LICA I NALIČJA

 
Pogled iz dva ugla na pozorišnu zbilju Srbije


 
  Aleksandar Milosavljević
 
U uslovima sveopšte recesije i hronične insuficijencije srpskog teatarskog života, svakako najjači utisak s kojim se može suočiti hroničar putujući pozorišnom Srbijom je zdanje novog/starog pozorišta u Vranju. Na zgarištu (starog) teatra koji je, kao kolateralna šteta u lokalnim kriminalnim obračunima, nastradao u podmetnutom požaru, u gabaritima nekadašnjeg zdanja, nikla je – zgrada novog teatara. Premda je koncem novembra ove godine na licu mesta još uvek vladala atmosfera karakteristična za sva gradilišta, namernik koji je svojevremeno, pre požara, pohodio Vranje danas jedva može da identifikuje pojedine elemente pređašnje građevine. Ali zato, ne samo na osnovu nekadašnjeg iskustva i elementarnih teatarskih znanja, sasvim jasno prepoznaje pozorišni foaje, teatarsku salu, gledalište sa balkonom, probnu salu (koja bi mogla da bude podobna i za igranje kamernih scenskih formi), garderobe, rampu koja od ulice vodi ka teretnom ulazu, magacine za funduse dekora i kostima, šminkernice, kancelarije, ali i još ponešto. Recimo, u sada značajno proširenom podrumskom delu može da nasluti obrise buduće (sasvim nove) male, kabaretske scene, gornji foaje koji je dovoljno prostran da u njemu mogu da budu održavane probe, ali i, na primer, organizovana javna čitanja novih dramskih tekstova. Na gradilištu se, razumljivo, još uvek ne oseća miris novog teatra, ali je novo pozorište moguće – videti.
A moguće je, bogme, i čuti uzbuđene komentare tamošnjih glumaca koji svedoče o tome ko je i kada sve posetio Vranje, šta je tim prilikama rečeno, obećano, garantovano. Stići će, dakle, i scenska tehnika (ponešto je, međutim, već dostavljeno), a građevinski radovi bi trebalo da budu završeni do konca 2018. godine. Uskoro, dakle! Glavno je, vele Vranjanci, da se Pozorište konačno ratosiljalo zgarišta, da je zatim rešen i problem toksičnih materijala ugrađenih u rekonstruisano zdanje, te da je gradnja nastavljena. Sada se već jasno vidi kraj, a on će zapravo označiti početak normalnog funkcionisanja vranjskog pozorišta. Veruju, kaže Bojan Jovanović, glumac i umetnički direktor Pozorišta, da će naredni Borini dani biti održani u novootvorenoj zgradi. Zahvalni su Domu vojske koji ih je u međuvremenu, od požara do danas, udomio, ali će im tek nova zgrada omogućiti da normalno dišu. I, dabome, da realizuju svoje planove. A oni su danas ambiciozni u meri koja korespondira s uspesima koje je za minulih nekoliko godina Pozorište „Bora Stanković“ postiglo na domaćoj i inostranoj sceni.
A onda, kada se usele na svoju novu/staru adresu, kada se napokon budu raskomotili, kada započnu probe novih komada i redovna igranja starih predstava, kada se njihovo stanje vrati u normalu, Vranjanci će opušteno i na miru moći da se suoče sa svim ostalim problemima koji more naš teatar danas. Pa i sa problemima koji su ostali u drugom planu tokom nedavne pobune u beogradskom Narodnom pozorištu. Tamo su se, naime, u prvom planu našli bahatost upravo smenjenog upravnika, pitanje nebuloznog angažovanja još nebuloznije pi-ar osobe, nepripremljenost dosadašnje uprave za obeležavanje 150-godišnjice ovog teatra, kašnjenje renoviranja zgrade na beogradskom Trgu Revolucije, nejasni razlozi zbog kojih je Drama Narodnog pozorišta bila suočena sa sedmomesečnom pauzom u realizaciji planiranog (i usvojenog) repertoara, rđava (i sumnjiva) preraspodela novca namenjenog za produkciju, neargumentovana smena izuzetno uspešnog direktora Drame Željka Hubača... A upravo je tamo sve i započeto kada su glumci digli glas zbog ove smene. Rešili su, naime, da više ne ćute. I, bogami, bili su glasni.
Dovoljno glasni da nateraju „više instance“ da prestanu da ćute i napokon nešto preduzmu. Tako dobijamo (mogući) model koji očigledno valja primenjivati da bi se i ostali problemi pozorišnog života Srbije rešavali. Ako se prisetimo o čemu je „Ludus“ svojevremeno izveštavao i prelistamo arhivirane stare brojeve ovih pozorišnih novina (sajt Udruženja dramskih umetnika Srbije), lako ćemo ustanoviti da je situacija u Narodnom pozorištu samo vrh ledenog brega, te da je najnovija tamošnja kriza posledica rđave beskonačnosti koja (i) u slučaju našeg teatarskog života traje već decenijama. Špic sante leda u našem slučaju ne podrazumeva i vrh talasa cunamija koji nam preti.
Loša kadrovska politika, politički (politikantski) i burazerski razlozi na kojima se temelje kadrovska rešenja (ne jedino rukovodećih pozicija), trijumf nestručnosti, odsustvo ozbiljnih kriterijuma, haos na planu aktuelnih zakona (primena i međusobna neusaglašenost), neophodnost uvođenja adekvatnih i zakonski utemeljenih „pravila igara“, proizvoljnost u sferi finansiranja, prepuštenost volji (i svesti o značaju kulture) lokalnih moćnika, zanemarivanje značaja pozorišnog života izvan velikih kulturnih centara, sve agresivnija komercijalizacija kulture i teatara, brkanje umetnosti i zabave, odsutnost kritičkog diskursa, besprizorna bahatost moćnika – samo su neki elementi koji kod nas, u našem teatarskom životu, nisu na delu od juče.
Uostalom, indikativno je – nemojmo to smetnuti s uma – da je protest u Narodnom pozorištu bio artikulisan kroz vapaj čiji naziv je glasilo Nije umetnički ćutati! U osnovi se, dakle, nahodi pitanje koliko će još trajati ćutanje.