Intervju: Milena Dragićević Šešić


Jelena Kovačević


 Nemamo strateški vođenu kulturnu diplomatiju

Neki naši ambasadori, posebno oni „iz kulture“, poput Vide Ognjenović, Trive Inđića ili Dragana Velikića, radili su, uz veliki samopregor, na programima koji bi se mogli smatrati kulturnom diplomatijom… Nažalost, takvih diplomata je malo, a sistemski se ne radi

 

U Uvodniku pratećeg programa Bitefa, za konferenciju Bitef i kulturna diplomatija: pozorište i geopolitika, koja se održava 1. i 2. oktobra, prof. dr Milena Dragićević Šešić podseća da je Bitef uspostavljao nove parametre savremene kulture Zapada, prekoračujući granice Hladnog rata i svetskih geostrateških podela. Ujedno, ona ističe i kustoske talente Mire Trailović i Jovana Ćirilova, koji su nalazili pravo ime i pravo mesto „korenima svetskog teatra“, kakvo je bilo izvođenje kojim je otvoren prvi Bitef, indijska predstava katakali.

Godine 1967. Jugoslavija je između Istoka i Zapada, a kulturni poslenici Mira Trailović i Jovan Ćirilov kreiraju BITEF. Mogu li se oni smatrati kulturnim diplomatama? U tadašnjoj „kulturi nade“ je li to bio državni plan ili kulturni presedan?

Svakako se i Mira Trailović i Jovan Ćirilov mogu smatrati kulturnim diplomatama, jer su svoj festival mislili „geopolitički“ – i ne samo u okvirima Hladnog rata, Istoka i Zapada, već i kroz politiku nesvrstanosti, ali i politiku demokratizacije društva kroz kulturu. Dakle, da je Bitef bio susret Zapadnog i Istočnog bloka, to je dobro poznato – tu su se susretala pozorišta Zapadnog, i pozorišta Istočnog Berlina; Alvin Nikolaj i Mers Kaningem iz Sjedinjenih Država, a Efros i Tovstonogov iz Sovjetskog Saveza (pred čiju predstavu septembra 1968. Bojana Marijan i Branko Vučićević izvode protestni performans u spačeku preoblikovanom u „ruski tenk“ koji ulazi u Čehoslovačku). Međutim, ne treba zaboraviti da je Bitef bio hrabar da zove disidente svih sistema: Grotovski i Krejča s jedne, Living teatar i La MaMa s druge strane – dakle, pored „službenih“ vrhunskih ostvarenja, na Bitefu su pre svega „disidentske“ kulture i Istoka i Zapada. Living teatar, La MaMa, i mnogi drugi ne samo da nisu bili deo zapadnog establišmenta nego su mu se aktivno suprotstavljali. I to je bila vrednost Bitefa koja nije dovoljno potcrtana – BITEF je ohrabrivao kritičko mišljenje i u sferi umetnosti, i u najširem smislu reči, a „zanimljivost“ Jugoslavije i njenu tadašnju geopolitičku poziciju umeo je da iskoristi na pravi način, vodeći sopstvenu politiku kulturnog pluralizma i stvaranja nove pozorišne kulture sveta.

Igrom slučajnosti, ponuda Nehrua da Indiju predstavlja Katakali teatar, Bitefu odjednom otvara perspektive nesvrstanog sveta… ali i više od toga, Mira Trailović u tome prepoznaje šansu da i tradicionalne kultura sveta koje su se iskazivale pre svega u obrednim predstavama i specifičnim pozorišnim formama (od kineske pekinške opere do japanskog buto plesa, sicilijanskih lutki, pozorišta senki itd.) dobiju svoje mesto na svetskoj pozorišnoj sceni. Ta „vidovitost“ Mire Trailović kasnije se, razvojem pozorišne antropologije, radom Euđenija Barbe, Pitera Bruka i mnogih drugih, upisala u mejnstrim, ali u tom trenutku, bio je to hrabar iskorak da se festivalu savremenog teatra doda i komponenta tradicije – posebno one tradicije koja dolazi iz kultura izvan sfere zapadne pozorišne paradigme.

