IZ „USPOMENARA 212“

 

Milan Caci Mihailović

 

GOSPOĐA

Sinoć je održana, najavljivana na sva zvona, premijera u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Pred početak probe u prepun bife ulazi velika upravnica Mira Trailović.

Neko reče:

– Gospođo, viđeni ste sinoć na premijeri u divnoj toaleti. Kako je bilo?

– Šta da vam kažem, još jedan uspeh Ateljea 212 – reče Mira i zaštitnički prigrli prvog ko joj pade pod ruku.

 

CICA

Bora Todorović i Dragan Nikolić otišli da obiđu Slobodana Cicu Perovića posle operacije. Odvratna bolnička atmosfera, ne znaju šta da pitaju teškog bolesnika. A onda jedan od njih procedi:

– Cile, treba li ti nešto?

Skoro bez glasa, Slobodan Perović odgovori:

– Taksi!

 

Prosjačka opera 1985, rezija Lj Draškić 1985.

JAHANJE

Hani, Gospava, Baronica Šteten, Mir-Jam, Julijana Palanački, Žuta, Julijana Tolnaj, Sarka, Meg, Jelisaveta Hadžiantonijević, Žanka… samo su neki od mnogobrojnih likova Ružice Sokić. Gluma je njena višedecenijska ljubav. Reklo bi se jedina. Ipak, volela je Ruža još mnogo toga, npr. jahanje, pa skijanje… Neko upita:

– Da l’ Ruža još skija?

– Ne, otkad je povredila kuk u Austriji!

– A da li jaše?

– Ne jaše više konje, sada jaše kosmodisk!

 

ZELENO, VOLIM TE, ZELENO…

Jednoga dana obukla Tanja Bošković sve zeleno: i haljinu zelenu i čarape, i čizme zelene i zelen turban… Gleda je sin Đorđe, gleda, pa nežno upita:

– Je li majko, za kim si u zelenom?

 

FIKSIRANO

Ko zna koji „Radovan“ po redu. Ulazim na scenu kao Jelenče Vilotić. Unosim poslužavnik sa kafom i govorim jednu od suludih pesama:

Oduvek sam bio večita žrtva

jer je okolina u meni gledala

samo ono animalno, životinjsko.

Čitavu svoju mladost proveo sam u

biblioteKi:

Hipokrit, Tacit, ODGore de Balzak, braća Milenković…

Nikad niste čuli za te pisce!

Šta ste pročitali od tih pisaca?

Usred pesme spuštam poslužavnik na sto. Radmilović uzima šoljicu s kafom. Vidim – drži je tako kao da mi kaže: „Udari me!“

Utom se i moja pesma završava. I zaista, kao tačka na moj revolt i protest ide udarac po Zoranovoj poluispruženoj ruci. Šoljica pada na pod, a kafa, kao po savršeno preciznoj režiji, pljusnu nekako odozdo nagore po košulji zaprepašćenog Radovana.

Publika vrišti od smeha, smeju se i kolege, naročito tetka Rumenka.

Izlazim sa scene. Za mnom lete, preko kulise, šoljice i tacne. Čujem Zorana kako kaže:

– Ovaj me skroz ulipa. Na ništa me napravi! On mene pita šta sam čit’o! More, jebaću ti majku! On mene pita šta sam čit’o! Ja bio član biblioteke…!

Na sledećoj predstavi ne pada mi na pamet da ponovim isti štos.

Unosim kafu, recitujem, spuštam poslužavnik na sto, a Zoran požurio: uzeo šoljuci s kafom, ispružio ruku ka meni, a laktom me gurka skoro neprimetno, da ne zaboravim da ga lupim po ruci. Dopalo mu se!

Znači – stvar je fiksirana!

 

DEVIZE, DEVIZE

Dragan Nikolić Gaga kad smisli neki štos za bife, ispriča ga svakome ko se pojavi, tako da ga oni koji sede u bifeu čuju po ko zna koliko puta.

Osamdesetih godina Gaga se hvali:

– Znaš šta sam uzeo Mileni za 8. mart?

– Šta, Gago?

– Sto maraka iz tašne!