Nemačko pozorište na Beogradskom teatarskom internacionalnom festivalu


Jelena Kovačević


Za 50 godina Bitefa nemačke predstave odnele su 25 nagrada

Kad je u najavama ovogodišnjeg jubilarnog Bitefa umetnički direktor Ivan Medenica izjavio da je na Bitefu dosad bilo najviše predstava iz Nemačke – od ukupno 684 čak 70 – odmah smo se u iznenađenju počeli prisećati šta smo od toga videli. Prema mom pokušaju prebrojavanja, iza nemačkih našle su se predstave iz Francuske – 45, SAD – 38, SSSR/Rusije – nešto više od 30, a iz Belgije i Holandije po šesnaest. Ove godine čak tri predstave stižu s Istoka, iz azijskih zemalja. Premda je pojedinačno neuporedivo manje predstava za svaku od azijskih zemalja, njihova egzotičnost čini ih nama podjednako dalekim a međusobno bliskim. No u dugom periodu od indijskog Katakalija kojim je iniciran Bitef, do ovogodišnje kineske predstave Taoa Jea 6 & 7, koja otvara 50. Bitef, izvedeno je nešto više od dvadeset predstava s azijskog kontinenta.

Neka nacija u internacionalnom festivalskom okviru mora prednjačiti i to je razumljivo po sebi, ali zašto ta neka prednjači? I šta jedan statistički podatak stvarno znači? Da li je on relevantna odrednica festivala, ili je selektorski pristup takav da pogađa ono što je ključno u svetskom i evropskom teatru? Stvar se može posmatrati i drugačije: da li je festival prednjačio i nametnuo se svojim izborima, ili je samo sledio trendove?

Za svaku takvu teoretsku dilemu najbolje je vratiti se praksi i konkretnim primerima. Dok iščekujemo ovogodišnje predstave, i među njima nemačke produkcije – autorski projekat Mila Rauoa za Šaubine am Leniner Plac Saosećanje. Povest o mašinkama, i grupni projekt Gintersdorfera/Klasena pod naslovom Ambasador: nemačko-zapadnoafrički komad s pevanjem, te nemačko-singapurski projekat SoftMachine, da podsetim da su predstave u nemačkoj produkciji gostovale svake godine, izuzev u godini bombardovanja Srbije 1999, u vreme sankcija 1992. i 1993, a nije ih bilo ni na prvom festivalu. Dakle, razlozi za izostanak bili su više spoljne prirode no nedostatak festivalskih predstava.

Prema procenama Bitefovih žirija i publike, nemačke predstave bile su visoko vrednovane, pa je u poluvekovnoj istoriji Bitefa čak njih dvadeset pet ponelo neku nagradu. A na repertoaru su se našli sami najveći. Prvi je stigao Peter Cadek, veliki poznavalac, prevodilac i reditelj Šekspirovih dela, s komedijom Mera za meru (2. Bitef 1968). No desetinu godina pre Bitefa, Cadek je skandalizovao svoju sredinu postavkama dela Žana Ženea, dok je Žene bio besan i pribavio je pušku da ga upuca. Cadek je preživeo Ženeov bes i postao jedan od najvećih nemačkih reditelja, i učesnik Bitefa.

Sadašnji umetnički direktor Berliner ansambla Klaus Pajman gostovao je 1969. i 1981, prvo s Handkeovim a potom s Bernhardovim komadom. Dok je vodio Dojčes šaušpilhaus u Hamburgu, Hans Licau je pozvan na 4. Bitef 1970, s predstavom po Hajneru Mileru Filoktet i osvojio je Gran pri Festivala. Sedmu deceniju ipak obeležile su režije Petera Štajna, koji je čak četiri puta gostovao na Bitefu (Geteov Torkvato Taso – za kojeg je dobio Gran pri na 6. Bitefu 1972, zatim, Na letovanju Maksima Gorkog, Trilogija ponovnog viđenja Bota Štrausa i 1981. Klasni neprijatelj Nejdžela Vilijamsa).

