Jubilej – sto godina glumačkog, esnafskog udruživanja u Srbiji

Sava Todorović, prvi predsednik glumačkog udruženja (foto-dokumentacija Muzeja pozorišne umetnosti Srbija)

DVA ŽIVOTA UDRUŽENJA – JEDAN VEK

Od Udruženja glumaca Kraljevine SHS do Udruženja dramskih umetnika Srbije
 

Jelena Kovačević
 
 
Na početku ovog milenijuma Udruženje dramskih umetnika Srbije obeležavalo je pola veka posleratnog postojanja. To je bio povod da se Ludus pozabavi istorijskim razvojem Udruženja. Ovaj članak je delimično prepis tada prikupljenih pa i pronađenih podataka.
Još tad je Ludus skrenuo pažnju da su se glumci udružili mnogo pre posleratne Skupštine, održane 28. maja 1950. Bilo je to u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Osnivačka skupština Udruženja glumaca Kraljevine SHS održana je u ponedeljak, 15. septembra 1919.
Iako su osnivačke skupštine oba puta održane posle velikih ratova, njihovo poreklo se ipak razlikovalo. Razlikovalo se socijalno i političko uređenje, pa su i društveni problemi dramskih umetnika bili drugačiji. A zatim bilo je i jedne vrste samoporicanja u počecima socijalističkog udruženja. „Ovo je prvi put da dramski umetnici osnivaju svoje stručno udruženje sa nužnim zadacima i ciljevima“, reči su Ljubiše Jovanovića kojima je pozdravio, između ostalih, i članove nekadašnjeg Udruženja, Predraga Dinulovića, Matu Miloševića, Ljubinku Bobić, Divnu Radić Đoković, Viktora Starčića, Rašu Plaovića (novog predsednika)... Zašto Udruženje ima dve osnivačke skupštine, i po čemu se drugo udruživanje razlikovalo od prvog? Kako je zamrlo prvo udruženje? Iz čega se rodilo?
Glumci koji su prešli Albaniju i potom, na Krfu, uspeli da se organizuju i pokrenu pozorište – Brana Cvetković, Dimitrije Ginić, Sava Todorović – inicirali su ideju da u novoj državi bude osnovano Udruženje glumaca Kraljevine SHS. „Udruženje glumaca bilo je prvo koje je, neposredno posle rata okupilo u Beogradu sve glumce, bez obzira na plemensku pripadnost“, pisale su novine. Doduše, uz glumce, Udruženje je okupilo sve scenske ljude, čak operske pevače i baletske igrače.
Na prvoj Skupštini kralj Aleksandar I prihvatio se dužnosti da štiti Udruženje i bude njegov visoki pokrovitelj. Sava Todorović je bio prvi predsednik, a imetak stečen u prvoj godini rada iznosio je – 30.000 dinara. (Primera radi, 1920. na svetskim berzama, za 100 dinara dobijalo se oko 25 švajcarskih franaka.)
 
