Intervju: Jelena Đokić

SUŠTINA JE U DAVANJU

Ne slažem se s tim da je gluma zanat. Jeste posao kojim sam odlučila da se bavim. Još uvek verujem da ću moći samo od tog posla i da živim, mada… Ali svoj posao volim zato što me leči i razboljeva, zato što me oplemenjuje i kvari, zato što mi život obogaćuje predivnim ljudima i odnosi ih ostavljajući me zauvek osakaćenom, zato što je neponovljiv i neuhvatljiv, što nema formule niti recepta – kaže Jelena Đokić

 

Olivera Milošević

Do sada je igrala u oko 50 pozorišnih predstava, snimila je deset filmova, najmlađa je dobitnica Sterijine nagrade, i to za diplomsku ulogu u predstavi Bokeški d-mol – Jelena Đokić!

Na početku karijere okitila se i nagradama „Zoran Radmilović“, „Miloš Žutić“, „Avdo Mujčinović“, te Gran-prijem festivala u Kotoru. Tu su i filmska priznanja: „Zlatna mimoza“ u Herceg Novom, „Zlatna arena“ u Puli.

Prošla godina je ponovo bila njena: za naslovnu ulogu u predstavi Kazimir i Karolina iznova osvaja nagrade – još jednu Sterijinu i još jednog „Žutića“. Za ulogu u filmu Smrdljiva bajka nedavno je dobila i Caricu Teodoru na glumačkim svečanostima u Nišu. Uz to i izuzetna ostvarenja u predstavama Pijani u Ateljeu 212 i Tramvaj zvani želja u Zvezdara teatru.

Jelena Đokić je istinska gospodarica i sluškinja svoje profesije. Neobična, nesvakidašnja pojava našeg glumačkog sazvežđa. Od retkih je koji pomeraju granice pozorišne umetnosti ka novom, drugačijem, savremenom…

Kako te je naslovna uloga iz predstave Kazimir i Karolina inspirisala za još jedan veliki glumački iskorak?

Strah od blama! Nakon što mi je Snežana Trišić ponudila ulogu, molila sam je da radimo nešto drugo, a zatim i da Bojan Dimitrijević i ja igramo drugi par, Ernu i Merkla iz kontre. Sve mi je u tom komadu delovalo naivno i banalno, kao da replike i radnja nisu u istom žanru. Kako je ekonomska kriza ponovo zatresla planetu, aktuelizovala je i Kazimira i Karolinu. Njuškla sam po internetu i čitala kritike o tim predstavama i videla da ima različitih verzija, od tročasovnog mjuzikla do skalmerija za atmosferu vašara. U većini slučajeva dominiraju kritike tipa „i pored toga što je Karolinu igrala veoma dobra glumica, nažalost nije…“. Tako da i pored toga što je, dok smo radili predstavu, postojala dobra volja i naklonost cele ekipe, nije bilo lako pronaći ključ za taj lik. Vraćala sam se literaturi i glumačkim udžbenicima istražujući ekspresionizam, bila sam sigurna da postoji šifra za igranje istog. Tako sam došla do meni značajne instrukcije koja kaže da likove iz ekspresionističke drame treba igrati kao su izašli iz sopstvenih košmara. Kad sve te naizgled banalne replike obložiš strahom ili kad sam lik postane vođen strahom, onda to postaje u isto vreme potresno i smešno.

Karolina je u tvom tumačenju neobično lepa u svetu kojim vlada socijalna i moralna beda. Koji je tvoj odgovor na pitanje kako opstati i kako živeti u takvim uslovima?

Pa, ko zna odgovor na to pitanje? Ko je tako jak i pametan, iako zna odgovor, da ga uspešno primenjuje. Nastojim da budem svoja, da ne izdam sebe i da se ne pogubim u opstanku. Nastojim da sačuvam vedrinu i sposobnost da se obradujem, da evidentiram sve svakodnevne male „pobede“. Nastojim da nahranim duh koliko mogu i koliko stižem i da što manje puštam politiku i sve te fizionomije u svoj prostor, da mi ne kvare dan ili budu deo tog dana. Ovo poslednje je gotovo nemoguće.

