INTERVJU: MILENA MARKOVIĆ

Moderna nastupa svakih pedeset godina

Svaki pravi pisac mora da izvrne svoju kožu, mora da ode do kraja i preko kraja, mora da sa svih strana ogoli svaku stvar koju je video, osetio, naučio – kaže Milena Marković


Olivera Milošević


Slovi za izuzetnu pesnikinju, a i kada piše drame one su poput njene poezije koja duboko promišlja lično i intimno osećanje sveta.

Njena nova drama Deca radosti premijerno je u režiji Snežane Trišić izvedena u Ateljeu 212, 12. novembra, na dan obeležavanja jubileja – 60 godina tog kultnog pozorišta. To poetsko delo obrađuje temu istorije jednog društva, rokenrola i „večne mladosti“. Svojevrstan je komentar o vremenu pre ovoga, poetski prikaz uzroka propasti generaciji pre njene, kao i onoj kojoj pripada, a preko koje se prelamaju sile istorije, lične strasti junaka i njihova stradanja.

Deca radosti Milene Marković, u režiji Snežane Trišić, Atelje 212

Milenina Deca radosti presek su jedne epohe ispevane kroz živote petoro ljudi, njihovih porodica i nasleđa koje su im ostavili. Radnja, koja se u komadu proteže od pedesetih godina XX veka do danas, izdvaja ključne momente u odrastanju i stradanju grupe mladih ljudi. Kroz priču o njima prelamaju se i naši ideološki koncepti i konteksti, stvaranje Jugoslavije i njen raspad, pojava rokenrola u Srbiji, ratovi devedesetih, svi značajni trenuci našeg doba.

Drama počinje i odvija se tamo gde njeni junaci završavaju – na groblju. Tako nad kolektivnom grobnicom naše istorije u predstavi žive, pevaju i stradaju „deca radosti“. Predstava pokreće neke suštinske teme – sudar svetova roditelja i dece, dobronamerne roditelje koji nisu razumeli svoju decu i decu izgubljenu u svetu bez ideala.

Ovaj rokenrol rekvijem o ličnom i kolektivnom stradanju otvara bolna i dirljiva pitanja. U isto vreme to je „tužna pesma“ koja prati odrastanja, od prve ljubavi, bunta protiv nasleđa, bekstva u umetnost, poeziju, do smrti mladih ljudi nepripremljenih za život.

„Moj dramski tekst i moja poezija – moja su koža razapeta na bubnju, po kojoj pišem“, tako si mi pre desetak godina u „Ludusu“, parafrazirajući Selina, objašnjavala kako nastaju tvoje drame i tvoja poezija. Da li se, šta i kako od tada promenilo u tom pristupu?

Ništa se nije promenilo. Svaki pravi pisac mora da izvrne svoju kožu, mora da ode do kraja i preko kraja, mora da sa svih strana ogoli svaku stvar koju je video, osetio, naučio, inače nema svoj glas u moru drugih glasova. Ono što daš to je tvoje da daš, i ništa nema za džabe, da opet parafraziram Selina, šta je džabe, smrdi na džabaluk. Samo što mi sada treba više da radim, više očekujem od sebe, teže se upuštam, manje osećam zanos a više se okrećem i obrćem. Mislim da sam bolja.

Tvoja nova drama je poput komentara o vremenu pre ovoga, ali i svojevrsna posveta generaciji koja je prethodila tvojoj. Kakva je to generacija, šta nam je ostavila u nasleđe?

Mislim da nije posveta toj generaciji, nemam ja šta da posvećujem toj ili bilo kojoj drugoj generaciji. Ja šta sam imala, ja sam posvetila lično i konkretno raznim ljudima u svojim pesmama, mladima, starima, mrtvima, živima. Ne može se tako na gomilu nešto posvetiti, ljudi su različiti. Meni je u nasleđe ostavila mnogo generacija Džonija Tandersa i Freda Sonika Smita, što se tiče muzike. Što se tiče umetnosti, u mnogim generacijama sam nalazila svoju braću i sestre. Imala sam sreću da neke čuvene pisce i umetnike i upoznam. Poznajem i Dragoslava Mihailovića i Prilepina i Martina Krimpa i razne neke druge.

