KAKO SMO IDEJE PRETOČILI U STVARNOST

Ludus se prvi put pojavio sedamdesetih godina prošlog veka kao list Udruženja dramskih umetnika Srbije – kaže glumica Svetlana Ceca Bojković koja je više nego zaslužna za ove jedinstvene pozorišne novine


Milica Kosović


Jedna od prvih aktivnosti Svetlane Bojković, nakon što je došla na čelo Udruženja dramskih umetnika Srbije 1992. godine, bila je pokretanje pozorišnih novina, odnosno Ludusa. Oformljena je redakcija koju je u to vreme vodio teatrolog Feliks Pašić.

Pomenimo, Ludus je akronim od List Udruženja Dramskih Umetnika Srbije a latinska reč ludus ima više značenja, i odnosi se na pojam igre, sporta, obuke. Ludus je isto tako sinonim za igre na tabli, odnosno razigranost, kao i za pisanje poezije kao neke vrste igre.

Imao je Ludus te 1992, prisetimo se, svojevrsnu predistoriju. Naime, izlazio je u vreme sedamdesetih godina prošlog veka. Kako pamte hroničari, štampan je na šest strana, a u to vreme pokrenuo ga je i vodio Dejan Đurović.

Ludus je u tom periodu izlazio vrlo kratko, svega u nekoliko brojeva i narednih 20 godina se nije oglašavao“, kaže Svetlana Bojković i dodaje: „Kada sam izabrana za predsednika Udruženja dramskih umetnika Srbije – dužnost koju sam obavljala od 1992. do 1996. godine, znači u dva mandata – odmah sam se angažovala na realizaciji ideje da Ludus ponovo zaživi i krene sa izlaženjem. Setila sam se njegove kratke istorije, odnosno da mi kao Udruženje imamo svoje pozorišne novine i da bi bilo lepo i korisno da nastavimo da negujemo našu umetnost kroz pisanu reč. Ideje smo pretočili u stvarnost. Srećom, bio je tu Feliks Pašić, veliki novinar i profesionalac, esejista i kritičar koji se i sam nosio mišlju da osmisli jedno ovakvo pozorišno izdanje. Pašić je vrlo rado prihvatio naš poziv da oformi ekipu saradnika i da profesionalno vodi tadašnji tim i uređuje novine. Moj zadatak, kao predsednika UDUS-a, bio je da obilazim uspešne firme i sakupljam novac jer je trebalo obezbediti hartiju i ostala neophodna sredstava. Godinama smo dobijali hartiju od firme ’Dunav papir’, ali to nije bilo sve. Trebalo je obezbediti i sredstva da se Ludus štampa.“

Govoreći dalje, između ostalog, napominje: „Sećam se da sam išla u razne firme i nailazila na lep prijem, posebno kada bi čuli da je reč o pozorišnim novinama. Uopšte, bilo je to vreme kada sam mogla da prikupim materijalna sredstva od raznih sponzora. Prvo je, zapravo,  počelo od sponzora, onda se probudilo i Ministarstvo za kulturu, pa nam je i ono i te kako priteklo u pomoć. I Ludus je zaživeo, postao nezaobilazno pozorišno glasilo i izlazio je godinama. Naravno, sve to vreme Ludus je izlazio pod uredničkim budnim okom Feliksa Pašića kao jedine pozorišne novine na Balkanu. Ljudi iz našeg esnafa su ga čitali sa posebnom pažnjom, kako kod nas, tako i u regionu, a kasnije je ovo naše izdanje moglo da se prati i preko sajta.“

Ludus je, podvlači Svetlana Bojković, dragocen jer su u njemu „objavljivani tekstovi koji su pozorišne umetnike obaveštavali o događajima iz srpskih pozorišta, i iz Beograda i iz regiona, a Jovan Ćirilov nas je redovno informisao i o događajima iz sveta koje je ispisivao u svojim zapisima na poslednjoj stranici, gde je iznosio podatke o predstavama koje je gledao u inostranstvu u svojstvu selektora Bitefa.“

Bio je to, priseća se naša velika glumica, lep pregled pozorišnih događaja. „Feliks Pašić je pravio studiozne intervjue sa značajnih članovima našeg esnafa na centralnim stranama Ludusa, na dve strane. Posle njegove smrti objavljena je i knjiga sa svim tim intervjuima kao dragoceni materijal za istoriju srpskog pozorišta. Od bardova poput Ljube Tadića, Bobe Selenića, Mire Stupice, Olivere Marković, Dejana Mijača… Ako danas listate Luduse iz proteklih 25 godina, ne može se, ipak, mimoići slika u kakvim smo vremenima svi mi, uključujući i pozorišne stvaraoce, živeli. U tome leži još jedna vrednost ovih novina.“

Poslednjih godina, sa žaljenjem primećuje Svetlana Bojković, „za Ludus nema novca, a evo  ovaj jubilarni broj je nada da će ponovo Ludusa biti među nama i da ćemo ga sačuvati od zuba vremena…“

Ističe zatim: „Ludus su specifične novine, jedinstvene i originalne kako po formi, tako i po sadržaju. Nema takvih u našem regionu! Poslednjim objavljenim brojevima sam bila veoma zadovoljna i nemam nikakvu zamerku na sadržaje i izbor tema. Mislim da je uprkos svemu Ludus zadržao tu šarolikost koja ga je krasila od samog starta, ali i znatiželju za novim tragalačkim tekstovima, sa merom su ispraćeni i jubileji i razne premijere… Nažalost, mnogo smo kolega izgubili tokom proteklog perioda o čemu je Ludus takođe pisao.

Ove novine su mesto gde se s puno ljubavi, topline, izvan onog ustaljenog i konvencionalnog načina, piše o odlasku naših kolega umetnika u nebeske visine. I to treba posebno negovati. Ludus je dragocen jer bez zazora i dnevne politike piše i o problemima pozorišta uopšte, vrlo otvoreno. E, sada, budući da živimo kako živimo, trebalo bi Ludus i negovati i obezbediti mu budućnost.“

Ležerno i bespogovorno u isti mah dodaje: „Okreni-obrni na nama, umetnicima je i da ga sačuvamo. Ne vidim drugi izlaz sem da se oslonimo na pojedince i na Ministarstvo kulture. Budućnost Ludusa zavisi najviše od resornog ministarstva. Postoje konkursi na koje uprava UDUS-a i redakcija Ludusa treba jednostavno da konkuriše i da se traže određena sredstva. Ministarstvo za kulturu, kako sam obaveštena, ima diskreciono pravo da ili poveća, ili smanji, ili pak ukine sredstva. Bitno je da Ludus  izlazi u kontinuitetu. U Udruženju isto tako postoji radno predsedništvo i predsednik, na njima je da se bore za budućnost Ludusa, kao što smo se svojevremeno i mi borili. Međutim, u naše vreme je ipak bilo lakše obezbediti novac. Danas je situacija teža jer se teško dolazi do sponzora. Kada bi sponzorisanje u kulturi bilo oslobođeno poreza, onda bi, nadam se, donatorstvo bilo češće. Poslovnim ljudima bi se isplatilo da ulažu u kulturu, ovako je sve dodatno otežano. Država nema novca, sponzori neće da doniraju novac ako nemaju povratni benefit i tako ukrug. Uprkos svemu tome Ludus treba negovati jer je on spona između umetnika i pozorišnih kuća, zbog njegove jedinstvenosti i originalnosti.“