Petrijin venac“ na sceni Ateljea 212

       MA KAKI BOL ČOVEK DA IMA UVEK ĆE DA ODBOLUJE I DA ZABORAVI…


Premijera predstave „Petrijin venac“ koju je, po čuvenom romanu Dragoslava Mihailovića, režirao Slobodan Skerlić (dramatizacija Mila Mašović Nikolić) održana je 24. novembra na Sceni „Mira Trailović“ Ateljea 212. I osvojila i publiku i kritiku

T. Nježić
 
Pobudila je veliku pažnju još dok su probe bile u toku a potom osvojila i gledaoce i teatarske znalce.
Pred jednu od generalnih proba Slobodan Skerlić je za medije rekao: „Po mom osećanju i uverenju Petrijin venac je jedno od najboljih dela literature na našim jezicima. Moja naklonost rukopisu Dragoslava Mihailovića datira još iz ranih momačkih dana i od njegove zbirke priča Frede, laku noć. Neposredna inspiracija jeste potreba za sagledavanjem ne samo sudbine jedne žene koja je imala svoju tragičnu životnu priču već i bavljenje njome kao paradigmom na temu položaja žene u onovremenom, ali i savremenom društvu. Petrija je žena koja pokušava da opstane u patrijarhalnom sistemu vrednosti koji je neumoljiv i koji gazi bez pardona i zaustavljanja kako nekada tako i sada.“
Kuriozitet predstave je i činjenica da tri glumice igraju Petriju, u različitim životnim periodima. Jedna od njih je Jovana Gavrilović koja je tada na probi izjavila: „Ne znam ko je Petrija, ne znam ni ko sam ja... Zato se i bavim pozorištem jer je ono za mene najbolji put za traženje odgovora u svom životu, i u umetnosti.“
Upitana da izdvoji neku Petrijinu repliku koja joj je posebno prirasla za srce, odgovorila je: „Sadim kupus. To mi je omiljena replika. I nije bez veze iako možda zvuči kao loša šala. Ali ima nešto lepo u jednoj konkretnosti, spremnosti da se sve životne teskobe sublimiraju i prevaziđu kroz jednu konkretnu, vrlo smislenu radnju.“
Milica Mihajlović, ćerka akademika Dragoslava, autora ovog kultnog romana, govoreći o ulozi i predstavi napomenula je: „Igram Petriju u periodu kad je udovica. Ali poetski postupak je da smo sve tri jedna ličnost. Ima velike paralele s našim vremenom jer to je priča o životu žene u kontekstu preovlađujućeg konzervativnog načina mišljenja, o patrijarhatu. Ne govorim u lično ime jer pripadam privilegovanoj kategoriji: obrazovana sam, situirana, prepoznata i priznata. Ali mislim da se većina žena ni danas nije, da upotrebim taj izraz, dokopala ravnopravnosti, i to je začuđujuće. Čitala sam odličan intervju Glende Džekson. Čovek bi pomislio da ona ne može imati takvih problema, međutim... Govoreći o ženi u umetnosti, ona kaže da je čudi kako je moguće da polovina čovečanstva nije dovoljno uzbudljiva dramskim piscima da bi im bila inspiracija. Mi ovde, kroz poetski realizam, imamo punokrvnu priču o ženi.“
Otac joj, rekla je, nije ništa sugerisao, a još manje nametao, samo mu je bilo drago da njegova ćerka na sceni oživljava njegov čuveni književni lik.
A toga dana, na probi, za srce i dušu prilepila se, između ostalih, Petrijina misao o čoveku: „Kaka je to strvina, voli da živi živina. Ma kaki bol da ima uvek će da odboluje i da zaboravi ko da se nije desilo njemu...“
O liku mlade Petrije Marta Bjelica je rekla: „Obeležavaju je silne nedaće, smrt dece, isterivanje iz kuće... Glumački je vrlo zahtevno jer treba doneti sve to a da bude uverljivo. I, nadam se, ne toliko zastrašujuće, već da vidimo tu ženu kao borca i nekog ko se ipak raduje životu. Vidim je i kao nekog ko daje inspirativan i ispravan odnos prema životu. I verujem da smo mi svi nosioci svojih odluka i htenja, a samim tim i sudbine.“
Reditelj Skerlić, govoreći o savremenom konzervativizmu, današnjem položaju žene, napomenuo je i da se „menjaju modeli i da se možda malo više priča o tome, ali je na delu taj konzervativni pogled“. Govorio potom kako se u vreme minulog socijalizma položaj žene kvalitativno znatno poboljšao da bi danas, u eri neoliberalnog koncepta koji je perverzno usvojio najgore strane konzervativnosti, ponovo regresirao...
„Na određeni način živimo regresiju i povratak konzervativnih modela. Odbijam da prihvatim da je to nužno i da je logično. Čovek mora da se bori za pravdu, slobodu, istinu. Uvek. Iskustvo je pokazalo da to nikad ne biva osvojeno. Krhko je, lako se ugrozi. Petriju sagledavamo ne kao jednu, pojedinačnu tragičnu sudbinu, nego kao način života. Ta nesrećna Petrija nije imala bogzna kakav izbor. Mogla je samo da bira način na koji će biti ugnječena, a i taj izbor je stvar privida. To se dešavalo tada, dešava se sada, dešavaće se i sutra, i tamo i ovde. Između ostalog i otuda tri Petrije u našoj predstavi. Ono što je jedna iskusila, druga je mogla da predvidi, treću čeka“, izjavio je Skerlić.