Bitef je i prvi svetski festival koji je pozvao Nuriju Espert, da se predstavi svetu izvođenjem na katalonskom jeziku. Koliko je to bio važan trenutak govori i činjenica da je Nurija Espert prvo gostovala na Bitefu 1969, s predstavom Žana Ženea Sluškinje u režiji Viktora Garsije, zatim 1972, s predstavom Jerma, ali tek 1983. dolazi s Burom Horhea Lavelija na katalonskom jeziku.

A 1985. na Bitefu je predstava po knjizi Svetlane Aleksijevič, prošlogodišnje dobitnice Nobelove nagrade: Rat nema žensko lice, u režiji Efrosa i Glagoljina – i danas takva predstava ima jasno političko značenje… A vidite, kad je Svetlana dobila Nobelovu nagradu, niko se ovde nije ni setio da je ona svojim tekstom već bila gost Beograda.

I još hrabrija repertoarska odluka: BITEF je imao i svoje performanse, Likovni BITEF (Ješa Denegri i Biljana Tomić), a zvao je i pesnike: Belu Ahmadulinu i Bulata Okudžavu s njihovim recitalom. Čini mi se da su sad pozorišni selektori „oprezniji“ – jer je i pažnja danas više usmerena na kustoske prakse, na selekciju kao takvu, njen koncept i idejnu osnovu, no na same predstave, pa selektorima treba velika hrabrost da se odvaže da naprave neuobičajeni, posebno politički izazovan iskorak.

U celini, repertoar BITEF-a je uvek bio i politička odluka. Suština je svakako bila u estetici koja ruši granice i okvire, ali takva estetika je uvek zasnovana i na etici koja se bori za pravdu, za vrednosti solidarnosti, razumevanja, pacifizma… Stoga kad gledamo repertoar BITEF-a, mi vidimo kako se prelamaju ključna pitanja tog vremena, i na koji način su umetnici nastojali da ponude svoja tumačenja i svoja viđenja.

U naše doba, šta znači baviti se kulturnom diplomatijom?

U svetu većina država ima svoja odeljenja za kulturnu diplomatiju pri ministarstvima inostranih poslova, a sama ministarstva kulture takođe veoma ozbiljno pristupaju tom zadatku. Evropska unija je nedavno pokrenula program (marta 2016) – Nova platforma za kulturnu diplomatiju, i u okviru njega trening za mlade lidere u kulturi (do 40 godina) – koji dolaze iz deset strateški izabranih zemalja sveta (SAD, Kanada, Meksiko, Brazil, Indija, Japan, Kina, Južna Afrika, Rusija i Južna Koreja). Trening će biti na Malti, a i ja ću biti jedan od predavača kao ekspert Evropske kulturne fondacije. Nažalost, ovaj program nije otvoren za mlade lidere u kulturi Jugoistočne Evrope, i tu shvatamo da ovoga puta nismo imali „lobi“ koji će nas pozicionirati na mapi sveta… Celo istočno susedstvo je odbačeno, arapski svet takođe, nema niti jedne važne države muslimanskog sveta (Indonezije ili Turske, na primer), nema ni celog jednog kontinenta – Afrike (jer Južnu Afriku teško možemo smatrati reprezentom afričke kulture – ona je ipak sredina u kojoj se govori i škola uči na engleskom jeziku). Ovaj spisak zemalja u stvari ukazuje kako Evropa želi da vidi geopolitička težišta u budućnosti i kako nastoji da sa njima već sada uspostavlja dijalog.

A kod nas?

