PROSPEROVA ZAGONETKA

Početak nove sezone u Crnogorskom narodnom pozorištu


Aleksandar Milosavljević


Kao u Šekspirovom testamentarnom komadu, i na sceni Crnogorskog narodnog pozorišta se u Buri svet izvrće naglavačke: golemi talasi lome brodove, nemilosrdne prirodne sile se poigravaju sa smrtnicima, moćnom magijom Prospero otvara nebo iz kojeg liju kiše na peščanu obalu otoka gde je more izbacilo brodolomnike, a nebom leti Čarobnjakov sluga Arijel i prkosi silnim mediteranskim vetrovima… I u ovoj drami velikog Elizabetanca, kao i u, recimo, Hamletu, vreme je iskočilo iz zgloba, poredak sveta je poremećen zlim delima rđavih ljudi – upravo onih u koje je Prospero imao najviše poverenja, i sada on, gospodar velike magije, ispravlja iščašeni zglob vremena. A to čini pozorištem, tačnije: čarolijom teatra u kojem je sve moguće.

I opet paralela s danskim kraljevićem: kao što je – veli Jan Kot – odgonetka Hamleta u naslovu knjige koju mladi Danac iščitava lutajući hodnicima Elsinora, tako je i Prosperovu zagonetku moguće rešiti ako znamo šta piše na koricama njegove slavne knjige. Reditelj podgoričke predstave, gost iz Makedonije Dejan Projkovski, nam sugeriše (premda to nijednog časa eksplicitno ne pokazuje) da Prospero čita – Šekspira. Uostalom, Prospero bi mogao i da bude Šekspir, jer obojica vladaju najvećom i najmoćnijom magijom – pozorišnom. Prospero – kako ga moćno i sugestivno tumači Branimir Popović – uistinu tretira ovaj svet kao pozornicu, na način kako je to činio i pisac Bure, poigrava se stvarnošću dozvoljavajući sebi da bude ljut, osvetoljubiv, strastan u svojoj osvetničkoj mržnji, zabrinut za svoju kćer, ali i milostiv, darežljiv, saosećajan, pomirljiv… Jer sve je to ljudski – i mržnja, nagon za osvetom, ljubav, empatija… A čim je životno i istinito, odmah je i autentično pozorišno. Tako i Popovićev Prospero sebi može da dozvoli sve: i da mrzi, ali i oprosti, jer on, poput moćnog dramskog pisca (ali i ništa manje moćnog reditelja), može da razume svoje dramatis persone u njihovim slabostima, lažnim nadanjima, u njihovom beščašću baš kao i pokajanju.

Vrlina podgoričke Bure i ono zbog čega je ova predstava jedan od događaja početka ove sezone u regionu upravo je činjenica da Projkovski ništa od gore navedenog ne prepušta mašti gledalaca, nego sve to na sceni i pokazuje, katkad i na samoj ivici rediteljskog samozadovoljstva jer baš sve što poželi ima na raspolaganju. I to ne samo kada je reč o tehničkim mogućnostima scene nego i kada je u pitanju glumački ansambl – od pomenutog Popovićevog Prospera (savršena glumačka zrelost sposobna da se suvereno poigrava svim elementima scenskog izraza, pa i više od toga), preko čudesnog Arijela Nade Vukčević (koja vazdušnom duhu u podjednakoj meri daruje i eteričnost i telesnost), Mirka Vlahovića (čiji Goncalo mudro dozira slabosti i vrline) i Slaviše Čurovića (glumački opravda i Alonzovo zlo i pokajanje kralja Napulja), pa do fascinatnog podmlađenog glumačkog ansambla koji je posvećenički funkcionisao kao sat, dajući predstavi neverovatnu energiju.

Dodamo li ovakvom početku sezone i predstavu Šćeri moja mlade spisateljica Maje Todorović u režiji Ane Vukotić, onda puni smisao dobijaju najave nove uprave Crnogorskog narodnog pozorišta – direktorke Zorane Kralj, te umetničkog direktora Branimira Popovića, da se pred ovim teatrom nalaze ambiciozni zadaci koje je moguće realizovati. Jer, kao što pokazuje ova Bura, u pozorištu je sve moguće. Naravno kada je pozorište pravo.