NE LJULJAJ BROD KOJI TONE

 Maša Stokić

Čitava situacija u srpskom pozorištu (kulturi, ekonomiji, obrazovanju, zdravstvu, životu) liči na zamišljenu sekvencu katastrofe: u kadru eksterijera vidi se razvaljena olupina broda (nikako luksuznog, pre nekakvog olinjalog trajekta, kog izjeda rđa) koji tone pramcem ka dnu; u kadru enterijera, u prostoru koji se nekad davno možda i mogao nazvati salonom, a sad više liči na izanđalu lučku birtiju, putnici – zamoljeni da ne dižu paniku i ostanu mirni, pošto su i kapetan i posada dobro obučeni za takve situacije – slikaju selfije uz prozore kroz koje polako nadire voda. Čak se i smeškaju.

Njihovo mentalno stanje ne može da se nazove zombiranim/zombisanim, kako god. Oni se, kako deca u igri kažu, „prave” da ima dovoljno pojaseva za spasavanje, da čamci nisu bušni, da pomoć samo što nije stigla, da kapetan i posada zaista znaju šta rade. Kada neko, postupajući zdravorazumski, pokuša da se otrgne, pobegne, apeluje da se samo-organizuju i napuste olupinu koja nezaustavljivo tone, većina putnika ne reaguje, a posada postaje verbalno, čak i fizički nasilna u pokušaju da jeretika umiri. Naređenje glasi: NE LJULJAJ BROD KOJI TONE.

Paralela je više nego očigledna: ređaju se premijere, gostovanja, festivali – svakodnevno se dižu umoljčavljene zavese. To što su zaposlenima plate smanjene (zbog štednje i novih sistematizacija), a honorarci ili dobijaju bedne naknade ili ne mogu da budu angažovani (pošto je to „van zakona”); što ljudima dobre volje obračunavaju porez na donacije i sponzorstvo (prvo 8%, drugo 20%); a sve češće od osnivača stižu uznemiravajuće vesti o preteranosti postojećih subvencija, kao i redukciji broja zaposlenih; što uprave više ne vode računa o koncepciji repertoarske politike, već o pukom opravdavanju budžetom zadatog godišnjeg, repertoarskog plana po svaku cenu bez obzira na kvalitet; što je zakonom predviđen princip konkursa prilikom izbora za direktore institucija – ismejan na najgrublji mogući način; što umetnici dobijaju otkaze iz vanumetničkih razloga, jer veruju u pravo na sopstveno mišljenje; najzad što ponegde, po nekom dekorateru padne cug na glavu ili radnici EPS-a isključe struju u zgradi – nikom ništa. NE LJULJAJ BROD DOK TONE.

Ozbiljnih sistemskih promena nema ni u najavi – niti u jednoj oblasti, samim time ni u pozorištu, kulturi. Zakoni usvojeni po hitnoj proceduri, kose se jedni sa drugima ili sa onim važećim. Nalozi, preporuke, uredbe, poneka naredba zamena su za prihvatanje odgovornosti. Kapetan i posada su obučeni za ovakve situacije. Nama je preporučljivo smeškanje na selfijima koji ovekovečuju propast. A – brod će ionako da potone.