Paolo Mađeli


KAKO SAM SE ZALJUBIO U BEOGRAD
 
Pre nego što sam seo da pišem, posmatrao sam Alpe gotovo pola dana. Nalazim se u seocetu, na 1.500 m visine. Ispred mene se prostire kameni zid do 2.500 m. Iznajmili smo brvnaru izolovanu na ivici šume i čini mi se da sam u toj tišini, posmatrajući kamene bore i njegove ledene vene koje se protežu u visinu, pronašao tunel sećanja mog izgubljenog vremena.
Vratiti se, u vremenu, nazad u Beograd u Narodno pozorište, vratiti se u mojih 25 godina, sada, kada ih imam 70, teže je nego osvojiti ovu planinu koja me gleda i ispunjava strepnjom.
U proleće 1972. radio sam u Teatru studio, pozorišta Metastazi, sa grupom koju sam video. Upravo sam završio Švarcovog „Golog kralja“, s mladim Robertom Beninijem, Pamelom Dilorezi i Saveriom Markonijem, kada su stigli pozivi iz Narodnog pozorišta u Beogradu. S druge strane žice Arsa Jovanović i  Florika Malureanu: dođi ovamo da radiš, dođi što pre možeš. S Florikom (legendom evropskog pozorišta) već sam radio dve nezaboravne predstave u Rumuniji, gde sam ostao osam meseci zahvaljujući stipendiji koju sam dobio od regije Toskana. Rumunsko iskustvo duboko se urezalo u mene i želja da upoznam Beograd i njegovo pozorište bila je neizmerna. Arsa i Florika su svakodnevno insistirali i na kraju pristadoh. Stigao sam u Beograd, fasciniran i uplašen ćirilicom koja me je opkoljavala sa svih strana i koju sam se trudio da naučim. Osećao sam se zaštićenim od upravnika Velimira Lukića i moje scenografkinje Milice Pašić, koja će kasnije postati gospođa Ejdus. Milica mi je neštedimice pomagala i u prevođenju.
Na „Krugu 101“, koji danas nažalost više ne postoji, radio se tekst „Pomozite mi da umrem“ Karle Perosi. Glumci: mladi Miki Manojlović, Dragan Maksimović, Bane Zamolo, Bogdan Mihailović, Miša Žutić, i Stanislava Pešić ... navodim samo neke, bili su izvanredni. Bio sam zadivljen potencijalom teatra.
Veče premijere ... iz jedne korpe iskoči nešto belo na crne tačke: štene dalmatinac. Nazvah je Duze, kao omaž velikoj glumici. U povratku avionom slučaj je hteo da putujem sa Jugoslovenskom košarkaškom reprezentacijom i kučence je išlo iz ruke u ruku sve do Rima. Duza je živela s mojom majkom i na svet je donela pet štenaca.
Po povratku u Toskanu suočio sam se s bezbroj telefonskih poziva Velimira Lukića i 1973. odlučih da napustim svoj teatar u koji sam se vratio tek 2010. kao njegov direktor i na tom mestu ostao šest godina.
Istina je bila da sam se te daleke 1973. godine zaljubio u Beograd i Narodno pozorište. „Mandragola“ beše prva predstava koju smo radili, imala je veličanstven uspeh ne samo u Beogradu već i sledeće godine na Dubrovačkim letnjim igrama. Grupu su opet činili Miki, Maksa, Bogdan, Stanislava, Miša, Marko Nikolić i Dobrila Stojnić, glumica koja će zauvek obeležiti moj životni put. Sećam se kako sam jednog leta s ponosom hteo da je predstavim mom maestru, genijalnom Đorđu Streleru. Bili smo na ostrvu Elba i Streler je došao brodom iz Portofina da je upozna.
Posle „Mandragole“ došle su „Ribarske svađe“. Miša Žutić je za tu ulogu dobio Oktobarsku nagradu. Bili smo presrećni. Grupi iz „Mandragole“ pridružili su se Olivera Marković, Tasovac, Zorica Mirković, Rastko Tadić, Ture Bošković, Dragan Savković, Milka Lukić...