U nemačkim produkcijama na Bitefu pojavili su se pisci kao reditelji – Georg Tabori je postavio pripovest Hajnera fon Klajsta, Mihael Kolhas (8. Bitef ’74), a Samjuel Beket svoje komade, Čekajući Godoa (10. Bitef ’76) i dogodine, Tada, Koraci.

Godine 1977. na Bitef je stigla i Pina Bauš i odnela dve nagrade, Bitefov Gran pri i Politikinu nagradu. U njenoj karijeri upravo su sedamdesete značile veliki preokret, ali su takođe označile preokret u modernom baletu. Pina je gostovala s Plavobradim, jednom od ranih predstava nastalih u Vupertalu, u kom je formirala svoj Tancteatar. Pina je iznenađivala spojem različitih a rečitih sredstava plesa i drame, a čemu su otpor pružali gotovo podjednako publika i izvođači. Na Bitefu je gostovala još 1979, s predstavom On ju je uzeo za ruku i odveo u zamak a drugi su ih sledili, a 1991. samo na filmu (Caričina tužbalica). Pinina istraživanja u polju ljudskog tela, pokreta i dramske motivacije svakako su obeležila Bitef. Pokret na sceni i scensko telo čine Bitefove karakteristike.

Osamdesete godine obeležili su naturalizovani Nemci, Roberto Čuli, Dimiter Gočev, te Johan Kresnik, među ostalima. Čuli je gostovao sa po dve predstave, prvo sa Diseldorfer šaušpilhausom, a potom sa kućom koju je sam osnovao, Teatrom a.d. Rur i pobrao je nekoliko nagrada – 1980. za Euripidovog Kiklopa, 1983. za predstavu Veliki i mali Bota Štrausa, 1989. za Handkeovog Kaspara. I poetičan i klovnovski, blizak čoveku u publici, takav je bio Čulijev teatar.

Gočev je takođe došao s klovnovskim junacima, ali u zamršenom Milerovom Kvartetu (20. Bitef ’86); a potom još s Persijancima po Eshilu (42. Bitef ’08) i dogodine, s Buretom baruta Dukovskog. Neobično je da nijednom nije nagrađen, premda je bio jedna od upečatljivijih pojava na festivalu, umetnik koji je ostavio trag kako u gledaocima, tako i u domaćim stvaraocima, bar u doživljaju orgijastičke slobode i moći na sceni.

Kresnik je Austrijanac iz Blajburga. Poput Pine Bauš, i on pravi amalgam plesa i drame, što naziva koreografisanim teatrom. Doneo nam je čak pet predstava: Silvija Plat, pobednička predstava 19. Bitefa ’85, Magbet (22. Bitef ’88), Urlike Majnhof (24. Bitef ’90), Mara Borba (29. Bitef ’95) i Ernst Jinger, koja je otvorila jubilarni 30. Bitef. Njegov svet zamajac dobija iz mračnih poriva za moć, različitih manifestacija militarizma, imperijalizma, terorizma, nacizma.

Uopšte, društvena kritika ovih autora je provokativna, a svaki nosi svoje ludilo.
Sa Kresnikom smo već uveliko u devedesetim, a s Gočevom i u novom milenijumu. Uz njih se pojavljuju nova imena nemačkog teatra: Kristof Martaler (rođ. 1951), Jirgen Goč (1941), Tomas Ostermajer (1963), Saša Valc (1963), Nikolas Šteman (1968), Rene Poleš (1962).

Duga i bogata tradicija nemačkog teatra i razrađen i funkcionalan sistem održavanja teatarskih institucija i trupa, sigurno su uticali na obilje predstava iz Nemačke, njihovu raznovrsnost, a pre svega na činjenicu da predstavljaju nove tendencije u pozorištu.