Neki naši ambasadori, posebno oni „iz kulture“, poput Vide Ognjenović, Trive Inđića ili Dragana Velikića, radili su, uz veliki samopregor, na programima koji bi se mogli smatrati kulturnom diplomatijom… Nažalost, takvih diplomata je malo, a sistemski se ne radi dovoljno da svaka ambasada mora da koristi i taj model delovanja. Imati kulturne centre u inostranstvu je skupo. Čak i jedna moćna Kina opredelila se da Institute Konfucije otvara pri katedrama za kineski jezik, a ne u posebnim zgradama. Mislim da bi to trebalo da bude model i našeg delovanja – koristiti katedre za slavistiku, ali i relevantne kulturne ustanove drugih zemalja – da bi se ispričala i naša priča… Na svakoj katedri morali bi postojati i DVD-ji s najznačajnijim filmovima i pozorišnim predstavama Srbije – ima li boljeg načina za učenje našeg jezika i bogatstva svih njegovih dijalekata, no gledanjem predstava i filmova? Uz to, otvara se mogućnost da se student bolje upozna s kulturnim i društvenim kontekstom naše sredine, vrednostima i vizijama, a sve to je neophodno u formiranju budućeg slaviste koji će u stvari biti najbolji „ambasadori kulture“ naše zemlje.

Ko se kod nas bavi kulturnom diplomatijom? Šta je prevashodni cilj Unesko katedre za kulturnu politiku i menadžment Univerziteta umetnosti u Beogradu?

Kulturna diplomatija se izučava, kao izborni predmet na Diplomatskoj akademiji (predajemo prof. Darko Tanasković, sada ambasador Srbije u Unesku, i ja), i na Fakultetu dramskih umetnosti na Katedri za menadžment i produkciju pozorišta, radija i kulture, u VIII semestru. Naravno, na katedri se i šire izučavaju pitanja međunarodnih projekata, koprodukcija, umrežavanja, kako u domenu pozorišne umetnosti, tako i kulture i medija u najširem smislu, ali pitanja međunarodne kulturne saradnje i kulturne diplomatije ostaju nedovoljno pokrivena. Studenti, za razliku od evropskih, tek sporadično dobijaju mogućnost usavršavanja u inostranstvu, staža u nekoj međunarodnoj organizaciji.

To je svakako bio i jedan od razloga za pokretanje nove katedre pri Rektoratu Univerziteta umetnosti u Beogradu, u okviru centra za interdisciplinarne studije. Naravno, prevashodna je bila želja Univerziteta umetnosti da se programi internacionalizuju i da se Univerzitet otvori i za strane profesore i za strane studente. Tako je 2002. pokrenut Master program kulturne politike i menadžmenta na engleskom jeziku, a kao predavače smo angažovali profesore iz regiona (30%), iz Evrope i sveta (30%) i sa Univerziteta umetnosti (30%). Na isti način primali smo i studente, vodeći računa da stvorimo balansiranu međunarodnu grupu – da imamo i studente iz Srbije, iz regiona ali i iz celog sveta. Tako su nam došli i studenti iz Koreje, Japana, Kine, Sjedinjenih Država, Argentine, Španije, Austrije, Francuske… Već nakon dve godine ta nova Katedra za kulturnu politiku i menadžment dobila je i titulu Unesko katedre – koju nam je uručio ovde u Beogradu tadašnji generalni sekretar Uneska Koičiro Macura, a istovremeno i akreditaciju od Univerziteta Lion II, što je studentima donelo mogućnost sticanja dve diplome – profesionalni master iz Liona, i naš akademski naučni master koji daje prohodnost na sve doktorske studije u svetu.

Dakle, cilj Unesko katedre za kulturnu politiku i menadžment, čiji je podnaslov Interkulturalizam i medijacija na Balkanu, jeste da stvori profesionalce koji će moći da deluju u svetskom okruženju, na međunarodnom planu, da konstruišu novu sliku Srbije u svetu a pre svega u neposrednom okruženju, kroz zajedničke projekte kulture i umetnosti. Stoga je jako važno da studiraju u međunarodnim vršnjačkim grupama, da zajedno realizuju projekte, da odlaze na staž u različite zemlje sveta (veliku pomoć u tome nam pruža Međunarodno udruženje frankofonih univerziteta čiji je Univerzitet umetnosti član), da uče jezike i da su sposobni da prave karijeru na međunarodnom planu. 

