Jubilarni, 30. „Dobričin prsten“ Mileni Dravić

KROZ ŽIVOT ME VODILE POSVEĆENOST I LJUBAV

Od sveg srca zahvaljujem svima koji su mi iskreno dodelili ovu veliku, blistavu nagradu – rekla je Milena Dravić medijima povodom prestižnog priznanja

 

U dirljivoj i snažnoj izjavi istakla je potom: „Samo njega nema da radost podeli.“ Razume se, misleći na ove godine preminulog supruga, našeg legendarnog glumca Dragana Nikolića.

Dodala je i: „Lepo je što su me se ljudi setili, da me nagrade za moj rad, u najtežim životnim trenucima.“

Upitana za zdravstvene tegobe s kojima je trenutno suočena kazala je: „Nikad čovek ne zna šta ga u životu može snaći. Šta da radim, šta drugo čoveku preostaje nego da se nada? Porodica je bila uz mene kad mi je bilo najteže i, naravno, moji prijatelji i hvala im na tome.“

U predvečerje 15. novembra Udruženje dramskih umetnika Srbije saopštilo je da je jubilarni dobitnik „Dobričinog prstena“ Milena Dravić, a po odluci žirija (većinom glasova) koji je radio u sastavu: Jasna Đuričić, Anita Mančić, Predrag Ejdus, Vojislav Brajović, Milena Marković, Nebojša Bradić i Egon Savin.

Interesantno, povodom nagrade među komentarima na društvenim mrežama i kako se to kaže, običnih ljudi, uz čestitke dominiralo je čuđenje i upitanost „zar tek sad“, „zaslužila ju je odavno“, „laureat čini čast nagradi“…

Uz nju uvek idu epiteti neponovljiva, najveća, jedinstvena, najbolja… a ova nagrada

je, između ostalog, podsetila na pisanje Ranka Munitića (Milena Dravić – gluma kao sudbina i kao saznanje) koji je baveći se Mileninim ulogama, odnosno upravo kroz njen opus preispitivao suštinu i tajnu glumačke umetnosti: „Dijagnoza još jedne Milenine osobine (…) Sposobnost lepog i izražajnog variranja sebe samog mogu mnogi glumci, i to je talenat dostojan sve naše ljubavi i punog poštovanja. Izmeniti se u potpunosti – unutarnjom alhemijom, koja će onda i vanjštinu prestrukturisati svojim silama – mogu samo retki. Prvo je veština koja ponekad dosegne umetnost. Drugo je moć što zadire u samu suštinu čoveka. Tu počinje najređa, najrizičnija i najlepša čarolija. Što znači, najkraće, da gluma raspolaže sa jedne strane psihološkom, a sa druge parapsihološkom dimenzijom.“

Filmski opus Milene Dravić broji preko 150 uloga, pozorišni dvadeset, a gotovo da postoji konsenzus da je doslovce svaka vrhunska. Znalci napominju njenu „moć“ uticaja, u najboljem smislu, na partnere i na sceni i u kadru…

Pišući o njenoj ulozi lekareve žene u predstavi Dekameron 81 (H. Šefer/R. Čuli, Atelje 212, 1981) Petar Marjanović („Politika“) kaže i ovo: „Osvajala je ležernošću, šarmopm, ženstvenom senzualnošću, pokretljivošću, smislom za komične valere i neverovatnom sposobnošću transformacije, i usredsređenošću na sve glumačke zadatke.“

Laslo Vegel („Politika“) u kritici predstave Ptic i Ptica (Slobodan Stojanović/Dejan Mijač, Zvezdarta teatar,1986) ističe: „Milena Dravić nije samo jednostavno glumica, njena umetnost je deo jedne mitologije, ona simboliše istoriju našeg osećanja života, našeg senzibiliteta. Šta god ona igrala, u svakom njenom gestu prisutna je ova istorija, ta mitologija.“

A ona pak, svojevremeno, u intervjuu „Ludusu“ na pitanje šta ju je vodilo kroz život rekla je: „Ogromna posvećenost poslu, svemu što radim, ljubav prema ljudima, radost u takozvanim malim stvarima.“

Povodom upitne opaske o posvećenosti napomenula je: „Posvećenost poslu će dati rezultate bilo da je reč o televiziji, pozorištu, filmu… Dobro, teško se živi, ljudi trče s jednog posla na drugi, ali posvećenost ipak treba odbraniti, sačuvati. (…) Napravljena je opšta pometnja u kulturnom životu, u načinu života uopšte, u vrednosnom sistemu. To u kakvom smo vrednosnom sistemu zapravo je i uzrok i posledica svemu ostalom.“

Govoreći dalje kazala je: „Posvećenost je, rekla bih, nešto što zbilja nedostaje u svim sferama našeg društva. Uopšte mi nije jasno kako je moguće da kao legitiman stav zavlada onaj da sve može da se radi ofrlje, da svi mogu da rade sve… Apsolutno ne mogu da shvatim kako je neznanje i površnost nadvladalo u svim sferama. Valjda svako treba da radi svoj posao najbolje što ume i da da najviše od sebe ne samo da bismo išli dalje, napred nego da bismo opstali. A šta vidimo svuda oko sebe? Javašluk i neznanje.

Ne znam da li ćemo moći iz toga da se iščupamo. A morali bismo… jer ovako je nemoguće ići dalje.

Naravno, ima talentovanih ljudi koji možda mogu da se bave još nečim sem svojim poslom, ali nikako nauštrb njega. Vidite, da su svi u svojim profesijama pošteni i radni, ovo nam se ne bi dogodilo. Jer to je princip koji daje jačinu, snagu, kvalitet i pojedincu i društvu. A danas je kvalitet u svakom smislu, pa i u smislu obavljanja svog posla, diskvalifikovan kao kriterijum. Da i ne pominjemo manipulaciju koja je postala legitiman i dominantan model. A koja se poruka šalje mladima na taj način? Šalje se, žargonski rečeno, poruka – živi se na foru.“

Iskreno, blagim a bespogovornim tonom dodala je: „Život na foru ima svoju cenu. Nužno nosi (unutarnju) prazninu. Čak i kad donese neki uspeh, čak i kad, što bi se reklo, fora upali, praznina je neminovna. O tome, recimo, govori i uloga, odnosno junakinja Mod koju igram u predstavi Harold i Mod Kolina Higinsa u režiji Milana Karadžića u Beogradskom dramskom pozorištu. Njena rešenja su jednostavna, jasna a snažna. Čovek je sklon da izdramatizuje stvari, napravi čitav cirkus, a Mod bi uradila samo nešto jednostavno, toplo, mirno… Ne treba ništa drugo.

Danas se zaista brzo živi. To svakako nosi svoje i ispostavlja ceh. Često sama sebe, što bi se reklo, drilujem, pa kažem – sutra neću juriti. Staću, recimo, ostaću kod kuće, da se saberem i presaberem, da vidim šta jesam a šta nisam uradila, šta i kako treba, i onda da uhvatim vazduh i da idem dalje. Prosto, čovek mora sam sebe da disciplinuje. Znate, sve je pitanje mere. Veliko i veoma važno pitanje. A svuda se oko nas izgubila ta mera stvari. Ljudi su stvorili moderne trendove koji nisu po meri čoveka.“