POSLOVANJE I IMOVINA
Delatnost Udruženja pokrivala je mnogo više zadataka nego danas jer su neki od njih sada manje-više uspešno podeljeni među nekoliko organizacija. Osim rešavanja staleških problema, Udruženje je funkcionisalo i kao sindikalna organizacija, ali i kao agencija za ugovaranje gostovanja. Kasa Udruženja punila se od članarina, priloga dobrotvora, ugovorenih poslova s inostranim kompanijama i filmskim produkcijama, a naplaćivao se i tzv. pozorišni dinar po svakoj prodatoj bioskopskoj ulaznici. Udruženje je davalo pozajmice članovima, pomagalo im da ostvare pravo na povišicu ili bolju penziju, pomagalo je decu preminulih članova, povremeno pravilo kolektivne ekskurzije, bilo je pokrovitelj proslava i glumačkih godišnjica...
Udruženje je vremenom razradilo službe preko kojih je delovalo: Centralnu upravu, Potporni fond, Centralni penzioni fond, Umetničku berzu rada, Povlašćenu koncertnu poslovnicu, Povlašćenu artističku agenciju, Bolesnički fond...
Najstariji dokument koji čuva Istorijski arhiv Beograda je iz 1922. i tiče se pozajmice koju je Udruženje dalo svojoj članici iz Sarajeva da bi lečila dete. Slične pozajmice Udruženje je s godinama, kako je jačalo, davalo sve češće.
A Udruženje je steklo zavidnu imovinu. Naime, od prikupljenog novca kupovane su nekretnine koje je Udruženje potom rentiralo. Inače, život Udruženja najviše se odvijao u Hilandarskoj broj 2, u Zanatskom domu, gde su održavani skupovi i Skupštine. Glumci su u tom prostoru, namenjenom za posebne prilike, kao što su godišnjice, mogli, ako bi to zatražili, primati svoje goste.
Juna 1936. Udruženje je kupilo kuću i okućište u Ulici Džordža Vašingtona br. 48.
Dvadeset sedmog IX 1936. kupljena je, od arhitekte Jovana Bjelovića i njegove supruge Helene, zgrada u Ulici kneginje Zorke br. 8.
Decembra 1938. kupljen je plac površine 1.783 m2. Dugo je birana lokacija, ali je odluka pala da se pazari onaj koji je izlazio na tri ulice – Kralja Aleksandra, Ćirila i Metodija 2 i 2a te Zahumsku ulicu. Inženjer arhitekta Plaović pogledao ga je i izvestio da je plac idealan pa da ga ne bi trebalo propustiti. Onda je jednoglasno odlučeno da se plac kupi, „s tim da g. A. Tucaković (član Udruženja) pokuša da vlasnika placa iscedi koliko može u pogledu sniženja cene, da položi kaparu u sumi od 200.000 dinara, a do kraja decembra da se izvrši isplata celokupne sume i prenos imanja“ (Istorijski arhiv Beograda). Krajem godine odlučeno je da se raniji vlasnik placa, g. Kapon, upiše u počasne dobrotvore Udruženja. Uposleni su inž. arh. Brat. Stojanović i Ig. Popović da grade stambeni objekat. Namera koju je osujetio Drugi svetski rat bila je izgradnja pozorišno-koncertne dvorane uz stambenu zgradu. Za njeno osmišljavanje bili su zaduženi Raša Plaović i inž. arh. Bojan Stupica, a zgrada pored nje trebalo je da se izda i gradnju isplati.
I druge svoje objekte Udruženje je izdavalo, ubiralo kiriju i punilo svoj penzioni fond. Imalo je još dva placa u Novom Vinodolu, a pominju se i plac na Banovom Brdu, kao i vila i plac od 3.000 m2 u Vrnjačkoj Banji.
Udruženje je održavalo kuće u svome vlasništvu. Recimo, kada su kirajdžije u četvorospratnici u Džordža Vašingtona zatražile lift, odlučeno je da se on montira.
 