Za ovih petnaestak godina Katedra je uspela da formira svoj krug domaćih i stranih profesora – među kojima su i sadašnja ministarka kulture Rumunije Korina Šuteu,  Monika Mokre sa bečkog univerziteta, dekanica Škole za umetnost, humanističke nauke i pravo Univerziteta Grifit u Australiji Rut Bereson, Lidija Varbanova profesor iz Montreala, Filip Teje sa Fakulteta za političke nauke u Grenoblu, Žak Bonijel i Kamij Žutant iz Liona, Domink Sago Divoru iz Anžea i mnogi drugi. Uključili smo u nastavu i profesore iz dijaspore: Dragan Klaić je svoja poslednja predavanja održao upravo kod nas, a sa ponosom kažemo da je on deo naše Unesko katedre od njenog osnivanja i da smo u njegovu čast osnovali i Fond „Dragan Klaić“, koji daje jednu stipendiju za najboljeg kandidata iz regiona svake godine. Sada su tu teatrološkinje Silvija Jestrović sa Univerziteta Vorik i Aleksandra Jovićević sa La Sapience iz Rima. Želja nam je da dovedemo i Branislava Jakovljevića sa Stanforda. Stvarno je fascinantno koliko je naših teatrologa na ključnim univerzitetima sveta – ali njihov glas se malo čuje u ovoj sredini.

Takođe smo formirali i krug izuzetno važnih mladih doktora nauka i doktoranada, saradnika katedre, među kojima su Ljiljana Rogač Mijatović, Aleksandar Brkić, Goran Tomka, Nina Mihaljinac, Julija Matejić, Marijana Cvetković, Svetlana Jovičić, Hristina Mikić… Svi su oni već našli svoje mesto u međunarodnim akademskim i profesionalnim krugovima – Brkić je postao profesor u Singapuru, Hristina Mikić ekspert Uneska za kreativnu ekonomiju i statistiku, Julija Matejić je u radnoj grupi mreže ENCATC za najteže pitanje kulturnog menadžmenta – evaluaciju, Ljiljana Rogač je u nekoliko EU COST projekata, Nina Mihaljinac postaje polako ekspert za arapske kulturne politike, a drago mi je da mogu za Ludus da najavim i novu knjigu o razvoju publike koju je Goran Tomka napisao za IETM (Informal European Theater Meeting). Ukratko, Katedra je veoma aktivna na međunarodnom planu, u nekoliko smo projekata naučne zajednice COST EU, zatim u Creative Europe, a sad konkurišemo i za program Horizon 2020. U domenu pozorišnog menadžmenta možda je najvažnije upravo ono što radim u Indiji – formirala sam i edukovala tim indijskih pozorišnih stručnjaka, koji sad samostalno vodi program SMART (Strategic Management in the Art of Theater) – program koji upravo nedostaje ovde, jer je namenjen mladim pozorišnim trupama koje žele da rade samostalno.

S obzirom na uspeh ideje Bitefa, kakva je moć ili položaj kulturne diplomatije u kulturnoj politici?

Naša kulturna politika nema svesno vođenu kulturnu diplomatiju. Od devedesetih se luta i traži bliskost sa „duhovno srodnim kulturama“ (tu se uglavnom mislilo na pravoslavni svet, iako smo možda bliži slovenskim kulturama Zapada, ali kao „katoličke“ u zemlji u kojoj je Vatikan permanentno na optuženičkoj klupi, i panslavizam postaje subverzivan), sa kulturama pod embargom (u to vreme to su bili Irak, Libija, Vijetnam, Kuba, Severna Koreja…), da bi od 2000. počela da se vodi politika „evropskih integracija“. Nažalost, institucionalni sistem kulture nije u tom smislu bio jasno uključen već je najveći deo posla evropskog umrežavanja i učešća u programima Kultura 2007–2013. pao na civilni sektor.

