KROZ LIČNE INTERESE, SROZAVAMO I SEBE I KULTURU

Razgovarao: Mikojan Bezbradica

Posle Igora Đorđevića, Nenada Stojmenovića i Miloša Đorđevića, novi laureat Nagrade „Petar Banićević” je dramska umetnica Nada Šargin

Pomenuto priznanje, koje njena matična Kuća dodeljuje od 2011. godine za umetničko dostignuće, visok profesionalizam u poslu i odnos prema Narodnom pozorištu, naša sagovornica je dobila za ulogu Ivete Potje u predstavi „Majka Hrabrost i njena deca”, po tekstu Bertolta Brehta i u režiji Ane Tomović. U saopštenju žirija za dodelu nagrade, uručene 26. marta, ocenjeno je da „u svim njenim ulogama, počevši od Zorke, prve uloge u Narodnom pozorištu 2001. godine u predstavi „Mileva Ajnštajn” Vide Ognjenović, Nada Šargin kao da nastoji da ovlada efemernošću svoje umetnosti, umetnosti glume koja je, možda, najkompleksnija od svih, jer pokušava da kaže ono neizrecivo, ono što se dešava u stvarnosti, u trenutku. (…) U svoje odgovore na često lična pitanja, ona uvek uspeva da ubaci svoj glumački kredo: za glumca su važni samo konstantan rad, učenje i strpljenje. Zato ona zaslužuje nagradu koju dodeljujemo, nagradu koja znači priznanje za estetsko, koliko i za etičko delovanje u teatru. Nada Šargin, kako je nedavno rekao Nebojša Dugalić, nije dobila „Peru Banićevića”, nego je Nagrada „Petar Banićević” dobila Nadu Šargin. Ovim priznanjem izuzetnoj glumici, lestvica za sve buduće kandidate podignuta je na mnogo viši nivo”, navedeno je, između ostalog, u obrazloženju žirija.

Tokom dosadašnje karijere dobili ste brojne nagrade, a među njima se nalaze i dve koje nose imena glumačkih velikana sa prostora nekadašnje SFRJ – Veljka Maričića i Zorana Radmilovića. Nedavno, pridružili ste im i priznanje sa nazivom još jednog barda našeg glumišta Petra Banićevića…

Svaka nagrada nije samo potvrda, već je i pažnja koja glumcu treba. Kada se puno ulažeš i daješ, dobro je kada ti se to i vrati. A Petar Banićević je, koliko čujem, glumac koji se ulagao, davao i tako poštovao svoj dar. Ovu nagradu zbog toga posebno i poštujem. Iz njega je uvek odisalo dostojanstvo, ponos, imao je lepo držanje, markantan glas, zdravu dozu strogosti. Pamtim ga po toj njegovoj pojavi, harizmi… Kad god bih ga srela na Akademiji ili u pozorištu, pogled bi mi se zadržao na njemu.

Nagradu ste dobili za bravurozno odigranu ulogu Ivete Potje. Član žirija, dramaturg Slavko Milanović, objasnio je da je pomenuta rola bila samo povod, jer Nagrada „Petar Banićević” podrazumeva više od toga – ceo glumački rad i odnos prema pozorištu koji ne može da se svede samo na jedno ostvarenje. Šta vi posebno izdvajate od svojih glumačkih kreacija?

Zoru iz „Mileve Ajnštajn”, likove iz „Metamorfoza”, Rozu iz „Nevinosti”, Suzanu iz „Figarove ženidbe i razvoda”, Sofiju iz „Putujućeg pozorišta Šopalović”, Zoru Šišarku iz „Bele kafe”… Zaista, najviše usvajam i učim od pisca. Često me replike drugih likova, kroz koje se pisac izražava, inspirišu u životu. Mi kroz ovaj poziv, radeći na velikim piscima, možemo mnogo da naučimo i napredujemo.

Poznati ste kao glumica koja ima potrebu da stalno radi na sebi, da bude požrtvovan i vredan radnik i kolega, uz dozu samokritičnosti i objektivnosti. Da li su to, zapravo, neophodni preduslovi za uspeh u poslu kojim se bavite?

Mogu samo da govorim u svoje ime. Sigurna sam da se moj rad na sebi i sopstvenom glumačkom izrazu primećuje. Naravno, svesna sam i svojih nedostataka i mana, i u čemu su drugi bolji, ali nisam iskompleksirana i ne tražim u drugima krivce za svoje neuspehe i loše periode. Imamo svi loše periode i nezadovoljstva, ali sve se da nadoknaditi i prevazići radom i voljom, ali i samoosvešćivanjem.

Nagradu ste, kako ste rekli prilikom uručenja, posvetili mladim, darovitim, vrednim, dostojanstvenim i modernim glumcima. Kakva je njihova perspektiva, koliko je u današnjim okolnostima teško da se izbore za svoje, žargonski rečeno, mesto pod suncem?

Dopada mi se što Jugoslovensko dramsko pozorište i Atelje 212 biraju i dovode veoma dobre i darovite mlade glumce u podele i ansambl. Međutim, sa druge strane, rastužuje me što neki od najdarovitijih mladih glumaca, koji su se i po više puta dokazali u Narodnom pozorištu ne dobijaju poziv da budu u njegovom dramskom ansamblu kojem su, uzgred, preko potrebni.

 Vi ste, pre 13, 14 godina, odmah posle diplomiranja, bili primljeni u stalni angažman?

Kada sam došla u Narodno pozorište, bilo je potrebe za mladim glumcima, a debitovala sam sa ulogom za koju sam dobila odlične kritike i ovacije na svakom poklonu. Mada sam mislila da je trebalo da me testiraju i bacaju u vatru neko vreme da se ne bi ispostavilo da samo to jedno umem, primljena sam odmah. Naravno, nisam se bunila i lako je meni da delim lekcije, pogotovu što mi je tu ulogu dala profesorka. I, eto, imala sam i sreće, ali reći ću vam da sam kod nje, svaki čas glume, odradila pošteno i tako zadobila njeno poverenje. Bila sam vredna i požrtvovana. Drugim rečima, mislim da sam većinu stvari zaslužila svojim radom. U Narodnom pozorištu danas su preko potrebni daroviti, dokazani mladi glumci, ali njih ne zapošljavaju. Čak, iako se dokažu i više puta, pre njih će u ansambl ući neko drugi. Oni, za sada, u Narodnom pozorištu nemaju perspektivu, ali, nažalost, neće ga ni pozorište imati, ako pod hitno ne primi i nekog mladog glumca koji ima snage da nosi repertoar.

Kaže se da je kultura suštinski bitan segment ne samo u razvoju, već u bazičnom zdravlju nacije. Ipak, čini se da je priča o tome kako država ne vodi računa ne samo o pozorištima, već o kulturi uopšte, nažalost, postala opšte mesto. Verujete li da bi situacija mogla da se promeni, naravno na bolje, u neko dogledno vreme?

Kevćemo na vlasti, a, eto, sami srozavamo i sebe i kulturu gledajući svoje lične interese i ne reagujući na nepravdu. Krenimo od sebe samih i od svog odnosa prema kulturi, tuđem daru. Poštujmo mi kulturu i tuđi dar i biće nam, sigurno, i lepša kultura i bolje pozorište.