PO GODINAMA...
1929. za predsednika je izabran Boža Nikolić i ostao je na čelu Udruženja više od decenije.
1934. pokrenut je staleški list Glumačka reč koji je izlazio svakog meseca. Pratio je rad Udruženja, izveštavao sa sednica Centralnog odbora, opisivao pozorišne događaje i najavljivao premijere.
1937. list je reorganizovan i predat u ruke urednika R. Pregarca, koji od njega pravi popularnu reviju za široku publiku Vi i Mi.
Te godine, 5–10. juna, predstavnici Udruženja učestvuju na X međunarodnom kongresu u Parizu.
Za Velikog dobrotvora upisan je trgovac Vlada Mitić koji je poklonio 15.000 dinara.
Među pozajmicama u 1937. našla se i jedna za potrebe pripreme i izvođenja pozorišnog komada koji su u Čitaonici Udruženja hteli da postave Mata Milošević, Jovan Nikolić, Božidar Drnić i Nevenka Urbanova.
Iste godine formiran je Bolesnički fond, od kapitala Sremčevog fonda i drugih priloga, za troškove lečenja težih slučajeva i hirurške intervencije.
Krajem oktobra 1937. Udruženje pripremilo proslavu 40 godina glumačkog rada Dobrice Milutinovića, a to je značilo da je mogao svoje goste da poziva preko sekretara Udruženja, da su članovi dali prilog za poklon i da je kupljen sada već čuveni zlatan prsten sa crnim oniksom, koji je izradio kraljevsko-dvorski juvelir Milivoje T. Stefanović. (Zlatnu repliku prstena Udruženje dodeljuje od 1980. kao najvišu glumačku nagradu, „Dobričin prsten“.)
1938. Udruženje započinje intenzivnu saradnju s kolegama iz Bugarske. Prvo su bugarski glumci gostovali u Jugoslaviji, a potom je napravljena ekskurzija u Bugarsku.
Na leto je u Splitu održan Kongres Udruženja glumaca Kraljevine Jugoslavije.
Uveden je običaj da se svaka prepiska među sekcijama Udruženja završava sa: „Uz drugarski pozdrav ’Čuvajmo Jugoslaviju’“.
Septembra 1938. pokrenuto je osnivanje udruženjskog pozorišta, Povlašćenog pozorišta gde bi se uposlili članovi koji su tokom sezone ostali bez angažmana. Zakupljena je sala bioskopa „Avala“ u Zanatskom domu. Izdvajani su prilozi i nabavljena je garderoba. Pozorište je radilo samo jednu sezonu.
1. VI 1939. Povlašćeno pozorište Udruženja glumaca „zbog nereda i nerada otkazuje svim članovima i zatvara se“ (Istorijski arhiv Beograda).
U martu započinju pripreme za proslavu dvadesetogodišnjice Udruženja. Predlog izdavača iz Praga Vladimira Žikaša da objavi bogatu knjigu o pozorištima u Kraljevini Jugoslaviji na više jezika i u vlastitoj režiji, iako prihvaćen, nije ostvaren. Udruženje je bilo dužno da sakupi materijal i okupi pisce, ali su mu se slabo odazvali i pozorišta i autori. Ni predlog da se „izda knjiga-spomenica o radu Udruženja kroz 20 godina, koju bi po sakupljenom materijalu uredio g. Borivoj Stojković, profesor koji bi za taj posao bio najpogodniji“, nije ostvaren.