Ni danas kulturna politika nije jasna u pogledu politike međunarodne saradnje – ona bi morala da se vodi „u krugovima“, polazeći od jakih programa saradnje u regionu (saradnja „bez prevoda“), preko saradnje u krugu slovenskih zemalja, zatim podunavsko-crnomorskih zemalja, te Mediterana i Evrope. Međutim, bilo bi šteta ne iskoristiti tradicionalnu otvorenost naše zemlje ka kulturama sveta, te postojanje izuzetno kompetentnih prevodilaca i posrednika (tu su veoma važne katedre za brojne svetske jezike Univerziteta u Beogradu), da se polje kulturne saradnje i kulturne diplomatije proširi ka Aziji, Africi, Latinskoj Americi… Uostalom, neke ustanove to već i rade: od Muzeja afričke umetnosti do Festivala Ring Ring, filmskih festivala itd.

Osim što našu sredinu upoznaje s internacionalnom teatarskom scenom, koja je uloga BITEF-a u izmenjenoj geopolitičkoj situaciji?

Uspeh Bitefa pokazuje važnost onoga što se naziva „kulturna diplomatija odozdo“, dakle, kulturna diplomatija koju vode kulturni akteri u skladu sa svojim osećanjem prioriteta i važnosti. Tako je šezdesetih „mapa Bitefa“ praktično pokrila ceo svet, da bi se devedesetih svela na Srbiju i Crnu Goru, a posle 2000. širila na region. Danas, u olimpijskoj godini, sasvim ambiciozno, mapa Bitefa se ponovo širi na ceo svet, posebno ka Aziji, i to pokazuje ne samo otvorenost našeg kulturnog sektora već i njegovu spremnost da bolje i više učini na otvaranju društva, na repozicioniranju Beograda i Srbije na geopolitičkoj mapi sveta. U skladu sa teorijom geopolitike emocija (Mojsi, izdanje KLIO), upravo je Azija danas polje kulture nade, polje u kome se, uprkos globalizaciji i strateškom fokusiranju velikih sila, izdvaja grupa snažnih zemalja, i svojom potrošnjom i svojom ekonomskom proizvodnjom. A kreativne industrije su u svima njima ključne! Uostalom, Cool Japan – projekat japanskog Ministarstva inostranih poslova stavio je u centar pažnje japansku popularnu kulturu: mange, anime… dok je Južna Koreja postigla da se širom Evrope otvaraju klubovi ljubitelja K-popa, i da njena muzička i filmska produkcija počne osvajati svet… Uostalom, koliko je važna kulturna diplomatija u geopolitici svedoči i nova Mojsijeva knjiga: Geopolitika TV serija (koju će u oktobru takođe objaviti KLIO).

Šta sve može biti sredstvo kulturne diplomatije?

Svako pozorišno gostovanje, svaki film, muzička kompozicija, književnost… ali i gastronomija (Tajvan i Južna Koreja, na primer, poklonili su veliku pažnju gastrodiplomatiji), naučna takmičenja, takmičenja u znanju… Visoko mesto srpskih univerziteta na Šangajskoj listi i ugled koji mogu imati u akademskim i naučnim krugovima… Sportska takmičenja i različiti međunarodni susreti… Sve to, ako se koristi u javnoj diplomatiji, postaje sredstvo kulturne diplomatije – „meka moć“ jedne zemlje…

Recimo – javne ustanove kulture morale bi imati i dužnost i obavezu da aktivno učestvuju u međunarodnim kulturnim mrežama – nažalost, tek poneko srpsko pozorište je umreženo – Jugoslovensko dramsko je već desetak godina član Unije evropskih teatara, BEMUS je član Evropske asocijacije festivala – ali mnogih nema na kulturnoj mapi sveta, niti su svojim programima relevantni u svetskim okvirima.

