Intervju:Boris Liješević

TEATAR U BORBI ZA RADNIČKA PRAVA

Kada se iz perspektive ovog vremena, u kome su skoro sve fabrike uništene, čak i one starije od veka, setimo ljudi koji su stvarali sve to, koji su ginuli, onda se pitamo – gde smo mi u odnosu na njih?! Kako treba da stojimo pred našom, mogu slobodno reći slavnom, hrabrom i graditeljskom prošlošću?! – kaže Boris Liješević koji u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović“ režira predstavu Zrenjanin

Ivan Trifunjagić

 

Tematska okosnica pozorišnog ostvarenja Zrenjanin je borba za radnička prava u društvu razorene privrede i pljačkaške privatizacije, a ujedno i aktuelizacija teme ksenofobije i transfobije u vremenu narastajuće netrpeljivosti i narušenog ljudskog dostojanstva.

Premijera je 25. maja, reč je o tekstu Igora Štiksa, a uloge tumače Stefan Juanin, Milan Kolak, Jovan Torački, Edit Tot Miškeljin, Sanja Radišić, Dejan Karlečik, Miljan Vuković. Umetnički tim čine i scenograf Vladimir Savić, kostimograf Drina Krlić i kompozitor Jelena Popržan.

S obzirom na temu kojom se bavite u komadu, hajde da našim čitaocima ukratko približimo ideju one vrste pozorišta koja se u teatrološkoj literaturi označava pojmom dokumentarnog pozorišta ili teatra činjenica. Naime, poznato je da se u dokumentarnom pozorištu baza predstave gradi od snimaka, dokumenata u užem smislu, pisama, statističkih podataka, fotografija, novinskih i radijskih izveštaja itd., ali i izjava autentičnih učesnika događaja ili procesa koji se tematizuju, te da je stoga to pozorišni izraz nastao iz potrebe da se istina direktno saopšti na sceni, aktuelizujući upravo društvene probleme koji su politički neosvešćeni. Da li komad Zrenjanin nagoveštava takav društveni angažman?

„Zrenjanin“ Igora Štiksa u režiji Borisa Liješevića, Narodno pozorište „Toša Jovanović“
(foto: Jovan Njegović Drndak)

Za mene je dokumentarno pozorište, pre svega, pozorište koje nastaje na osnovu intervjuisanja ljudi o određenoj temi, primenom takozvane verbatim tehnike, a ne ono nastalo na osnovu autorskog pisanja. Dakle, komad na kome radimo nije u pravom smislu dokumentarni izraz jer su situacije prikazane u njemu ipak tipičnog semantičkog karaktera, pa bi stoga i igranje predstave u drugim gradovima konotiralo drugačija značenja, karakteristična za tu sredinu. Ako je u početku i postojala ideja da se tekst neposrednije veže za zrenjaninsku sredinu, tj. da se univerzalna tema koju komad problematizuje posmatra više u kontekstu lokalnih oznaka, čime bi se nesumnjivo podišlo zrenjaninskoj publici, ona je zapravo bila osnova za razvijanje fikcionalne priče i njenih aktera koji se oslobađaju zrenjaninskih datosti.

Da li to znači da ste se u saradnji sa Igorom Štiksom više bavili stvaranjem predloška na osnovu vaših autentičnih iskustava, a manje dramaturški adaptirali snimljene razgovore sa realnim ljudima? Ovo pitam stoga što ste se već bavili ovom vrstom pozorišta, da podsetimo čitaoce na Čekaonicu i Plodne dane u Ateljeu 212 ili Jare u mleku u Pozorištu mladih…

Moj opus od tridesetak predstava često se posmatra u ključu ove vrste pozorišta, ali je zapravo istina da se svega šestina njih može podvesti pod dokumentarni teatarski izraz – režirao sam dve predstave u Ateljeu 212, jednu u Bitef teatru, jednu u Pozorištu mladih u Novom Sadu i jednu u Crnogorskom narodnom pozorištu u Podgorici, dakle tek pet predstava, i ne bih u tom smislu „teatar činjenica“ posmatrao na kanonski način… Naposletku, čak bih izbrisao to „dokumentarno“ i ostavio samo pozorište, jer bilo da je u pitanju svedočenje, autorski predložak ili ideja koja na neki drugi način dolazi do mene, a koju zatim razvijam, u trenutku istine – trenutku kada se publika nalazi u sali, kada se razmakne zavesa – gledaoca ne zanima da li je to dokumentarno pozorište ili ne, već samo katarza i jedino katarza, i mislim da je ona mera istine, da se sve u pozorištu meri katarzom. Jednostavno, nekome više prija da radi Šekspira i klasične tekstove, ili pak da na neki drugi način dođe do materijala, ali mislim da je ključna ta borba za „materijal“. Jer kada se osvrnem na to kako su pisali neki pisci, npr. Čehov, Koljada, Aca Popović, uvek se prisećam kako je Koljada svedočio o tome da je živeo u delovima Moskve gde su zidovi zgrada bili toliko tanki da je, hteo – ne hteo, morao slušati razgovore drugih ljudi, svađe i rasprave iz susedstva, i da je upravo to zapisivao! E sad, da li je to dokumentarno pozorište? Pa, jeste, tek je to dokumentarno pozorište, nastalo iz stvarnosti! Podsetimo se samo njegovih komada Bajka o mrtvoj carevoj kćeri ili Murlin Munro ili Poloneza Oginjskog. Pa, onda, Čehov, iz njegovih se pisama može videti koliko je osluškivao stvarnost i prenosio je direktno u drame. Ili Tomas Man, za koga se smatra da je pola građana Libeka stavio u svoje Budenbrokove… Dakle, kroz neke izmišljne aktere i sudbine koje im se događaju transponovana su umetničkim procesom realna iskustva nastala u stvarnosti. Veza u onome ljudskom između publike i konkretnog iskustva uspostavlja se posredno, preko likova u pozorišnoj predstavi u kojoj „žive“ stvarni ljudi.