Početkom jula 1939. u Beogradu je proslavljeno 20 godina Udruženja glumaca Kraljevine Jugoslavije, prilično skromno, kako stoji u zapisniku sa sednice: „zbog prilika u svetu“ (Istorijski arhiv Beograda).
8. X 1939. Zagrebačka sekcija zatražila je od Centralne uprave da se osamostali. To je bio zahtev Hrvatske seljačke stranke. Zagrepčani su želeli zaseban budžet, Potporni i Penzioni fond.
Udruženje je podržalo glumce Petra S. Petrovića, Viktora Starčića i Nikolu Popovića u osnivaju Umetničkog slobodnog pozorišta, a balerinu Ninu Kirsanovu u otvaranju baletskog studija.
Od 1940. do 1941. predsednik Udruženja je Jovan Gec.
Tokom Drugog svetskog rata glavna briga Udruženja postaje kako preživati, pomoći i sačuvati članove. Izbeglim i nezaposlenim glumcima koji su se slili u Beograd Udruženje pomaže da organizuju trupe i igraju. Kao i u drugim organizacijama, postavljeni su okupacioni komesari da nadziru poslovanje.
2. XI 1944. u Pozorištu Udruženja glumaca, u Kosovskoj 11, sačinjen je popis imovine Udruženja. Spiskovi su dugi i pominju sve – od nekretnina, preko pisaćeg pribora, do slika osnivača i prvih predsednika Udruženja u masivnim ramovima, uramljene diplome o pokroviteljstvu kralja Aleksandra I i kralja Petra I, diplomu o odlikovanju ordenom Sv. Save III reda...
Do 1946. godine Udruženje je naplaćivalo članarinu i obavljalo i druge svoje osnovne aktivnosti. Tako je zakazana i Skupština, ali se po predlogu nekih članova razišla pre no što je održana. Postoji poziv upućen delegatima, a potom dopis komesara Udruženja Marka Marinkovića, upućen državnim organima, u kom stoji da se Skupština razišla i da Udruženje glumaca Jugoslavije (ne pominje se Kraljevina u nazivu) neće podneti zahtev za obnovu rada, pa se, u skladu s propisima, pristupa likvidaciji. Zašto nije održana skupština? Koji su stvarni razlozi da se ne podnese zahtev za obnovu rada? Mogu li se pronaći istorijska dokumenta koja bi razrešila šta se desilo? Ima li to veze s posleratnom osudom i kažnjavanjem nekih glumaca, pa samim tim – i kažnjavanjem cele glumačke profesije?
5. VII 1947. imovina Udruženja predata je Komitetu za kulturu i umetnost Vlade FNRJ.
25. XII 1947. obavljena je likvidacija Udruženja glumaca Kraljevine Jugoslavije u kancelarijama Centralnog penzionog fonda, u Ivana Milutinovića (Kneginje Zorke) br. 8. Imovinu je predao Marko Marinković, a za Komitet za kulturu i umetnost Vlade FNRJ imovinu je preuzela ekonom Vera Makara – kasu Centralnog fonda, poreske knjižice, novčanu i nepokretnu imovinu, te knjige iz Biblioteke, garderobu, rekvizitu, nameštaj...
Pozorišne stvari i nameštaj primio je za novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište Eli Finci, tek mali deo pripao je novoformiranom Udruženju (koje se u tom kratkom prelaznom periodu zvalo Udruženje pozorišnih umetnika i trudbenika), a nekretnine su date na upravljanje državnim organima, 23. XII 1949.
 