Rokenrol u Jugoslaviji osamdesetih odlikovala su izuzetna muzika i angažovani tekstovi. Bili su to neki novi, kreativni ljudi koji su kroz svoje pesme širili pozitivnu energiju i razmišljali na drugačiji način. Šta je uslovilo tu pojavu? Gde su nestali ta energija i taj način razmišljanja?

Postoje ljudi koji su se baš bavili ovom temom, pa nek oni pričaju o tome. I najbolje je da to ne pričaju mitomani i razni uskraćenici ili pak pretekli iz tog vremena koji su daroviti, ali nisu artikulisani za tu vrstu priče. Najbolje je da to pričaju istoričari i sociolozi. Kako je do toga došlo, kada, koji je bio tok.

Nema drugačijeg načina razmišljanja, romantično i klasično se stalno smenjuju, odnosno može se reći i da moderna nastupa svakih pedeset godina, to lepo kaže mrtvi Mladi Partizan u mojoj drami.

Napisala sam dramu koja između ostalog govori o strašnom daru koji uđe u voljeno, jedino dete potomka seljačko-malograđanske loze u jednom novobeogradskom soliteru. I taj strašan dar tog momka i odnese.

Zašto je turbofolk pobedio rokenrol u Srbiji? Ko je za to odgovoran?

Deca radosti Milene Marković, u režiji Snežane Trišić, Atelje 212

Turbofolk je muzika koja postoji u Severnoj Africi, Grčkoj, Turskoj i to već mnogo godina. Ljudi koji su išli kroz pustinju pričali su mi da su tada shvatili lepotu zurli. To je samo muzika nastala iz neke druge kulture, odnosno to je neka mutirana vrsta te muzike. I ta tema me ne zanima.

Mislim da postoje važnija pitanja ako govorimo o proizvodnji npr. televizijskog programa. Gde je igrani program? Gde je dokumentarni program? Lako ćemo za turbofolk. To se kultiviše vrlo brzo i odrede se pravila.

Drama Deca radosti pokreće neke suštinske teme o nama nekada, ali gde smo mi danas?

Nema danas u istoriji. Videćemo šta će biti. I kada se osvrnemo, šta je u stvari bilo.

Ti si izuzetna pesnikinja i kada pišeš drame one su kao tvoja poezija koja duboko promišlja lično i intimno osećanje sveta. Kako spajaš svoje pesničko umeće sa veštinom dramaturga?

Koristim ritam i metar gde je potrebno, ponegde repeticiju i da ne nabrajam, to može da koristi, ali ne sme čovek da počne previše da uživa u tome, u drami je prva i osnovna stvar da je drama jasna, čitljiva, precizna, da ima sukob, odnose, početak, sredinu i kraj i da može da se igra.

Kako posmatraš scenski život svojih drama, koliko reditelji uspevaju da dosegnu smisao i značenje tvoje dramske poezije?

Imala sam sreće sa rediteljima i naučila sam mnogo od njih, naročito od Unkovskog i Olega Novkovića. Nekada sam se brinula da li će se čuti tekst, a sada o tome ne razmišljam, bilo bi bahato od mene. Ja sam dobila dosta. Drama postavljena na pozornici treba da živi svoj život, da glumci uživaju u igranju i publika u njima.

Ne može se biti večno mlad. Kako dostojanstveno ostariti, a ostati svoj?

Nema ništa dostojanstveno u starosti, a nema ni u mladosti. Dostojanstvo je stvar vaspitanja, stava i sistema vrednosti. Sve ima svoje.

Antrfile

MI SMO KOLONIJA

Kako razmišljaš o tome kakva je zemlja u kojoj muzeji ne rade decenijama, gde se deci kao uzori nude starlete iz rijalitija, a obrazovani ljudi jedva preživljavaju od poštenog rada?

Ne razmišljam o tome. O tome treba da razmišljaju institucije koje su nadležne. Sve ostalo je politički diletantizam. Ali institucija nema zato što smo kolonija.

Starlete iz rijalitija su nastale u jednoj kulturnoj sili Velikoj Britaniji, ali oni nemaju problem s institucijama, pa samim tim ni sa starletama. A nemam ni ja, kada već pričamo o tome. Zato oni nemaju u Oksfordu i Kembridžu Bolonju, a mi smo prihvatili svaku moguću glupost koja nam je nametnuta.