Sećam se da smo bili pozvani u Italiju na turneju od tri nedelje, zatim u Bukurešt. U međuvremenu sam potpisao ugovor sa Narodnim pozorištem i postao stalni član ansambla. Potom sam postavio „Galeba“, scena je gotovo cela bila u vodi. Igrali su Dobrila, Miki, Stanislava, Olivera, Ciga Jerinić, Pera Banićević, Mika Viktorović, Miša... I Čehov nam je doneo mnogo radosti kako u Beogradu, tako i u Budimpešti i Bratislavi.
Zatim, beše jednom jedan Mikloš Hubija, koga sam postavio na scenu u Zemunu s Pajom Minčićem u ulozi Franca Jozefa i Predragom Tasovcem ko Sigmundom Frojdom. Mikloš je hteo da iskoči iz kože od sreće, ali moja interesovanja i moj život krenuli su novim putevima i 1977. dadoh otkaz. U svakom slušaju beše to šest godina lude ljubavi, snažnog istraživanja i žestokog traganja za novim scenskim jezikom, sa fantastičnim glumcima i saradnicima iz snova. Genijalni Duško Ristić za scenografije, Vjerka Kalčić i Božana Jovanović za kostime i Voki Kostić za muziku.
U to vreme Narodno pozorište je imalo šest žila kucavica, tri su bile tri scene: „Krug 101“, velika scena i scena u Zemunu, a tri van scene: bife pozorišta koji su među sobom zvali „Podmornica“, Klub književnika sa svojom baštom, i KPZ preko puta mog voljenog hotela „Mažestik“. Kako zaboraviti „Podmornicu“: sjajna kuhinja od jutra do kasno u noć pod komandom Srbe, savršena usluga Mime, to je bilo obavezno sastajalište svih umetnika i Opere pozorišta i ne samo njih. Pored Duška Ristića i arhitekte Ševića, velikog tehničkog direktora, u „Podmornici“ si mogao sresti u samo jednom danu Mitu Parlića, Ščedrina, Višnju Đorđević, Dušku Sifnios, Radmilu Bakočević, Milku Stojanović, Miroslava Čangolovića, Rašu Plaovića, Nedu Spasojević, Đorđa Lebovića, Miljenka Smoje, Miru Stupicu, Kseniju Jovanović, Oskara Danona, Ljubinku Bobić i glumce iz cele Jugoslavije. A onda smo u Klubu književnika redovno viđali one koji su nam već postali intimni prijatelji: Srđana Karanovića, Gorana Markovića, Branka Baletića, Nadeždu Perović, Rajka Grlića, Dušana Makavejeva, Žiku Pavlovića, Danila Kiša, Mirka Kovača ... sve do veličanstvenog usamljenika Filipa Davida.
Bile su to nezaboravne godine koje su mi otvorile vrata Bitefa, Ateljea 212, JDP-a, BDP-a i „Buhe“. Zahvaljujući Narodnom pozorištu u Beogradu otvorila su mi se vrata pariskog i francuskog pozorišta. Kao što sam preko Narodnog pozorišta stigao do Slovenije, a onda Nemačke, gde imam porodicu i gde još uvek radim.
Izbor onog mladića Paola da krene put Istoka kada su hiljade umetnika hrlile Zapadu promenio je moje shvatanje života, moj kulturni identitet i moje osećanja pozorišta. U meni se formirala estetika koja me je na Zapadu učinila drugačijim. Tako sebi objašnjavam činjenicu da sam radio u više od 20 zemalja u celom svetu i zato se uvek vraćam na ovo tlo prošlosti, i nastaviću tako dokle god imam snage, a nikada neću zaboraviti talente iz Francuske tri, njihove glasove, gestove, oči, miris scene u onoj kući mog izgubljenog vremena.