DRUGI ŽIVOT
Udruženje dramskih umetnika Srbije počelo je da radi 25. XI 1950, kada je Ministarstvo unutrašnjih poslova NR Srbije donelo Rešenje o njegovom osnivanju i radu. U osnivačkoj rezoluciji donete su tri vrste odluka: o udruživanju, u ideološkoj i u socijalno-ekonomskoj sferi.
Ustanovljena su Pravila Udruženja, a jedno od njih bilo je da članovi Udruženja mogu biti samo glumci i reditelji. Ovo je pravilo kasnije promenjeno, tako da su članovi Udruženja i dramski pisci, dramaturzi, umetnički saradnici – organizatori, producenti, teatrolozi, pozorišni kritičari, sufleri i inspiciјenti. Oni se udružuju „radi ostvarivanja zaјedničkih ciljeva u oblasti razvoјa i unapređenja dramske umetnosti i stvaralaštva i drugih zaјedničkih interesa dramskih umetnika“.
U ideološkom smislu, na sve društvene aktivnosti još je padala senka Informbiroa, pa se i u osnivačkoj rezoluciji osuđuju sovjetofili.
Sve je bilo „u duhu bratstva i jedinstva“, pa su osnivanje srpskog udruženja pozdravili delegati iz narodnih pozorišta Slovenije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Makedonije. Skupština je radila po delegatskom principu, a od pozvanih 94, na osnivačkoj skupštini bilo je 82 delegata.
Velika tema prve i druge skupštine, održanih 1952, bilo je suzbijanje diletantizma i tezgarenja, borba za profesionalizam i visoke standarde.
Pravo nasleđe i prava imovina. Iako je novoosnovanom Udruženju dramskih umetnika NR Srbije na osnovu rešenja Saveta za nauku i kulturu Vlade FNRJ 1950. „predata na upravljanje“ imovina, tačnije, deo nepokretne imovine bivšeg Udruženja glumaca Kraljevine Jugoslavije, to u praksi nije sprovedeno, a Udruženje je čak moralo da moli da mu se vrati deo nameštaja jer novi nije moglo samo da kupi. I do danas nije rešilo problem svoje zgrade.
Placevi u Novom Vinodolu otpisani su 1964. i dodeljeni privatnim licima, bez znanja Udruženja. Predstavnik Udruženja odlazi u opštinu Crikvenica 1966. da razgovara o povratku ili zameni placeva. U Beogradu „opštenarodna imovina“ postaje „društvena svojina“. Iz dokumentacije se vidi da se još 1975. o tome raspravljalo, a stanje nije razrešeno ni danas.
Početkom sedamdesetih počinje akcija za denacionalizaciju tri zgrade Udruženja. Pravo svojine se ne osporava, ali propisi se odnose na društvene organizacije, a ne na udruženja.
Godine 1974. predloženo je da se uđe u zgradu na uglu Gračaničke i Topličinog venca, gde se smestio Institut za kriminalistiku, a nekada bio Džokej klub. Javili su se i drugi predlozi, ali je Gračanička najčešće pominjana u svim obraćanjima vlastima. Mogla je to biti neka vrsta kompenzacije Udruženju. Prostor bi najviše odgovarao Udruženju jer je imao nekoliko kancelarija, mali amfiteatar sa 250 mesta, bibilioteku, magacinski podrumski prostor, foaje podesan za izložbe, mogućnost da se u potkrovlju urede tri do četiri hotelske sobe za goste, bife…
Desetog januara 1985. Udruženje dramskih umetnika Srbije postaje Savez (SDUS) i dobija status društvene organizacije, s većim izgledima da ostvari pravo na povraćaj imovine. U dugoj istoriji dovijanja da se dođe do krova nad glavom, ponekad se učini da ga samo jedna odluka deli od ostvarenja svojih prava, ali se uvek plan izjalovi. U neprekinutoj kampanji zahteve nadležnima upućuju svi predsednici Udruženja, ali je Udruženje i dalje podstanar – prvo, od 1960, u poslovnim prostorijama na Terazijama br. 26, kojima upravlja savezna Direkcija za imovinu SRJ. Krajem devedesetih Savez je u svoj, ionako mali prostor, primio deo službi Jugoslovenskog dramskog pozorišta koje je postradalo u požaru.
A potom, od 2001, na osnovu sporazuma između Ministarstva kulture i Grada Beograda, premešta se u zgradu Etnografskog muzeja. Od prvobitno ustupljenih šest prostorija, Udruženje sada koristi svega tri, a već nekoliko godina unazad Etnografski muzej zahteva od Udruženje da prostorije napusti „jer nema osnova za njihovo korišćenje“.
U međuvremenu u Srbiji je započet postupak restitucije, ali zakon ne predviđa udruženja kao moguće podnosioce zahteva. Hoće li u nekom trenutku postojati zakonska regulativa koja će Udruženju dramskih umetnika Srbije omogućiti vraćanje oduzete imovine, pokazaće budućnost.
U ovom trenutku za rešavanje pitanja prostora za rad uliva nadu zaključak Vladine Komisije za stambena pitanja i raspodelu službenih zgrada i poslovnih prostorija, kojim je (2016. godine) Ministarstvu kulture i informisanja – za potrebe Udruženja dramskih umetnika Srbije raspoređen na korišćenje poslovni prostor od 113 m2 u Nušićevoj ulici, „u cilju obezbeđenja poslovnog prostora neophodnog za rad tog udruženja“. No za uređenje pomenutog prostora, koji je neuslovan za rad i zahteva kompletnu adaptaciju, potrebno je oko (još uvek neobezbeđenih) 35.000 evra.
Toliko o nasleđu i imovini.
 
