NIKAKO DALJE OD RAŽNJA

Nedavno objavljeni dvobroj časopisa „Gradina” predstavio je savremene dramske pisce iz Niša.

„Gradina”, časopis za književnost, umetnost i kulturu, jedan je od najstarijih časopisa te vrste u Srbiji – osnovan je 1900. godine i izlazio je godinu i po dana, a onda je sa radom nastavio 1966. godine. Ovaj tematski broj prvi je nakon 1979. godine, a posvećen je dramskom stvaralaštvu i savremenim dramatičarima iz Niša – neki autori su još mladi, neafirmisani pisci, neki u zrelom dobu. Objavljeni su radovi Stamena Milovanovića, Radosava Stojanovića, Ivana Cvetanovića, Gorana Stankovića, Zorana Pešića Sigme, Miroljuba Nedovića, Velibora Petkovića, Branislava Jankovića, Dejana Petkovića, Olivera Veljkovića, Dejana Stojiljkovića i Marjana Todorovića.

Između ostalih, tu je i drama „Bilo jednom na Paliluli” već priznatog pisca Dejana Stojiljkovića. „Reč je o drami napisanoj za glumce Igora Damnjanovića i Dragana Božu Marjanovića. To je neka naša, srpska, južnjačka verzija poznate serije „Mućke”, gde imamo dva brata, jednog sa beogradske, a drugog sa niške Palilule koji se bave nekim manje – više nelegalnim poslovima i upadaju u razne smešne situacije. Kako stvari stoje, pre će se desiti da ova drama postane pilot – epizoda nekog sitkoma”, poručuje višestruko nagrađivan autor čiji su komadi „Konstantin” i „Kainov ožiljak” (sa V. Kecmanovićem) već inscenirani. Postavlja se pitanje nedostaje li nam autentična niška predstava o Nišu na izvornom dijalektu? „Treba praviti razliku između dijalekta, arhaičnog jezika i gradskog slenga”, objašnjava Stojiljković. „U drami je niški govor, gradski sleng nastao pod uticajem stranih jezika i južnjačkog dijalekta, ali je samosvojan i autentičan. Ljudi koji su na TV-u pokušavali da ožive naš govor uglavnom su to radili kroz usiljeno karikiranje, praveći neki hibridni dijalekat koji se ne govori nigde u Srbiji. Svejedno je da li je neko iz Vranja, Niša ili Leskovca, gde se govori prilično različito, jer iz perspektive „Kruga Dvojke”, to je neki pusti Jug gde ljudi žive na drveću zajedno sa ovcama, pa je samim tim dovoljno da u scenariju napišete kako lik stalno izgovara „be” ili „a, be, bate” i da tu i tamo pogreši padež – i rešili ste stvar. Publika crkava od smeha. Obično su ti Južnjaci neki veseli tipovi, neobrazovani, pomalo priglupi, pijandure i sirotinja”, ogorčen je Stojiljković. „Što se autentične niške predstave tiče, ja sam već napisao jednu, zove se „Kalčina kafana” i bavi se imaginarnim susretom Stevana Sremca i Kalče u Nišu, na jesen 1900. godine. Uradili smo dve govorne probe u Narodnom pozorištu u Nišu, ali je onda komad skinut sa repertoara iz meni, za sada, nepoznatih razloga”, priča on.

