REGIONALNA TRILOGIJA Janje/ Kokoš/ Orao

RAT KAO DA NIKAD NE PRESTAJE

Piše: Olivera Milošević

Direktor festivala MESS, Dino Mustafić je, u godini u kojoj se čitavom svetu desila eksplozija sećanja na stogodišnjicu početka Prvog svetskog rata, upravo iz Sarajeva inicirao koprodukciju predstave „Janje/ Kokoš/ Orao”, sa idejom da se u u regionu preispita odnos prema zajedničkoj  istoriji. Tako je nastala koprodukcija u koju su uključeni i Zgrebačko kazalište mladih, Bitef teatar iz Beograda i sarajevski SARTR.

Konkurisali su kod Evropskih fondova za kulturu i dobili novac za produkciju. Ovu pozorišnu trilogiju postavile su tri izuzetne mlade rediteljke. Nova generacija, uz ženski princip, ratne teme razmatra imajući u vidu sadašnjost i budućnosti.

Njih tri su, preispitujući uzroke i posledice ratova, pružile hrabar, umetnički relevantan pogled na rat, distanciran od ideologizacija i mitologizacija. Njihove teme su traume i posledice koje rat ostavlja na decu, porodicu i one koji su u njemu učestvovali.

Predstava „Janje” koju je režirala Anica Tomić, govori o napuštenoj deci iz Prvog svetskog rata. U njoj se rekonstruiše dokumentarna građa o prošlosti zgrade u kojoj je sada Zagrebačko kazalište mladih. U vreme Velikog rata tu je bilo svratište za beskućnike. Na pitanje šta je suština te predstave Anica odgovara: „Poznato je da istoriju pišu osvajači. Nama je, međutim bilo bitno da se bavimo privatnim istorijama u ratnom periodu. Svedoci smo da su ovi naši balkanski krajevi često u ratnom i postratnom periodu, a između je duhovni vakuum koji je prisutan u ljudima koji sve to sa gorčinom prenose na nove generacije. Trenutak spoznaje da je 1914. godina u duhovnom smislu, u samom čoveku bila ista kao i 1941. ili 1992. godina, govori kako su se ti ratovi samo formalno završavali, a duhovno nisu prestajali. Nama je bilo važno da ispričamo individualnu, ličnu priču iz 1914. koja nas se tiče kao da se dešava sada. Jer, svedoci smo, u čitavom svetu, toga da su deca jednako nesretna, da vojnici ginu, da žene preuzimaju funkcije koje možda ne bi trebale preuzimati i da smo stalno u nastojanju da nađemo neku vrstu slobode, a sloboda bi ovde značila konačni oprost, zaborav i pomirenje. Naše predstave su o tome”.

Ova trilogija je jedan generacijski i ženski pogled na zadatu temu? „Žene nikada nisu pisale istoriju, niti vodile ratove, ali je zanimljivo kada one kroz umetnost počnu da preispituju istorijske teme onda posmatraju rat iz jednog potpuno drugog ugla. Iz tog ženskog pogleda otvaraju se novi, do tada nevidljivi detalji koji postaju mnogo važniji od mačoističkog gledanja na rat. Naš rukopis u ovim predstavama je toliko ženski, koliko i nije. To je neka, pre svega, naša umetnička i autorska vizija gledanja na stvarnost, što je najbitnije. Jer, u trenutku kada prestanemo da se bavimo podelama, bilo rodnim, polnim, nacionalnim, rasnim ili bilo kakvim drugim postaćemo zdravo društvo. Zato mi kažemo: nije bitno to što smo žene, bitno je to što smo proizvele”, kaže Anica Tomić.

Život jedne porodice koji zauvek promeni poseta nepozvanog gosta, ratnog dezertera, sažetak je drugog dela trilogije, predstave „Kokoš” koju je režirala Selma Spahić iz Sarajeva. Iz neobične vizure publika prati traumatičnu, intimnu istoriju tih ljudi. Osnova je jedna od priča iz knjige „Velika sveska” Agote Krištof. „Taj izuzetan roman o dečacima, blizancima i porodici u ratnim okolnostima bio je samo podsticaj za improvizacije. Preuzeli smo motiv večere, ali je naš tekst potpuno autorski, nastao iz improvizacija”, objašnjava Spahić.

Ova trilogija je ženski i generacijski pogled na rat, njihove uzroke i posledice? „To nije toliko ženski, koliko je feministički pogled na temu, što znači i subverzivan, jer propituje teme koje se stavljaju pod tepih. Mene je konkretno zanimalo šta je to što se o ratu u pozorištu ne tematizuje, koja je to danas vrsta tabua na planu čoveka i njegovog ponašanja tokom trajanja rata. Kao i šta se to dešava sa moralom, kako se događa devijacija morala usred ekstremnih okolnosti, gde razlika između dobra i zla postaje toliko nevidljiva ili teško odredljiva, da svako može da posustane”, priča Selma Spahić.