ZAKONI
Veliki uspeh postiglo je Udruženje kad se izborilo da se prizna autorsko pravo pozorišnim rediteljima. Tokom njihovog stvaralačkog rada nastaje rediteljska knjiga i ostaje kao jedinstveni materijalni trag njihove umetnosti. Dvanaestog maja 1998. pozorišna režija ušla je u savezni Zakon o autorskom i srodnim pravima.
S druge strane, veliki, ako ne i najveći problem Udruženja je što u Srbiji nema zakona o pozorištu. Stari zakoni Kraljevine odavno ne važe, a novi nikad nisu doneti. Članovi Udruženja već godinama traže od države zakon o pozorištu. Komisija za Zakon o pozorištu, sastavljena od članova Udruženja i pravnih stručnjaka, davno je pripremila prednacrt Zakona. Pa je Udruženje iniciralo izmene Zakona u kulturi, Zakona o autorskom i srodnim pravima, te izmene drugih propisa koji se tiču dramskih umetnika.
 
PREMA STATUTU
Ciljevi Udruženja su razvoj i unapređenje dramske umetnosti, afirmacija članova Udruženja, zaštita autorskih prava dramskih i pozorišnih stvaralaca, ostvarivanje saradnje s pozorištima, drugim organizacijama dramskih umetnika u zemlji i inostranstvu, srodnim umetničkim udruženjima... U tom smislu zadaci Udruženja su nalaženje pravnih, ekonomskih i organizacionih rešenja kojima se proširuju mogućnosti stvaralačkog delovanja članova – u pozorištu ali i u drugim medijima; rešavanje statusnih pitanja dramskih umetnika; regulisanje penzijsko-invalidskog osiguranja i zdravstvene zaštite samostalnih dramskih umetnika; iniciranje i aktivno učešće u predlaganju zakonskih i drugih rešenja u vezi s dramskim stvaralaštvom, statusom članova i sl.; organizovanje, realizacija, produkcija i distribucija pozorišnih predstava i javnih nastupa članova; organizovanje posebnih fondova i sredstava za usavršavanje i stipendiranje svojih članova, kao i za pomoć ugroženim članovima; objavljivanje i promocija dela nastalih stvaralaštvom Udruženja; izdavanje lista Ludus i publikacija o radu Udruženja; ostvarivanje saradnje sa svim institucijama i organizacijama u kojima rade članovi Udruženja; predlaganje članova za istaknuta stručna i društvena priznanja i nagrade...
U ovom nabrajanju ne smeju se izostaviti nagrade koje dodeljuje Udruženje, negujući tako estetske i ljudske kvalitete dramskih stvaralaca. Nagrada za režiju s imenom Bojana Stupice ustanovljena je 1971. Priznanje je bijenalno, a dosadašnji dobitnici su: Ljubomir Draškić (dva puta), Želimir Orešković, Dejan Mijač (dva puta), Stevo Žigon, Kosta Spaić, Mile Korun, Branko Pleša, Dušan Jovanović (dva puta), dr Josip Lešić, Slobodan Unkovski, Ivica Kunčević, Paolo Mađeli, Ljubiša Ristić, Haris Pašović, Tomaž Pandur, Egon Savin (tri puta), Jagoš Marković, Soja Jovanović, Nikita Milivojević, Milan Karadžić, Slobodanka Aleksić, Kokan Mladenović, Slavenko Saletović, Iva Milošević, Boris Liješević, Tomi Janežič, Andraš Urban.
Potom je 1980, na stogodišnjicu rođenja Dobrice Milutinovića, ustanovljena glumačka nagrada za životno delo „Dobričin prsten“. Njeni dosadašnji dobitnici: Ljuba Tadić, Mira Stupica, Mija Aleksić, Zoran Radmilović, Nevenka Urbanova, Rahela Ferari, Branko Pleša, Danilo Bata Stojković, Marija Crnobori, Mata Milošević, Ljiljana Krstić, Petar Kralj, Olivera Marković, Rade Marković, Stevan Šalajić, Mira Banjac, Vlastimir Đuza Stojiljković, Mihailo Janketić, Stevo Žigon, Petar Banićević, Svetlana Bojković, Bora Todorović, Ksenija Jovanović, Predrag Ejdus, Vojislav Brajović, Jelisaveta Seka Sablić, Ružica Sokić, Predrag Miki Manojlović, Jasna Đuričić, Мilena Dravić, Nebojša Glogovac.
Godine 1994. ustanovljena je Nagrada „Miloš Žutić“, „kao spomen na znamenitog glumca – znamenitog po duhovnosti i misli, po poštovanju jezika i govora, po snazi izraza i osećanja“. Njeni dosadašnji dobitnici: Petar Kralj, Jasna Đuričić, Jelisaveta Seka Sablić, Branislav Zeremski, Boris Isaković, Jelena Đokić (dva puta), Nebojša Glogovac (tri puta), Đurđija Cvetić, Olga Odanović, Dragan Mićanović, Goran Jevtić, Pavle Pekić, Vojin Ćetković, Bojan Žirović, Dušanka Glid Stojanović, Svetozar Cvetković, Nenad Stojmenović
, Saša Torlaković, Nebojša Dugalić, Jelena Đokić, Nada Šargin.
Udruženje nagrađuje i komička dramska ostvarenja, od 2005, kada je ustanovljena bijenalna nagrada „Ljubinka Bobić“. Nagrađeni su: Jelisaveta Sablić, Anita Mančić, Daniel Sič, Goran Jevtić, Olga Odanović, Miloš Đorđević.
 
