PUTEVI NOVOG CIRKUSA

Piše: Ana Tasić

Festival CirkoBalkana 2014. održan je od 12. do 27. septembra, u šatoru ispred zgrade Muzeja savremene umetnosti na Ušću, uz zaista veliku posećenost, ne samo ljudi, nego i pasa (nekoliko njih se moglo videti u publici). Da podsetimo, CirkoBalkana je projekat međunarodne saradnje cirkuskih organizacija – Cirkusfere iz Srbije, Cirkorame iz Hrvatske, Cirk’Oblique iz Francuske, i Čarobnjakovog šešira iz Pule. Osnovna ideja je da se, pored postavljanja cirkuskog šatora kao nezavisnog edukativnog, kreativnog i izvođačkog prostora, obuče lokalne cirkuske organizacije i umetnici po pitanju stvaranja cirkuskih predstava, kao i uspostavljanja kontakta sa lokalnom publikom, ali i sa drugim umetnicima u regionu.

Prva predstava izvedena ove godine na festivalu bila je „Konzumiram, dakle postojim”, solo performans autorke Ivane Koraksić, koji u šest scena razmatra problem konzumerizma u današnjem društvu (produkcija Cirkusfera). Predstava „Konzumiram, dakle postojim” počinje direktnom komunikacijom performerke sa publikom – ona nam, između ostalih, postavlja pitanja: Ko nikada nije nije bio u tržnom centru Ušće? Ko nikada nije bio u Muzeju savremene umetnosti? (prema očekivanjima, mnogo više ljudi se potvrdno javilo za ovo drugo pitanje). Kao odgovor na prvo pitanje, javio se samo jedan gledalac, kojeg je performerka zatim izvela na scenu, dala mu poklon (u tom trenutku se nije znalo o čemu je reč), uz uslov da joj malo posle pomogne u dovlačenju rekvizita na scenu. Kasnije, kada ga bude pozvala, negde na polovini predstave, on će joj pomoći u donošenju stola iz garderobe, i otvoriće svoj zasluženi poklon – klovnovski crveni nos (inače je reč o gledaocu strancu, sa Novog Zelanda, pa u tome verovatno leži objašnjenje zašto nije bio u tom tržnom centru). Ako taj poklon dovedemo u vezu sa činjenicom da je reč o gledaocu koji nikada nije bio u tržnom centru Ušće, dobijamo ironičan meta komentar autorke na današnjeg čoveka – konzumenta. Onaj ko danas ne konzumira i.e. ne ide u tržni centar, društveni je klovn, izgnanik, lakrdijaš koji egzistira na društvenoj margini.

"Konzumiram, dakle postojim"   (Foto Srđan Veljović)

„Konzumiram, dakle postojim“
(foto: Srđan Veljović)

Svaku od šest scena predstave „Konzumiram, dakle postojim”, performerka pojedinačno najavljujuje, pozivajući se pri tome (naravno, uz doze ironije) i na Aristotelova pravila o komponovanju radnje (početak, sredina, kraj). Scene su indikativno naslovljene „Lost in Supermarket” (između ostalog je to i naslov pesme grupe Kleš, kojom će se predstava završiti), „Šugar Adikt” („Zavisnik o šećeru”), „Posveta konzumerizmu” itd. Svaka pojedinačno, a i sve zajedno, u totalu, subverzivno ismevaju današnji uobičajeni kupoholizam. Igra se završava u polumraku, dok se performerka sa kesom vrti u krug, simbolički sugerišući da iz sveta kupovine nema izlaza, vrtimo se u njemu u krug, u nedogled.

 

"Život na visokoj nozi"

„Život na visokoj nozi“

Isto to prvo veče festivala, Ludifiko, performans grupa koja ima deset članova i bavi se proučavanjem, prezentacijom i popularizacijom cirkuskih veština, premijerno je izvela uglavnom neverbalnu predstavu „Život na visokoj nozi”. Tri performerke, Mira Beba Dobrković, Tanja Milanović i Aleksandra Belošević, ovde predstavljaju dve babe, Zdenku i Milku, i njihovu sluškinju. One uzbudljivo izvode akrobacije na svili i trapezu, manipulišu vatrom, hodaju na štulama, u prikazu tenzija između dve babe, njihove borbe za osvajanjem prostora, dominaciju, baveći se pri tome i granicama međusobne tolerancije, dobrote, kao i prihvatanja međusobnih razlika (režija Sonja Petrović). Igra je praćena retro džez muzikom i teatralnim kostimima koji daju aromatične začine njihovim nastupima.

 

"Limits"  (Foto Manu Peralta)

„Limits“
(foto: Manu Peralta)

Španska grupa Cia deforms koju čine Nikita Val i Migui MandalaSol izvela je performans „Limits” koji u nekoliko scena, bez reči, istražuje granice telesnosti, mogućnosti slobode, kao i muško-ženske odnose. Performeri na sceni menjaju odeću, izraze lica, kao i tonove nastupa, što je sve neprestano praćeno eksperimentalnim zvucima. U izvođenje su uvedeni elementi buto plesa, žongliranje, fizički teatar. U predstavi ima nekoliko upečatljivih simboličkih scena, izvođači oponašaju besne životinje, mačuju se buketima, bore se kao da su protivnici boks-meča, ispisujući u totalu različita obličja muško-ženskih rivalstava.

U ovoj, kao i u većini drugih predstava koje pripadaju hibridnom polju savremenog cirkusa, idejnu osnovu čini prevazilaženje telesnih ograničenja i osvajanje prostora slobode. A taj put je obično rizičan, duhovit, maštovit, vizuelno fascinantan, poetičan i metaforičan.