepostojanja regulative, uplaćivani godinama sa zakašnjenjima. Grad je doneo Odluku o plaćanju doprinosa 2003. godine (Sl. list grada Beograda, 7/2003), ona još uvek važi, a Zaključkom gradonačelnika isplaćuju se svaki kvartalni doprinosi. U periodu od 2003. zaključno sa 2014. godinom Grad je doprinose uplaćivao sa velikim zakašnjenjima koja su u pojedinim godinama u tom periodu iznosila i po 365 dana. I ne samo to – u 2005. i u 2009. doprinose je uplatio u manjim iznosima nego što je trebalo. Tek od 2015. Grad uplaćuje doprinose blagovremeno, po zakonom (Zakon o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje) utvrđenoj dinamici.

Oktobra 2015, na predlog Asocijacije umetničkih udruženja, Ministarstvo kulture i informisanja i Sekretarijat za kulturu Grada Beograda pokrenuli su inicijativu za prikupljanje podataka o iznosu i strukturi dugovanja koja se nepravedno pripisuju samostalnim umetnicima, pokazujući na taj način razumevanje njihovih problema i dalekosežni negativni uticaj koji ova situacija može imati ne samo na kulturu u Srbiji već i na ugrožavanje osnovnih ustavnih građanskih prava samostalnih umetnika.

Reč zaštitnika građana ili džaba krečenje

U martu 2016. zbog ugrožavanja elementarnih građanskih prava na zdravstvenu zaštitu reagovao je zaštitnik građana, a više puta i Nacionalni savet za kulturu. Krajem 2015. o tome je raspravljao i Odbor za kulturu i informisanje Narodne skupštine Srbije.

Ukupan dug samostalnih umetnika prema prikupljenim podacima umetničkih udruženja na osnovu dobijenih listinga Poreske uprave za svakog samostalnog umetnika krajem 2015. iznosio je oko 107 miliona dinara. Krajem 2016. je taj iznos uvećan za kamatu. Međutim, podatak o ukupnom dugu samostalnih umetnika, koji je Ministarstvo finansija dostavilo Kabinetu premijera na sastanku održanom 15. 4. 2016, iznosio je oko 347 miliona dinara. Skrećemo pažnju da je u strukturu tog duga, osim oba doprinosa i kamate, uključen i porez od 8 miliona dinara koji ne postoji kao stavka u listingu Poreske uprave kao zvaničnom dokumentu o zaduženju samostalnih umetnika! Pretpostavljamo da je Poreska uprava dala podatak o svim obveznicima samostalnih delatnosti među kojima su i preduzetnici. S obzirom na to da je iznos dostavljen od strane Ministarstva finansija viši tri puta od zbirnog podataka iz listinga zaduženja svih samostalnih umetnika, kao i da struktura duga ne odgovara listingu Poreske uprave, potrebno je da se iznova preispitaju podaci o dugovanju samostalnih umetnika. Na pomenutom sastanku u aprilu rečeno je da će se u naredna tri meseca raditi na nalaženju najcelishodnijeg rešenja za „stari dug“ samostalnih umetnika i pristupiti se sistemskom rešavanju problema. Treba reći i da na sastanak nisu pozvani predstavnici Asocijacije koji su inicirali taj sastanak (?!), te je izostalo reagovanje na iznete podatke Ministarstva finansija.

Problem oko overe zdravstvenih knjižica delimično je umanjen jer je Vlada RS, na inicijativu Asocijacije umetničkih udruženja, donela Zaključak 27. 4. 2016. o overi zdravstvenih knjižica na (samo) tri meseca ukoliko su plaćeni tekući doprinosi, bez obzira na „stari“ dug. Međutim, kod realizovanja naknada za vreme bolovanja (trudničkog, porodiljskog i drugog dužeg bolovanja) traži se od samostalnih umetnika da izmire sva dugovanja – i za zdravstveno i za PIO i za kamatu!

Može da bidne, ne mora da znači

Koliko je urađeno u vezi sa problemom samostalnih umetnika koji je nastao ne njihovom krivicom, govori podatak da im je Poreska uprava krajem prošle godine slala opomene sa naznakom da, ukoliko u roku od pet dana ne izmire dug (koji nisu sami napravili) ili ne podnesu u istom roku zahtev za odlaganje poreskog duga na rate, pristupiće se plenidbi njihove imovine. Poreznici su se pozivali na Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji (Sl. glasnik RS, 80/2002 … 15/2016), a Zakon o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje tretira samostalnog umetnika kao obveznika uplate doprinosa (članovi 7, 8 i 25), a u članu 64a daje odredbu po kojoj doprinose umesto umetnika „MOŽE plaćati jedinica lokalne samouprave, jedinica teritorijalne autonomije, Republika Srbija ili ustanova iz oblasti kulture čiji je osnivač jedinica lokalne samouprave, jedinica teritorijalne autonomije ili Republika Srbija“.

Upravo zbog reči „može“, Grad Beograd, odnosno nadležni organ u upravi, to je tumačio po principu „ne moram, ali ću plaćati kada ja hoću“, dakle uz potpuno odsustvo znanja, svesti o mogućim posledicama svog delovanja, a uz mnogo proizvoljnosti, nečinjenja, pa i bahatosti, a možda i zbog smišljene namere. Kako je ipak Grad iz budžeta godinama davao sredstva za doprinose, a to su sredstva svih građana, ima se utisak da su ta sredstva bačena u bure bez dna, jer su samostalni umetnici i dalje stalno zaduženi i ne mogu da ostvaruju svoja građanska prava. A ko je od toga mogao imati koristi? Možda Poreska uprava, a onda i država kojoj su se sredstva vraćala u budžet kroz „naplaćenu kamatu“ (kamatu naplaćenu od samih doprinosa) i kamatu (pojednostavljeno govoreći – preostalu kamatu koju Poreska nije imala od čega da naplati).