Ako uzmemo u obzir ono što je do sada rečeno u pogledu obrade umetničkog materijala i  tome priključimo kritički odnos prema temi komada, da li se onda otvaraju i nove perspektive u postizanju umetničkih ciljeva?

„Zrenjanin“ Igora Štiksa u režiji Borisa Liješevića, Narodno pozorište „Toša Jovanović“
(foto: Jovan Njegović Drndak)

Svakako! Da vas podsetim da je u Brehtovom komadu Majka Hrabrost radnja smeštena u okvirima tridesetogodišnjeg rata između katolika i protestanata u 17. veku, ali je to zapravo osuda rata po sebi jer je komad nastao 1939. a izveden 1941. godine, u jeku Drugog svetskog rata. A kada je hteo da govori o Hitlerovom dolasku na vlast (Zaustavljivi uspon Artura Uia), uzeo je milje trgovaca karfiolom iz Njujorka s početka veka i stvorio Artura Uia i Ernesta Romu, kao i istu onu, na početku komada datu, shemu mehanizma koja je Hitlera dovela na vlast. Breht je uzimao druga vremena i druge ljude da bi govorio o ljudima iz svog vremena. Ali bi se, recimo, priča o ovovremenim internacionalno raseljenim ljudima i emigrantima mogla ispričati na osnovu intervjua sa nekima od njih. Postupak formalne obrade materijala, tj. njegove stilizacije, pitanje je rediteljskog izbora, već prema tome na koji će se način temi uspešnije umetnički pristupiti.

Radnim naslovom predstave sugerisano je i poreklo imena grada, a i jedan od likova u komadu zove se Zrenjanin. Da li se na taj način simbolički naznačava moralni uzor koji treba slediti i da li se anticipacijom jedne takve, pozitivne kulture sećanja podsećamo na slobodarske tradicije, koje, u kontekstu teme kojom se u predstavi bavite, treba da obuhvate i značenja odbrane ljudskog dostojanstva?

Za mene je to, pre svega, podsećanje na ljude koji su krvarili za ovu zemlju. I kada se iz perspektive ovog vremena, u kome su skoro sve fabrike uništene, čak i one starije od veka, kada zemlja nije više industrijska, setimo ljudi koji su stvarali sve to, koji su ginuli, onda se pitamo – gde smo mi u odnosu na njih?! Kako treba da stojimo pred takvom, mogu slobodno reći slavnom, hrabrom i graditeljskom prošlošću?! Radnja ovog komada smeštena je u radničkom miljeu fabrike koja je devedesetih godina prošlog veka „prebačena“ iz društvenog u državno vlasništvo, a zatim iz državnog u privatno, i danas se nalazi pred stečajem. Nju vode neki sumnjivi tipovi, sa polukriminalnim dosijeima, pa se pitamo kuda je otišlo, u čijim je rukama završilo to nasleđe u kome su, ako ne naši očevi, onda sigurno naši dedovi krvarili i davali svoje živote? Šta se desilo sa tim? Kako je moguće da se sve ovo desilo sa zemljom koja je „u krvi“ nastala?

Da li se iz takve kritičke perspektive prema temama sprege politike i kriminala, pljačkaške privatizacije i obespravljenosti radnika, zahvataju i neki drugi gorući problemi u društvu? Da li je atmosfera straha, sebičnosti i beznađa dovela ljude u situaciju da ne osećaju elementarnu solidarnost i empatiju, kao ni ljudski identitet u nekome ko je drugačiji? 