Premijera je ispraćena dugim, gromoglasnim aplauzom a u „Vremenu“ Teofil Pančić piše: „Petrijin venac nije od juče na pozorišnim daskama, on je odavno prepoznat kao zahvalan scenski materijal, idealan za monodramu, kako je mahom igran. Živopisno srbijansko selo negde u pomoravskom arealu, potom i varošica, vreme predratno i(li) poratno, u svakom slučaju pluskvamperfektno, a opet i savršeno prepoznatljivo jer to smo ’mi’, to je guravi svet zatvorenosti, ropske poniznosti pred sujevericama i ’tradicijama’ bez pravog korena i smisla, to je ubilački patrijarhat koji urniše svaku pomisao na ljudsku, a naročito žensku slobodu i sreću u samom začetku; a njegov najsuroviji egzekutor su – žene. Paradoksalno? Ni najmanje. Petrija je žena koja je prošla kroz sve to, kroz ideal-tipski seoski brak koji se nasukao na muškoj slabunjavosti i alfamajčinskoj posesivnosti, potom, onako odbačena, ’propala’ u gradu (a gde drugo?) kao konobarica i kafanska posvuduša, u divljem konkubinatu sa starijim kafedžijom, odbegavši potom s rudarom s kojim će okusiti koji prstohvat sreće pre nego što i po to đavo dođe, naplaćujući kamate. Živ jezik, živopisni karakteri, životna i neuništiva Petrija – sve je to dušu dalo za monološke ispovedi i slične, krajnje svedene teatarske forme.“
Kaže, zatim, da nasuprot svim tim prečicama i na sreću po gledaoce, „odlična, minuciozna, razuđena dramatizacija Mile Mašović Nikolić i režija Bobana Skerlića idu sasvim drugim putem, stvarajući scenski svet koji zahteva ozbiljan, gabaritan pozorišni rad i izraz, složenu i bogatu predstavu, visoko repertoarsko pozorište ipak dostojno mesta na kojem nastaje“.
Po njegovim rečima ova „dvočasovna predstava ’vozi’ bez kašljucanja, a predobro nam poznati motivi ipak nas iznova uzbuđuju, tako da predstava u celini odoleva mogućem zapahu muzealnosti, i to bez bilo kakvih na silu ’radikalnih’ dramaturških rešenja, pogotovo bez veštačkog osavremenjivanja. Radnja je predstave, dakle, smeštena u manje-više rani socijalistički period (i dalje tako zahvalan kada je literarno razmatranje ’urbanizacije’ kao kulturno-identitetskog fenomena u pitanju), i time ništa ne gubi na korespondiranju s današnjom publikom, naprotiv. Scenografska rešenja (Goran Stojčetović) gotovo su minimalistička, ali vrlo promišljena, funkcionalna i upečatljiva, a muzika Mate Matišića jedan je od aduta ove predstave: teško je setiti se kada smo poslednji put slušali ovako dobra muzička rešenja u našem pozorištu, a da ih ne potpisuje sveprisutna, neiscrpna i neverovatna Irena Popović Dragović. Naposletku (čuj, naposletku!) – gluma. Dramaturško-režijsko rešenje s tri glumice koje igraju Petriju bilo bi manje-više konvencionalno i neuzbudljivo da one igraju konsekutivno, kao kad se u filmovima ili serijama prikazuju različiti periodi u životu lika. Umesto toga, Marta Bjelica kao mlada Petrija, Jovana Gavrilović kao ’gradska’ Petrija i Milica Mihajlović kao Petrija udovica prisutne su na sceni stalno, jedna drugoj nadopunjuju replike i na razne se načine ’pretapaju’ jedna u drugu kroz niz inventivnih rešenja, tek mrvicu začudnih, tako da zapravo ne kvare bazično realistički prosede. I sve su tri Petrije tačne i besprekorne i isijavaju dragocenom scenskom toplinom, ali mora se istaći: Jovana Gavrilović je ovom ulogom obeležila ne samo ovu predstavu nego je njena Petrija onaj preznačajan trenutak u karijeri svakog vanserijskog glumca ili glumice – onaj kada se jedan talenat, jedan potencijal, koji je tu i jasno se vidi, ali je mogao u nekom trenutku i da se utopi u prosečnosti i rutini, odskoči i vine se u višu ligu, tamo gde se nalaze samo probrani. Njena Petrija, ta žena-dete, ta i naivna i čedna, a i svevremenska i drevna ženstvenost, taj vamp koji u sebi, na jedan dravićevski način, sadržava i jednu višu ljudsku i žensku čestitost, to je ova uloga, nakon koje Jovani Gavrilović nema nazad... “
Pišući o ostalim akterima Teofil Pančić dodaje: „Ostatak glumačke ekipe (Ivan Marković, Igor Đorđević, Branislav Zeremski, Isidora Minić, Jelena Rakočević, Vladislav Mihailović) vrlo sigurno i dostojno prati tri Petrije, a bio bi greh ne istaći Tihomira Stanića kao Ljubišu, gorkog i poraženog čoveka starovremca, nesklonog da o sebi ili drugima, nakon svega, misli predobro, ali voljnog da onoj koju zavoli pruži sve što ima i može – bilo njoj to dovoljno ili ne. A tako je, kanda, i s ovom predstavom kao celinom: sve bitno je unutar ova dva pozorišna sata na svom mestu, pa ako to nekome možda i nije dovoljno, problem je negde izvan nje.“
Treba pomenuti i zanimljivo scenografsko rešenje (Goran Stojčetović), sazdano od velikih metalnih slova njenog imena i kanapa „kojima se glumci iz scene u scenu ’poigravaju’ kao život sa Petrijom, odnosno čovekom. A kanap je, u svoj svojoj simbolici, i oko struka, poput suknje (kostim Tatjana Radišić), i u rukama i oko vrata...“