Naši naučnici imaju pravo da svake druge godine konkurišu za učešće na naučnom kongresu, dok naše kolege u svetu imaju godišnji budžet za putovanja na naučne i stručne konferencije kojim sami upravljaju… Biti prisutan na svim svetskim događajima tek je početni uslov, ali bi mnogo važnije bilo napraviti strateški program kulturne diplomatije – u kome bi prvi cilj bio internacionalizacija srpske kulturne produkcije, ali i kulturnog nasleđa. Tek smo počeli da prijavljujemo projekte nematerijalne baštine za Uneskovu listu – slava je uspešno prihvaćena nakon političkog debakla sa guslama, sada sledi kolo kao autentična i još uvek živa umetnost igre… No nije dovoljno svesti ceo program međunarodne saradnje na Unesko. Mora se biti mnogo aktivniji na svim planovima – od naših ambasada i konzulata kao kulturnih centara, do slavističkih katedri… Na važnim svetskim festivalima moramo imati osigurano učešće…

Kakva nam se budućnost piše?

Po svojoj prirodi sam optimista i gledam pozitivno u budućnost, uprkos tome što vidim i sve nedostatke javnih politika. Vidite, Beograd je projektom Beograd 2020, uspeo da izlobira Evropsku uniju da se gradovima u regionu omogući učešće u tom programu. Ipak, nakon promene vlasti, taj tim je odbačen, i Beograd je odustao od kandidature, a javio se Novi Sad, što je svakako dobro, a još bolje bi bilo da se javio Niš, ili da je ideju Zelenog zvona za Zrenjanin s drugim banatskim gradovima podržala i politika. Ali nismo prepoznali da su neki ljudi umeli da deluju u evropskim okvirima i da te i takve ljude dalje angažujemo. Uvek se grupišemo u političkim i ideološkim okvirima… A u Francuskoj je jedan Žak Lang, socijalista, bio uvek na rukovodećim pozicijama i kada je desnica bila na vlasti, i pre no što je, dolaskom socijalista na vlast, postao ministar, i nakon toga… Jer nijedna vlast nije želela da odbaci nekog ko je sposoban i ko može da na čelu određene institucije postigne velike rezultate.

Dakle, budućnost pišemo mi sami, pišemo je danas i ovde i politikom pamćenja i sopstvenim radom. Stoga ova konferencija Bitef i kulturna diplomatija želi da podseti na doprinos Mire Trailović posebno, ali i Jovana Ćirilova ucrtavanju Beograda na pozorišnu mapu sveta, i na mnogo više od toga – doprinos Bitefa da se napravi nova pozorišna mapa sveta, u kojoj će pored kulture Zapada, veliki značaj imati i kulture Istoka, te će se savremenim inovativnim izrazima zapadne kulture pridružiti i tradicionalne forme, od katakalija, bunraku lutki ili buto plesa Japana, do nigerijske Joruba opere, kao i svi oni hibridni pozorišni žanrovi, koje su razvijali indijski umetnici, od Habiba Tanvira do Satiša Alekara, stvarajući jedinstvene pozorišne izraze… Svi su oni bili gosti BITEF-a, pa iako ih naša medijska i pozorišna javnost nije pozdravljala i veličala poput Boba Vilsona ili Pine Bauš, za Miru i Jovana su oni bili važne tačke na teatarskoj mapi sveta.

I ovaj Bitef je pokušaj da se u ovom novom vremenu tzv. „globalnog juga“ stvori jedna nova mapa pozorišne saradnje i srpska kulturna javnost otvori ka spoznavanju novih svetova… U tom smislu smo pozvali i aktere na srpskoj sceni, ili istraživače koji pišu o njima (dakle, učesnike i kreatore BITEF-a, BEMUS-a, Radosti Evrope itd.) kao i one koji mimo glavnih tokova vode svoje bitke za uključivanje srpske kulture u svet (od Dah teatra do mladog festivala BUNT) da izlože šta i kako rade, a šta bi mogli i želeli da rade, jer smo sigurni da imamo i snaga i intelektualnih i umetničkih potencijala – da samo nedostaje koordinacija, planiranje i sistemska akcija javnih politika da bi kultura u Srbiji dobila kulturnu diplomatiju kakvu zaslužuje.