SERVIS UDRUŽENJA
Od 60-ih ustanovljena je mogućnost da članovi preko Udruženja distribuiraju svoj projekat: Udruženje im posuđujeračun i daje pravnu podršku.
Udruženje se 1996. prvi put javilo kao producent predstave. Bio je to Poljubac žene pauka M. Puiga u režiji Egona Savina, na sceni Zvezdara teatra. Usledile su Detinjarije R. Kusa u režiji Dušana Petrovića (u Bitef teatru i Ateljeu 212), Virus i Kraljević Marko po tekstovima i u režiji Siniše Kovačevića (Zvezdara teatar, odnosno Beogradsko dramsko pozorište), Moja mama Radoslava Pavlovića, u režiji Vladimira Jevtovića i Bez razlike Predraga Jerotijevića u režiji Predraga Štrpca (obe na sceni Kult teatra). Praksa je prekinuta dok Udruženje ne obezbedi vlastitu scenu, mada posuđuje račun i daje podršku.
 
UDUS KAO IZDAVAČ
Još je na osnivačkoj skupštini 1950. Tomislav Tanhofer tražio da Udruženje i Dopisnička služba štampaju stručni list posvećen dramskoj umetnosti iz svih mesta Srbije. Zaista, 1956. pokrenut je časopis Pozorišni život, koji je redovno izlazio kao izdanje Saveza dramskih umetnika Jugoslavije. Ali posle nekoliko godina primetili su da ovaj časopis pišu kritičari i teatrolozi – za neke buduće čitaoce, a članstvu je potreban aktuelni list. Tako je 1. januara 1960. objavljen prvi broj novina Eho, koji je izlazio polumesečno. Bila je to prethodnica Ludusa koju su uređivali članovi Udruženja i koji se nažalost nisu snašli u obezbeđivanju redovnih finansija.
Septembra 1983. izašao je prvi broj lista Ludus. Urednik je bio Dejan Đurović. Ovaj pra-Ludus bio je u obliku biltena. Prvi broj bio je ćirilični. Ime mu je dao (a)ludirajući Dejan Đurović, dodavši „L“ na skraćenicu UDUS. Ludus je podrazumevao volonterski rad a deljen je besplatno. Za dve godine izašlo je osam brojeva – koliko je i bilo predviđeno, ritmom od jednog broja u dva meseca. Iako je bio popularan – jedine novine o glumcu i sa željom „da kolege budu informisane“ – nije se moglo namaknuti više sredstava i on se ugasio. Iz jednog od tih brojeva pamti se aforizam: „Homo homini ludus est“.
Uz list UDUS je proširio izdavačku delatnost usredsredivši se, pre svega, na ediciju posvećenu dobitnicima „Dobričinog prstena“. Ali se od 2003. objavljuju i druga izdanja o članovima Udruženja.
Petog novembra 1992. obnovjen je prvi broj nove serije Ludusa. Feliks Pašić je bio njegov glavni i odgovorni urednik do 67. broja. Trobroj koji je usledio uredila je Redakcija, a u svojstvu glavnog i odgovornog urednika potpisao predsednik Udruženja Tihomir Stanić. Od januara 2000. do 2006. Ludus je uređivao Aleksandar Milosavljević. I s novim urednikom Ludus su i dalje bile „jedine pozorišne novine na Balkanu“, kako je govorio Feliks Pašić. Izlazile su mesečno, a ponekad priređivale i iznenađenje u vidu specijalnog izdanja – posebnim povodom, na engleskom ili dvojezično. Urednice Ludusa bile su potom: u kratkom periodu Mirјana Oјdanić (2006–2007); zatim Tatјana Nježić (2008–2012), Maša Stokić (2012–2016) i Tatјana Nježić (od septembra 2016).
No nedostatak sredstava u poslednje dve godine učinio je da Ludus izlazi neredovno i s velikim pauzama.
Od 2002. stranice Ludusa moguće je čitati na internetu, a od 2012. list ima i svoj sajt.
Obnovljeni Ludus nije bio besplatan, ali njegova cena i tiraž ne mogu da pokriju kontinuirano objavljivanje.
Ovo je bio tek jedan, na stranicama Ludusa ispisan pogled u prošlost, pogled kroz dva života – jedan ceo vek Udruženja.

 
 
Ludus broj 195, jun 2015
Ludus broj 195, jun 2015