MILOŠ LATINOVIĆ: Život stoji, a mi radimo

Razgovarala: Sonja Ćirić

Bitef teatar je ostvario izuzetno uspešnu i bogatu sezonu. O premijerama, gostovanjima, koprodukcijama, međunarodnoj saradnji govori Miloš Latinović, direktor ovog pozorišta

 Početkom maja iz Bitef teatra stigle su lepe vesti: predstava „Život stoji, život ide dalje” po tekstu Filipa Vujoševića u režiji Jelene Bogavac takmiči se na Sterijinom pozorju, zatim na Kikindskom pozorišnom festivalu, pa na Koparskom letnjem festivalu, a biće izvedena i u Kranju na sceni Prešernovog gledališta u okviru letnje turneje po Sloveniji. Predstava „Kratka priča o Antihristu” je ovog maja učestvovala u selekciji Festivala malih scena u Rijeci, a u junu će biti izvedena u selekciji INFANT festivala u Novom Sadu. Predstava „Nevidljivi spomenici” u produkciji Gete instituta iz Hrvatske, u konceptu i režiji Jelene i Milene Bogavac igra u junu u Novom Vinodolskom u Hrvatskoj u okviru međunarodnog regionalnog susreta kojim će se završiti dvogodišnji EU projekat „Dupli teret” – učenje o nacional-socijalizmu i holokaustu u Evropi. Moguće je da će na ovom spisku biti i jedna plesna predstava Bitef dens kompanije.

 Sezonu završavate na desetak festivala i gostovanja, suvišno je pitati vas da li ste zadovoljni tim rezultatom.

Festivalski nastupi garantuju da će predstava, bez obzira da li dolazi iz institucionalnog ili neinstitucionalnog pozorišta kao što je naše, skrenuti pažnju i ljudi iz drugih sredina i dobiti šansu i za nova gostovanja. Naših sedam-osam festivala na kraju sezone govori da smo projektovali dobru sezonu i da su naše predstave zapažene. Ovim gostovanjima treba dodati i zajednički posao sa Tvrđava teatrom u Čortanovcima koji je u toku, što sigurno uvećava zadovoljstvo koje pominjete.

 Koprodukcije su uobičajeni način realizovanja vaših predstava…

Za 3.500.000 dinara koliko dobijamo za produkcije od našeg osnivača Grada Beograda, uz konkurs za projekte Ministarstva kulture, sponzore i sosptvena sredstva, prinuđeni smo da radimo koprodukcije.Ove godine su tri predstave pod našom finansijskom paskom: „Kratke priče o Antihristu” u režiji Andraša Urbana, „Život stoji život ide dalje” Jelene Bogavac i Filipa Vujoševića, i predstavu „Peti parkić” Borisa Liješevića koja je u pripremi. Od plesnih predstava naše produkcije su i „Ale i bauci” Isidore Stanišić i „Ptice” Edvarda Kluga. Sve ostalo su koprodukcije sa našim stalnim partnerima E8, Hartefakt i drugim. Treći nivo našeg repertoara je zasnovan na činjenici da smo otvoreno pozorište za druge projekte koji se uklapaju u naš profil. Do kraja godine imaćemo 11 novih predstava.

 Imaćete više premijera od većine ostalih pozorišta?

Svi pričamo da nema para i mogućnosti da se radi koliko bi trebalo i to je tačno. A onda nam se desi da imamo sezonu u kojoj ima više predstava nego para. Na koji način? Nemate para, ali imate 10 predstava. Kako? To što pristajemo da radimo u ovim uslovima možda je pogrešno, ali ne mislim da treba da stanemo. Žao mi je što se ne prepoznaje da kultura ima želju da radi i obogaćuje život u Srbiji, što se ne vidi da niko ne odustaje od rada, da ljudi rade svoj posao. Ali to niko ne primećuje. Kulturom se bavi samo krug ljudi koji od nje živi i koji je za nju vezan svim svojim nitima.

 Bitef teatar nema stalni ansambl. Moglo bi se reći da vi već radite onako kako se predviđa da će pozorišta raditi kad, jednog dana, dobijemo Zakon o pozorištu.

I Zvezdara teatru, koji takođe nama stalni ansambl i nama, teže je od drugih pozorišta što se tiče administrativnog dela posla. Imamo veće dažbine zato što su ugovori za nezaposlena lica, a mi uglavnom angažujemo mlade glumce koji nemaju stalni posao. Međutim, mi to doživljavamo pomalo kao misiju. Prošle godine smo pozvali da nam se jave svi mladi glumci sa diplomom, a bez posla. Javilo se njih preko 290! I to iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Republike Srpske, Crne Gore, čak i iz Hrvatske. Iz Srbije ih je bilo oko 200. Možda je rešenje ovog problema povećavanje broja ovakvih pozorišta, jer očigledno nedostaju prostori gde ad-hok grupe mogu da se pokažu. Mi im izlazimo u susret, ali nam je to zbog tehničkih uslova veoma teško.

 Primer Narodnog pozorišta, koje je otkazalo predstave zbog honorarnih saradnika, dokazuje da je angažovanje učesnika predstava opšti problem.

Nelogično je da pozorište ima veliki ansambl, a da predstava bude otkazana zato što država nije platila honorare. To znači da im država plaća i plate i honorare. To nije dobra situacija. Ja mislim da takva ustanova mora da bude maksimalno zaštićena. Nije dobro da ustanova zavisi od toga da li je neko primio honorar ili nije. S druge strane, sve ostale ustanove plaćaju honorare iz sopstvenih prihoda ili iz prihoda koji su namenjeni predstavi. Mi plaćamo honorare od zarade sa blagajne ili ako idemo na festivale, honorari su deo cene gostovanja. Tako je i u drugim pozorištima. Najbitnije u ovoj priči je da pozorišta ne smeju da zavise od toga da li su honorarci primili honorar ili ne.