Stojiljković, ironično, dodaje: „Sudeći po ovom broju „Gradine”, ima i previše niških dramskih pisaca. Jer kad bi sad, recimo, ovo naše jedno jedino pozorište htelo da ispoštuje svakog od pisaca, onda bi na repertoaru bili samo komadi niških autora. Problem je, u stvari, što niški pisci ne mogu da se probiju dalje od Ražnja. Koliko znam, jedino Miroljub Riki Nedović ima komade koji su na repertoarima drugih pozorišta, a „Bluz osmeh” mu se igra u Zaječaru skoro dve decenije. Ostali pisci nisu otišli toliko daleko, koliko ja znam. Jedino mesto gde su dramski pisci iz Niša našli malo mesta pod suncem je dramski program Radio-Beograda. Meni su svojevremeno tamo rađene dve radio-drame. Koliko je situacija žalosna govore i neke notorne činjenice. Tipa da Niš nema profesionalne dramaturge, reditelje, kostimografe… A i ono malo što ima, isterano je iz Niša, poput Kokana Mladenovića i tako sada ti ljudi rade u inostranstvu ili u Beogradu i ne pada im na pamet da se vrate u rodni grad. Meni je, recimo, poražavajuće delovala jedna činjenica. Otišao sam sa „Konstantinom” na Sterijino pozorje i tamo mi je jedan član žirija rekao da sam prvi živi niški pisac koji ima komad na Pozorju, u njegovoj istoriji dugoj šest decenija. Zamislite, šezdeset godina nije bilo nijednog niškog pisca? Da li je moguće da naš grad nije mogao da iznedri kvalitetnog dramskog pisca za tolike godine, sa pozorištem koje ima odličnu zgradu i solidan budžet?”

Za „Gradinu” su tokom njene bogate istorije pisali značajni ljudi iz ondašnje Jugoslavije – neka od imena koja valja pomenuti su Simo Matavulj, Aleksa Šantić, Svetozar Ćorović, Borisav Stanković. Inače 1900. godine vlasnik časopisa bio je ugledni niški profesor Svetozar Obradović i zahvaljujući njemu „Gradina” je izlazila godinu i po dana – bilo je ukupno 36 brojeva, odnosno poslednji je bio dvobroj 35 – 36. Nakon gašenja časopisa oktobra 1901. godine, sedamdesetih godina ga ponovo pokreće Kulturno prosvetna zajednica Niša da bi nakon mnogih promena izdavača i vlasnika već deceniju izlazio kao časopis Niškog kulturnog centra.

U ovom broju štampane su i dve jednočinke – „Via dooris” Dejana Petkovića i „Ees mooda!… ” Marjana Todorovića. Ova dvojica Nišlija su uz Ivana Jovanovića iz Beograda bili pobednici konkursa Niš Art Fondacije i drame su postavljene na scenu niškog Narodnog pozorišta februara 2008. godine u režiji Kokana Mladenovića i sa jedinstvenim naslovom „OdabraNI i uNIŠteni”. „Imao sam tu sreću da sa svojim dramaturškim prvencem pod nazivom „Ees mooda” osvojim drugu nagradu na konkursu Niš Art Fondacije za jednočinku na temu Niša, a da se zatim taj moj tekst postavi na scenu niškog teatra kao deo triptiha”, priča Marjan Todorović, po profesiji – glumac. „Vrhunac kompletne priče jeste da je jednu od dve uloge iz teksta, reditelj Kokan Mladenović poverio upravo meni. Zasigurno, to jeste jedna od epizoda iz moje dosadašnje teatarske aktivnosti, koje ću se, verujem, čitavog života vrlo rado sećati i biti posebno ponosan na nju, između ostalog i zbog toga što je sama predstava „OdabraNI i uNIŠteni” vrlo lepo bila prihvaćena i od publike i od kritike, a osvojila je i popriličan broj nagrada.” Drama „Ees mooda” govori o mladim ljudima, a autor ističe da je njemu ideja vodilja bila ona replika: „Ja ne menjam veru da bih postao neko, već postajem neko verujući u nešto!”. Kako kaže Todorović: „Osam godina kasnije bolno mi je jasno zašto predstava nosi upravo takvo ime i zašto su mnogi odabrani ljudi ovog grada, koji su ostali da žive i rade u njemu, u njemu takvom kakav jeste i uništeni. Reditelj Mladenović je to shvatio na vreme, pobegao odavde i postao uspešan. Šta je ostalima činiti,” pita se Marjan Todorović, glumac niškog Narodnog pozorišta.

Urednik časopisa „Gradina” Zoran Pešić Sigma ukazao je na finansijske probleme – nema novca, pa još jedna sveska za 2014. godinu čeka štampanje, a honorari se već tri godine ne isplaćuju.

„Gradina” je promovisla niško dramsko stvaralaštvo posle mnogo godina te ostaje nada da će niško ali i druga pozorišta sagledati potencijale ovih stvaralaca i neku od njihovih drama postaviti na scenu.

Željko Anđelković