Završni deo trilogije, predstavu „Orao” režirala je Ana Tomović. Inspirisana delom Franca Ksavera Kreca, ona se bavi posledicama rata. Ratnim vojnim invalidima i odnosu društva i porodice prema njima. „Mi smo zajedno na početku mnogo razgovarale o konceptu, o čemu želimo da govorimo u našoj trilogiji. Svaka se bavila nekom svojom, sebi bitnom temom. Mene je zanimala tema ratnih vojnih invalida u društvu posle rata. Za njih rat nikada nije prestao, niti će. Predstavu smo gradili inspirisani Krecovim tekstom koji govori o odnosu ekonomije i ljubavi. Priča je o mladom čoveku koji kao bogalj dolazi iz rata svojoj porodici i ljubavi i  pokušava da se vrati normalnom životu. To mu ne uspeva. I zajednica i porodica i ljubav, svi ga na neki način marginalizuju. U našoj predstavi je važna teza da je ljubav ekonomija, odnosno da je u miru najvažnije raditi, zaraditi i ići dalje, pa onaj ko to ne može prepušten je sam sebi. U našim društvima u regionu je previše takvih ljudi. To je uočljivo, a ni država, niti društvo nemaju ideju šta i kako dalje sa tim ljudima i njihovim porodicama čiji su životi upropašćeni ratom”, odlučna je Ana Tomović. „Svaka od tri predstave ima jedan ličan ugao posmatranja i jedan ženski pogled na rat. Žena drugačije gleda na rat od muškarca. Rat je obično muška igra, a posledice se odražavaju na ženu i na porodicu. Mislim da je taj ženski ugao posmatranja specifičnost ovog zajedničkog rada, jer da se žene pitaju do rata nikada, baš nikada ne bi došlo”, kaže Tomović.

Koliko su značajni ovakvi, zajednički projekti zajedničko je pitanje za sve tri autorke:

„Janje“ (foto: Velija Hasanbegović, www.mess.ba)

„Janje“ (foto: Velija Hasanbegović, www.mess.ba)

Anica Tomić: „Mislim da su ovakvi projekti izuzetno značajni. To je odličan početak duhovnog čišćenja ovih prostora. To čišćenje mora početi od naše generacije. Da nam konačno više ne bude bitno ono što je bilo, već ono što je sada. Dakle, dopusti mi da činim sada nešto za tebe, jer to činjenje će pokrenuti ovaj svet na bolje. Naša generacija je samo mogla da posmatra šta se dešava u regionu tokom ratova devedesetih, ništa nije mogla promeniti, jer bili smo deca. Zato sada možemo da nešto uradimo kroz umetnost”.

 

 

 

„Kokoš“ (foto: Velija Hasanbegović, www.mess.ba)

„Kokoš“ (foto: Velija Hasanbegović, www.mess.ba)

Selma Spahić: „Bio je veoma uzbudljiv ovaj zajednički rad. Mogle smo da čujemo kako svaka od nas razmišlja na određenu temu i kako da u tom mozaiku zajedno napravimo trilogiju. Retkost je takva vrsta saradnje, da sa nekim satima možeš da razgovaraš o zajedničkoj temi. To je ikustveno nezamenljivo. Bavile smo se reperkusijama rata na našim prostorima. Ja se time na određeni način bavim u svim predstavama koje radim. Bilo čime da se bavite danas u Bosni i Hercegovini je nužno povezano sa devedesetim godinama prošlog veka. Te ciklične pojave na našim prostorima treba istraživati. Završi se neki rat i svi se pravimo kao da ništa nije bilo. Stavljamo stvari pod tepih, a u stvari ta mržnja se iz kuće prenosi na decu i na nove generacije, stalno se preti nekim strašnim susedima koji će doći i napraviti zlo. To mora da se prekine. Mi moramo reći da ne želimo više to da slušamo, da želimo da živimo neku drugačiju budućnost”.

 

„Orao“ (foto: Velija Hasanbegović, www.mess.ba)

„Orao“ (foto: Velija Hasanbegović, www.mess.ba)

Ana Tomović: „Ovo je najveća regionalna koprodukcija. Izuzetno je zahtevna i glomazna, ali ona po mom mišljenju otvara neke sasvim nove pozorišne perspektive. Mislim da je jako važno što smo nas tri žene i da priče o ratu pričamo iz ženske perspektive. Mislim da je ovaj zajednički rad promenio i neke društvene klime u regionu”.

Projekat pod zajedničkim nazivom „Stoleće jedne porodice”“finansirala je Evropska Unija kroz program Sarajevo 2014.  koji ima za cilj da doprinese prenošenju evropskih vrednosti i pomirenju. Autorski tim predstave „Janje” u režiji Anice Tomić i prema tekstu Jelene Kovačić, u produkciji zagrebačkog ZKM-a, čine kompozitor Nenad Kovačić, kostimograf Marta Žegura, te dramaturški saradnik Igor Štiks. Igraju: Dubravka Kovjanić, Ivana Krizmanić, Vedran Živolić, Enes Salković. Predstavu „Kokoš” režirala je, u produkciji MESS-a i sarajevskog SARTR-a, Selma Spahić, a tekst i dramaturgiju potpisuju Bojana Vidosavljević, Adnan Lugonić, Dario Bevanda. Kompozitor je Draško Adžić, scenograf Mirna Ler, kostimograf Lejla Hodžić, a scenski pokret je osmislio Tomas Stejert. Igraju: Jelena Kordić-Kuret, Filip Eldan, Nikša Eldan, Alban Ukaj. Predstavu „Orao” režirala je Ana Tomović prema tekstu „Tvrdoglavi” (Stubborn) Franca Ksavijera Kreca, a produkciju potpisuje Bitef teatar. Dramaturg projekta je Vuk Ršumović, kompozitor Irena Popović, scenograf Mirna Ler, a kostimograf Momirka Bailović. Igraju: Miloš Timotijević, Maja Izetbegović, Miralem Zupčević, Feđa Stojanović, Branka Šelić, Luka Mihovilović.

Nakon izvođenja u Sarajevu, Zenici i Beogradu trilogija „Janje, Kokoš, Orao” je krajem januara imala premijeru i u Zagrebu, a zatim će se predstave pojedinačno izvoditi na matičnim scenama. Dobar je primer saradnje pozorišne produkcije u konkurisanju za novce iz evropskih fondova za kulturu, do kojih je lakše doći sa zajedničkim projektom.