 Na vašem sajtu piše „Bitef teatar je angažovano pozorište”. Šta danas znači biti angažovan?

Ne možemo mi da menjamo svet, ali da ukažemo na njegove anomalije – to možemo. Ne možemo da ćutimo, ali nismo revolucionari. Ja lično nisam revolucionar, nisam čovek koji ide na miting, a to ne može ni umetnost. Umetnost ima drugačiji kontekst. Mislim da je kontekst angažovanosti koji se ogleda u želji da se nešto kaže drugačije, bolje, lepše, mnogo važniji nego kontekst da sve srušimo i onda gradimo novo. To nije dobra formulacija. Zato predstave Bitef teatra govore o temama koje će ljude navesti da drugačije misle ili bar razmisle o njima. Zato imamo „Kratku priču o Antihristu” po Aleksandru Solovjevu koja govori o zloupotrebi religije. Mi pričamo da je ona važna, ali ne sme biti zloupotrebljena. Kao i bilo koja druga religija, uostalom. Nije religija nešto što se apriori mora ili treba odbaciti, ali se ne sme zloupotrebljavati. Zatim, predstava „Život stoji, život ide dalje” govori o nemoći umetnika da se izrazi: umetnik je posvećen svom poslu, ali je na razne način onemogućen da radi: zbog nedostatka sredstava, prostora, zbog nekorektnosti partnera. Predstava „Crvena”, koprodukcija sa E8, je, s aspekta angažovanosti, najdireknija, zato što govori o ključnoj temi koja nas potresa: pred nama je samoubistvo nacije jer mi smo, kao i od kulture, odustali od nas samih. Nasilje u porodici je u porastu, abortusi, razoreni brakovi, sve to vodi ka nestajanju nacije. U tom kontekstu mi govorimo o angažovanosti: želimo da predstavom upalimo neko svetlo i osvetlimo problem. Nismo u iluziji da ga možemo rešiti, niti je to do nas, ali teba da pričamo o njemu.

Za Bitef teatar su karakteristični i žanrovski iskoraci. U vreme najezde komercijalnih sadržaja, to je rizičan potez.

Komercijalne predstave nisu na našem repertoaru, jer bi to bio greh prema onima koji su Teatar osnovali. Ovo pozorište mora da ima snage, znanja i moći da nastavlja ono što je viđeno na Bitef festivalu. Ove godine smo čak doveli realističko pozorište, mejn-strim predstavu „Čehov je Tolstoju rekao zbogom” Mira Gavrana, da bismo napravili kontrast ostalim predstavama.

Izjavili ste da je plan Bitef teatra da dovođenjem poznatih i aktuelnih reditelja postane najrespektabilnije pozorište u regionu. Zašto baš reditelja?

U pozorištima regiona dominira rediteljski teatar. Hoću da kažem da pozorište treba da iskoristi kreativni potencijal koji imaju reditelji i da u saradnji sa njima dođe do pravog rezultata. Zato je naš koncept okrenut ka rediteljima koji dominiraju. Pregovaramo sa Kokanom Mladenovićem da kod nas radi nešto što nigde nije radio, i sa Anicom Tomović, mladom hrvatskom rediteljkom – da pomenem samo njih dvoje.

 Vaša posebnost je i „Bitef dens kompani”.

„Bitef dens kompani” je deo nas. Imaju stalni ansambl, vodi ih Jelena Kajgo, imaju repertoar koji mi usvajamo. Plesni teatar ima svoju publiku i svakako zaslužuju prostor. Jedna scena i za dramske i za plesne i za ad-hok predstave je naravno nedovoljna. Naš prostor ima preglednu scenu i gledalište, ali se tu i igra predstava i proba i drži koncert, to je scena bez cugova pa ne možete ništa ni da spustite ni da podignete, nema džepove, ni hinter binu. Nemamo ni rashladne uređaje pa sezonu završavamo pre ostalih pozorišta. Sad ćemo, verovatno, dobiti teretni lift. Uspeli smo da pojačamo svetlosnu tehniku, pa saradnicima možemo barem to da ponudimo.

 Zaduženi ste i za Bitef festival. Ima još nekoliko meseci do početka, ali možda nije rano da kažete neku reč o pripremama.

Selekcija je gotova, kontakti sa nekim pozorištima su napravljeni, ali problem novca je evidentan. Ne znam slogan 49. Bitefa, ali bi mu odgovarao „Odbrana ili poslednji dani”. Za 49 svojih godina ovaj festival je samo u srcima malobrojnih. Biću ličan i iskren: Bitef nema nikakvo poštovanje šire društvene javnosti. Kad kažem poštovanje, ne mislim samo na materijalnu podršku. Prošle godine smo proglašeni za najbolji festival u regionu. Realizovali smo ga pod vrlo teškim finansijskim i društvenim okolnostima. Iduće godine će biti 50. Bitef, a ovogodišnji je u gorem položaju nego prošlogodišnji. Smanjen je budžet, nemamo društvenu podršku, a pred vama je jubilarni Bitef. Šta je problem? Dobili smo četiri miliona manje nego prošle godine, možda da bi se videlo šta možemo da uradimo s tim? Da li je to test? Šta mogu bez novca? Bitef nije festival grupe ljudi, to je vrednost koju smo stvorili svi zajedno. Bitef je državna vrednost, i to velika.