„Zrenjanin“ Igora Štiksa u režiji Borisa Liješevića, Narodno pozorište „Toša Jovanović“
(foto: Jovan Njegović Drndak)

U brizi za zemlju, za „zdravlje“ nacije, pronalazim nešto veoma uvredljivo, a to je da smo dopustili da sve propadne, da tolika sredstva budu iznesena iz zemlje, da se ugasi privreda, a ne možemo da dopustimo „seksualnu slobodu“. Molim vas, pa kod nas je vrhunac tolerancije da neko kaže da nema ništa protiv homoseksualaca, ali samo da ga ne diraju! Stvar je u tome šta je to što nas boli, čemu se protivimo, a čemu se pak ne protivimo! Kojim se sve pošastima nismo protivili dve-tri decenije, a tzv. prohtevima slobodne ljubavi se protivimo! Mislim da je jedan takav kritički stav nezaobilazan, štaviše, on se mora naglasiti u tretmanu tema ksenofobije i transfobije. Jer sve vreme obrade prikupljenog materijala i rada na predstavi prisutno je upravo pitanje – šta nam se dogodilo? Evo, upravo sam juče čuo za neku firmu u kojoj je radno vreme do 17 sati, a u 10 minuta do 20 časova niko još nije napustio radno mesto! A onda radnica kaže: joj, boli me stomak! Na šta će još šef reći: naravno, i treba da odete ako vas boli stomak! Dakle, tri sata je prošlo od kraja radnog vremena, a niko nema hrabrosti da ustane od posla jer će dobiti otkaz! Mislim da je došlo vreme kada Marks opet postaje popularan i da neke ponižene i survane u blato vrednosti u proteklim decenijama treba revalorizovati. Razmislite, mi opet idemo ka tome da neki poslodavac za koru hleba može da nam radi šta god hoće, ali bukvalno šta god hoće, i da ljudi moraju da trpe to bacanje kore hleba jer drugu koru hleba nemaju! I taj neki privrednik ili privatnik u stanju je da vas natera da radite i po 12 sati, i da vam još za to ne da platu, zbog čega sigurno neće biti sankcionisan jer svi aktuelni zakoni njima nekako idu naruku. Tako da kada pominjemo Žarka Zrenjanina i neke tekovine prethodnog vremena, socijalizma, na primer, ne možemo a da se ne zapitamo – gde su te vrednosti? Pa, mi smo ih svukli u blato i počeli da im se rugamo! A onda je, opet, tu i veliki kapital koji nameće nove vidove eksploatacije počivajući upravo na ljudskoj poniznosti. Da, mislim da je tema udruživanje radnika zarad borbe za svoja, radnička prava dominantna tema u ovom komadu.

Već ste sarađivali sa zrenjaninskim glumcima na predstavi Sluga dvaju gospodara. Da li ste na osnovu tog iskustva zadovoljni napravljenom podelom, ali i možda u nekoj vrsti stvaralačke neizvesnosti da li će njihova igra odgovoriti potrebama ove specifične vrste teatra?

Da, u ovoj podeli od sedam glumaca, već sam imao zadovoljstvo da radim sa Jovanom Toračkim i Sanjom Radišić, nju poznajem još sa fakulteta, na predstavi Sluga dvaju gospodara, koja je zapravo bila koprodukcija SNP, NP „Toša Jovanović“ i Budva grad teatra. Dejanu Karlečiku, Stefanu Juaninu i Milanu Kolaku bio sam asistent na Akademiji i znam ih od njihovog prijemnog do diplomskog ispita, i veoma se radujem što su pronašli svoje mesto u pozorištu i da dobro i predano rade. Zapravo, jedina su mi „nepoznanica“ Edit Tot Miškeljin i Miljan Vuković. Ali bih ovom prilikom želeo da istaknem da ipak više volim da radim u jednom ansamblu nego u nekoj koprodukciji gde se ljudi slabije znaju ili uopšte ne poznaju, više volim da nekako uđem, uplivam u neki ansambl, i to mi je iskustvo uvek šok za organizam! Jer treba se privići, pogotovu u početku koji obično traje desetak dana, a onda se pojavi radost probe, stvaranja i susreta sa glumcima kada se sve nekako „ispegla“. Ali ipak na svaku probu idem sa mukom i izmišljam razloge za njeno odlaganje, a završim je presrećan i ne mogu da dočekam sledeću! Tako je i sa svakim novim poslom, ako se uđe punom nogom, te je stoga ceo stvaralački proces čudo – neki ljudi okupljeni oko nekakvog materijala, koji je pre dve godine predstavljao samo ideju uprave zrenjaninskog pozorišta da se na teatarski način ispriča priča o Zrenjaninu i problemu njegovih fabrika, a onda je ta ideja prešla kod mene, pa je od mene otišla Igoru Štiksu kada nastaje komad koji se od Igora vraća ponovo meni, a od mene, zatim, biva predat glumcima. Vi, zapravo, vidite kako se duh ideje pretvara u nešto materijalno, vidite kako početna ideja, reč ima snagu da postane nešto. I sad smo već na pozornici gde su šank, lopta, mapa nekog mizanscena. To je upravo ono čudo stvaranja ni iz čega!