PRSTENOVANJE MONOGRAFIJE

O nekim aspektima Dobričinog prstena


Piše Aleksandar Milosavljević


Legenda veli – ili bismo barem voleli da je to legenda – da su svojevremeno nemački glumci odlučili da prstenuju svog najvećeg glumca. Ovaj je, već u poznim godinama i bolestan, primio prsten i odmah odredio svog naslednika, takođe poznatog i velikog glumca. Ubrzo potom prvi dobitnik prstena je umro. Na sahrani, kojoj je prisustvovala elita nemačkog glumišta, sledećem dobitniku je, kao punopravnom nasledniku, uručen prsten. No on je, primivši ga, prsten bacio u raku svog prethodnika, rekavši da većeg glumca Nemačka neće imati. Ostalo je, međutim, otvoreno pitanje da li je prvi naslednik prstena ovim gestom iskazao ličnu skromnost, ali svoje uvažavanje prethodnika, ili je pak, „sahranivši“ prsten, sebe ustoličio kao poslednjeg dobitnika ovog priznanja.

Ni istorija Dobričinog prstena nije jednostavnija, premda ni Milutinović (1880–1956), prvi dobitnik ovog priznanja, ni njegovi naslednici nisu učinili ekscentrični gest poput onog nemačkih kolega. Zlatni prsten, dar Udruženja glumaca Kraljevine Jugoslavije, uručen je Dobrici 1937. povodom obeležavanja 40. godišnjice njegovog umetničkog rada, ali je prsten ubrzo nestao. Udruženje je 1939. Milutinoviću uručilo modifikovanu kopiju prethodnog prstena.

Prsten Dobrice Milutinovića iz 1937. godine

Nagradu su 1980, kada je obeležavana stogodišnjica Dobričinog rođenja, ustanovili Muzej pozorišne umetnosti Srbije i Udruženje dramskih umetnika Srbije, a pridružila im se i Zlatara „Majdanpek“, koja izrađuje prsten po uzoru na onaj iz 1939. Slučaj je, međutim, hteo da originalni prsten, onaj iz 1937, bude pronađen u Zagrebu 1998. godine, a blagodareći Ljubomiru Draškiću i Svetlani Bojković vraćen je u Beograd. Otkupila ga je kompanija „Zepter“, pa su sada oba prstena (iz 1937. i 1939) pohranjena u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije.

Cinik bi verovatno konstatovao da je u Nemačkoj sve uvek jednostavnije, pa i priča o glumačkom prstenu, no meni se, opet, čini da je ovdašnja povest Dobričinog prstena – osim što je „naškija“ – i mnogo pozorišnija (pa i filmskija), te da je lišena germanskog patosa (premda ne i domaće patetike), ali i da je bremenita za nas tipičnom misterioznošću koja otvara prostore za najrazličitija domišljanja. Od mitologizacije do najjednostavnijih objašnjenja „kafansko-boemske“ provenijencije. No, što bi rekla jedna ovdašnja interpretatorka narodne muzike, važno je da je happy end srećan.

Razume se, tipično našijenski su i ovdašnji kuloarski komentari vezani za odluku o izboru laureata, ali sam na te priče preosetljiv pošto sam dva puta imao čast da budem član žirija za dodelu Dobričinog prstena, pa sam svestan s kolikom odgovornošću se uvek pristupa donošenju tako važne odluke – na čijoj će se ruci naći Dobričin prsten. Važno je, međutim, da je u glumačkim krugovima Prsten prihvaćen kao nagrada posebne težine, da je postao priznanje za životno delo i ulaznica za glumački Pantenon, hram uistinu najvećih. A uveren sam da nijedan od dosadašnjih dobitnika Prsten nije dobio nezasluženo. Druga je stvar što je ovo priznanje, verovatno, zaslužio još poneko, no to samo potvrđuje istinu da imamo zaista dobre glumce i glumice.

