IVANOV U SUSRETU SA SOBOM


Olivera Milošević


Anton Pavlovič je sa svega nekoliko drama svetu u nasleđe ostavio veliku i svevremenu zagonetku koju, sa manje ili više uspeha, umetnici na pozornicama pokušavaju da odgonetnu. Njegova dela napuštaju velike zaplete i glavne junake, neobično i nesvakidašnje, sve što bi bilo preterivanje.

U pozorište je uveo drame običnih ljudi, sivilo svakodnevice, otkrivajući, bez patetike, svu jednostavnost života i složenost ljudske prirode.

U Narodnom pozorištu nakon dugog, laboratorijskog rada rediteljka Tanja Mandić Rigonat je sa izuzetnim glumcima nastojala da odgonetne tajnu njegove zvanično prve drame Ivanov.

„Želela sam da radim kamernog Čehova, želela sam da publika upije svaku poru glumačke igre i talenta, odnosno da izbegnem svaku teatralizaciju. To je zato što mislim da Čehov samo tako može da se radi kako bi se ušlo u sve nijanse njegovih likova. Bavili smo se samo dušom i ničim više. Ovu predstavu igramo u prostoru koji zovem muzejom čovečnosti ili muzejom Ivanova. Publika je na sceni. Izlaska iz tog prostora nema dok ne postavimo sebi pitanja ko sam, šta sam, zašto živim, u suštini hamletovsko pitanje biti ili ne biti, jer Ivanov je ruski Hamlet.“

Sa publikom na pozornici odvija se u ovoj verziji drama Ivanova, kome „duša drhti pred sutrašnjim danom“. Na sceni je umoran čovek koji se, u monotoniji života, stalno sukobljava sa licemerjem, tromošću, pasivnošću, ravnodušnošću okoline, sa nedostatkom novca, sa problemima dovoljno moćnim da unište svaki idealizam i radost življenja.

Preciznost kojom Čehov opisuje svakodnevni život i otkriva ljudsku prirodu zahteva posebnu vrstu udubljivanja. U naslovnoj ulozi Nikola Ristanovski Ivanova tumači kao čoveka „pokidanog“ takvim životom. Za njim se valja velika patnja koja proizlazi iz zahteva da se bude čovek: „Današnje vreme je kao svako drugo vreme. Mnogo je svega: lepog i ružnog, strahova i radosti i nesavršenosti čoveka. Taj kontekst je nepromenljiv. Radeći ovu ulogu pokušavao sam da se Ivanov okrene sebi, što nije nimalo lako. Ali zaista sebi, da vidi šta kod njega ne valja. Komad i počinje zaključkom Ivanova koji sebi kaže da je rđav. To se retko dešava. Mi ljudi obično volimo sebe, a sve ostale ne podnosimo. Zbog toga je ovo specifična situacija.“

Neponovljiv je dramski svet Čehova, tog velikog „posmatrača života“, gde neuzvraćene ljubavi, neobuzdane strasti, rezignirani intelektualci i probisveti nisu klišei, već izuzetan podatan materijal za glumačku igru.Tako rediteljka Mandić Rigonat nenametljivom simbolikom i izražavanjem kroz glumca sklapa ovu predstavu.

Ivanov ne bi da kao Hamlet popravlja svet, on je u sukobu sa sobom. Kod Čehova nema zlikovaca, nema ni svetaca, ali ima mnogo neostvarenih ljubavi i prefinjene obazrivosti prema likovima koje je stvorio. Dve izuzetne žene pate sa glavnim junakom.

Nada Šargin tumači Anu Petrovnu, ženu Ivanova: „To je žena koja živi isključivo zbog ljubavi i to apsolutne ljubavi. Ona sve radi zbog ljubavi – živi i diše zbog nje. A kada ljubavi nema i kada se ljubav gubi, gubi se i život. Prosto nema za nju života bez apsolutne i velike ljubavi.“

Hana Selimović igra Sašu Lebedevu: „Ta žena je jedina u komadu koja ima mladalačke ideale još netaknute životom. Njene misli o tome šta život treba da bude, šta ljubav treba da bude, šta odnosi među ljudima treba da budu čisti su kao suza. Uzbudljivo je što krah tih njenih mladalačkih vera u život vidimo na kraju komada.“

Atmosfera, diskretni monolozi i nikada do kraja izrečeni dijalozi, podtekst, unutrašnji konflikti i jasni karakteri, fini humor i težak osećaj neostvarenosti. Sve što Čehov nudi to ova izvanredna ekipa donosi pred publiku. Ivanov u Narodnom – veče izuzetne glume i Čehov kakvog odavno nismo videli na našim scenama.