OD DUNAVA DO KARPATA

  • Novosadsko pozorište/Ujvideki szinhaz u drugoj polovini marta bilo je na četvorodnevnoj turneji – „Neoplantu“ je igralo 21. marta na Festivalu “Deska” u Debrecinu – Mađarska, a „Operu ultimu“ 23. marta na Festivalu “Refleks 3” u Svetom Đorđu u Rumuniji

Novosadsko pozorišta prešlo je od Debrecina do Svetog Đorđa 1500 pozorišnih kilometara, a četvorodnevna turneja bila je u znaku mnogih simbola, pomračenja sunca, svetskog dana sreće, početka proleća… Ipak, najvažnije od svega: „Neoplanta“ i „Opera ultima“ dobile su salve aplauza na gostovanjima u ova dva grada

Polazak je bio 20. marta, na Svetski dan sreće, ali i dan kada je bilo pomračenja sunca… Glumci su za taj događaj bili posebno pripremljeni, naoružani raznim pomagalima za gledanje čudesne pojave, usledilo je gotovo takmičenje u fotografisanju pomračenja… Početak putovanja bio je uzbudljiv – dočekali smo prvi dan proleća; na nekoj pumpi “izgubili” glumca Ištvana Kerešija; obišli ušminkani Debrecin; uveče sačekali pristigle glumice koje zbog majčinskih (Silvija Križan i Agota Ferenc) ili studentskih obaveza (Lea Blaško) nisu mogle da krenu sa nama autobusom; najzad u Čokonai pozorištu sreli glumca Ištvana Bičkeija i Petera Gemzu, performera koji je plesao sa Jožefom Nađem u Nacionalnom koreografskom centru u Orleanu, a sada je umetnički direktor debrecinskog Teatra… Na kraju dana glumci iz „Neoplante“ čak šest puta izašli su na poklon…

Sloboda koju pozorište uliva u glavu opasna je i zavodljiva. Ljudi sede u njemu, ugodno zavaljeni u stolice i dive se glumcima dok na sceni gledaju situacije kojima u stvarnom životu oni lično sami sebi ucrtavaju cenzuru… Tako je malo – a opet puno – potrebno da se pobedi strah, da predrasuda ne bude naš život, da bistro oko bude naš duh…

Posle Debrecina, ulazimo u drugu vremensku zonu, sat vremena smo istočnije, savladavamo nepregledne visoravni Karpata, duž puta i kroz sela kroz koja prolazimo vidimo mnoštvo uređenih crkava, raštrkanih između oronulih kuća, tek iz pokoje dim se stidljivo diže ka nebu. Smenjuju se i slike opustošenih fabrika, tranzicija je naša zajednička dijagnoza…

Dok savladavamo kilometre i kilometre ka Svetom Đorđu – neki se već pitaju postoji li to mesto uopšte i da li se možda udaljava kako mu se približavamo – čujemo da je menjač na kombiju, u kojem je jedan deo glumaca iz „Opere ultime“, a koji treba da nam se pridruže iz Novog Sada, (mentalitetski) odlučio da ne menja brzine… Nakon višestrukih telefonskih razgovora direktora Vencela i Angele – vođe puta, sa šlep službom i kontakata sa organizatorima Festivala problem je rešen.

Nastavljaju se rustične slike. Prolazimo pored stada ovaca, nad njima bdi pastir. Mirnoća i sporost kojom se pored njih kreće hipnotiše, zapanjuje zapravo taj „susret u mimoilaženju“, nas u autobusu, u kojem prema odokativnoj statistici, na svakog putnika ide jedan laptop, tablet ili telefon i njega koji je svojom dušom i mirnoćom s(a)vesti povezan sa svetom oko sebe više nego svi mi zajedno sa bezbrojnim tehnološkim pomagalima.

Rano jutro u Sfantu Georgeu ili Šepšisenđerđu, smeštenom u Transilvaniji, počinje sitnim pahuljicama… Već posle 10 sati sunce proviruje, a i glumci iz svojih soba. Prva kafa ispred hotela, čavrlja se o koječemu, ubrzo su se svi razmileli po gradu… Proba je u 13 sati, predstava u 17… Tehnika je tokom noći postavila scenu, izneli su celu „Operu ultimu“ na rukama kroz rupu metar sa dva u podu bine, ujutro se doteruju tek sitnice…

Proba prolazi uobičajeno, nakon nje glumci sa mikrofonima zalepljenim na licu ili čelu izlaze u obližnje restorane da ručaju. U centru grada sve upućuje da je u toku pozorišni festival, novosadski glumci sreću se sa kolegama iz Temišvara, koji istog dana igraju svoju predstavu. U holu, uoči predstave, puno je mladog sveta, i do njih je došao glas o „Operi ultimi“… Salvama smeha ispraćaju prvi čin. Smešno je smešno pa je smešno, gde god da je. Drugi čin, ozbiljan i duboko bolan, publika diše sa njim i uzdiše, muka globalizacije i radničke klase, koja je svugde ista. Na kraju predstave aplauz koji traje i traje i ne prestaje…

U dvorištu Pozorišta uslediće čestitke od kolega, opušteno se gušta pivo, otvaraju za put pripremljene grikalice, svi sede napolju i kuliraju kao da hladnoća reže obraze, čekamo razgovor o predstavi, a onda put pod noge, 600 kilometara je pred nama…

Razgovor o „Operi“ je ugodan, netendenciozan, vrlo jednostavan, a opet dovoljan da se kaže sve što treba. Zapravo, Festival “Reflex 3” je odlično organizovan, ne samo što su ljubazni, domaćini su i vrlo profesionalni, od prevoda razgovora o predstavi na razne jezike, benda koji uživo zabavlja goste do advertajzing detalja poput onog da je svakog gosta u sobi dočekao paketić sa katalogom, majicom i torbom sa logom “Reflexa 3”.

Krećemo kući. U busu je u početku živo, duhovito, Kako noć lagano odmiče, jedan po jedan putnik tone u san, budi se tek poneko kad autobus stane da protegnemo noge. Na rumunsko – srpskoj granici, dok sunce razbuđuje vojvođanske atare, sustižemo kamion sa scenografijom, natežu se sa rumunskim carinicima. O, hoće li se po tom pitanju ikad išta promeniti?!

I dok kamion ostaje na granici, autobus iz EU izlazi brže nego što je pre dva dana ušao. Dome, slatki, dome? Šta kod tebe ima novo, dok smo mi u ta četiri dana savladavali 1500 kilometara? Da li je pala još koja afera, da li je neko otet, upucan, prevaren, ko bajagi saslušan pa pušten jer se dobro vladao, jesmo ili korak bliže EU ili, kao i obično, dva koraka u zaostatku.

Snežana Miletić