Prsten Dobrice Milutinovića iz 1939. godine

Važno je, međutim, prisetiti se da laureatu, osim zlatnog prstena, pripada i monografija. Uostalom, spisak svih dotadašnjih dobitnika, pa i priča o uzbudljivoj sudbini Dobričinog prstena – izgubljenog, ponovo načinjenog a zatim neočekivano pronađenog prvog – redovno se reprintuje u monografijama posvećenim svakom laureatu.

Otuda, u konačnom zbiru stvari stoje ovako: dva zlatna prstena, iz 1937. i 1939, ostaju u muzejskom sefu, majdanpečki prsten dobitnik nosi kući, njegova fotografija biva postavljena na zid u Udruženju dramskih umetnika Srbije, a ime se upisuje u povest srpskog teatra, dok kao praktično jedini teatrografski trag njegovog (pozorišnog) histrionskog umeća, ne računajući varljive snimke pozorišnih predstava, ostaje monografija. Ona je, dakle, relevantno pisano svedočanstvo o pozorišnom postojanju svakog laureata! Sa stanovišta istorije ove knjige su zapravo najčvršća i najopipljivija priznanja. Te monografije će neko čitati i za deset, dvadeset, pedeset, pa i sto godina, pa će moći i da vidi šta su dobitnici Dobričinog prstena mislili o teatru, kako su se njime bavili, umetnički i zanatski mu pristupali, šta su o njima mislili njihovi savremenici… Čitaće ova izdanja znatiželjnici, no i istoričari, teatrolozi, pa i neke buduće kolege sadašnjih laureata. I doznavaće o njima mnogo toga, ali će saznavati ponešto i o nama, o pozorištu naše epohe, teatarskoj estetici i poetici ovoga doba, dakle o vremenima u kojima je pozorište postojalo i borilo se da preživi. A ta borba, između ostalog, podrazumeva i ogroman trud da bude obezbeđen novac za publikovanje monografija o dobitnicima Prstena…

No ovde ćemo stati jer smo ponovo dospeli na teren našijenske patetike.

Antrfile

Dobrotvori

Zlatni prsten koji je Udruženje dramskih umetnika Srbije dodelilo 1937. godine Dobrici Milutinoviću izradio je i poklonio slavljeniku Milivoje T. Stefanović, beogradski kraljevsko-dvorski juvelir. Za dobitnike Nagrade „Dobričin prsten“ (od kada je ustanovljena 1980. godine sve do 2014) zlatnu kopiju prstena Dobrice Milutinovića izrađivala je Zlatara „Majdanpek“. Za dobitnika Nagrade 2016. godine prsten izrađuje g. Bojan Jokić, zlatar iz Beograda.

Zahvaljujući dobročinstvu gospođe Madlene Zepter, prsten Dobrice Milutinovića – izgubljen 1937, pa pronađen 1998 – otkupljen je i vraćen Udruženju dramskih umetnika Srbije. U narednih deset godina (1998–2008) Fond Philip i Madlena Zepter bio je generalni sponzor Nagrade „Dobričin prsten“.

Pokrovitelj Nagrade 2014. godine postaje JP „Pošta Srbije“.

Tokom 80 godina istorije prstena Dobrice Milutinovića njegovom očuvanju i trajanju doprineli su najpre članovi Udruženja, a potom i brojni pojedinci i kolektivi. Među njima su pokrovitelj predratnog Udruženja kralj Aleksandar I Karađorđević, a zatim Ministarstvo kulture Republike Srbije, Sekretarijat za kulturu grada Beograda, Pokrajinski sekretarijat za kulturu i mnogi drugi. Njihov doprinos ostaje trajno zabeležen u bogatoj arhivskoj građi Udruženja dramskih umetnika Srbije, koje se s ponosom približava velikom jubileju – 100 godina postojanja.

Udruženje dramskih umetnika Srbije još jednom zahvaljuje svima koji su pomogli i učestvovali u stvaranju istorije Dobričinog prstena.