Pijani su posebna pozorišna igra, tragikomedija o ljudskim nesigurnostima i životnim apsurdima. Jedna je od najznačajnijih predstava u prošloj sezoni u kojoj takođe igraš zanimljivu ulogu, na poseban način. Zašto tu tvoja Laura, samo prividno u pijanstvu, sigurno drži konce u svojim rukama?

Pijanstvo je posledica gubitka. Nakon što je izgubila i dečka i najbolju drugaricu, shvatila je da je izgubila i sebe. Laura je egoistična glupača koja po kući drži svoje slike na zidovima. U životu, kao i u pozorištu, potreban ti je kralj da bi igrao slugu i obratno. Alkohol je samo spustio njene maske, ogolio je, postideo i uplašio. Otkrivši da je suština ipak u davanju, dala se prvom koji ju je poželeo (momku kojeg tumači Dejan Dedić). I ne znamo šta je bilo nakon toga.

A tu je i Blanš u predstavi Tramvaj zvani želja?

Ahhhh…Tu se okupila grupa građana (Bojan Dimitrijević, Paulina Manov, Ivan Jevtović i ja, u režiji Stefana Sablića) i odlučila se za „umetničku tezgu“ ili pokušaj iste. Da kao nešto radimo, da ne čekamo pozive, jer pozivi se nekada baš dugo čekaju… i, na našu sreću, u Zvezdari su nam otvorili vrata za probe, a zatim i ponudili da budemo deo njihovog repertoara. Ponekad odemo i do nekog grada u Srbiji. I to su najlepša iskustva s tom predstavom, jer ljudi u unutrašnjosti su željni ozbiljnijih naslova.

Kako objašnjavaš svoj način rada? Da li imaš svoj metod, svoj pristup ulozi, svoj odnos prema likovima koje tumačiš?

Priznajem da i dalje, kao što me je učio profesor Boro Stjepanović, uradim najpre analizu lika i prikupim činjenice o osobi koju igram. Pošto stanje uvek dolazi kao stepen kvaliteta radnje, veoma mi je važno da ih imenujem, od govornih radnji do fizičkih. Volim da naznačim i mane te osobe i da joj se porugam, baš zato da bi je zavolela i branila. Najviše me inspirišu one što greše, kako na sceni, tako i u životu, to za mene znači da su žive.

Šta sve nosiš u svom glumačkom prtljagu?

Moj prtljag je ranac. Pešak sam i treba mi četrdesetak minuta hoda do Ateljea 212 ili Zvezdara teatra. U rancu je uvek tekst, Galory voice za dobar glas, ukoliko su se predstave zaređale parfem, jer volim biti ugodna partnerima i, još uvek, cigarete, a možda od ove sezone i bez toga.

Gluma je zanat. Kako i kada postaje umetnost?

Ne slažem se s tim da je gluma zanat. Jeste posao kojim sam odlučila da se bavim. Još uvek verujem da ću moći  samo od tog posla i da živim, mada… Ali ja svoj posao volim zato što me leči i razboljeva, zato što me oplemenjuje i kvari, zato što mi život obogaćuje predivnim ljudima i odnosi ih ostavljajući me zauvek osakaćenom, zato što je neponovljiv i neuhvatljiv, što nema formule niti recepta, i što to ne može svako.

Da li se pitaš čemu služi pozorište i kakav je tvoj odgovor na to pitanje?

Ono služi duhovnoj higijeni koja je takođe neophodna.

Šta u svetu i vremenu bez ideala znači baviti se umetnošću?

Biti svoj.

Da li i kakvu moć ima umetnost i kakav je njen položaj u sredini u kojoj živiš i stvaraš?

Na aparatima je za veštačko disanje. Uglavnom je ljudi više vole nego što je cene.

Kako razmišljaš o društvenoj odgovornosti umetnika? Da li ona ovde postoji i šta podrazumeva?

Nekako se gnušam „prosvetitelja“. Kad mi ljudi priđu replikom „vidi da ti nešto kažem“, odmah prestanem da slušam. Mislim da dela treba da govore o svakom čoveku i da umetnici svojim delanjem ili nedelanjem i te kako izražavaju  svoj društveni stav.

O čemu maštaš, a šta ti se dešava u profesiji i životu?

Maštam kako Edi Veder peva samo za mene. A živim život: kuvam, čistim, vodim, odvodim, zabavljam, tešim, bodrim i tako svaki dan do večeri kada u pozorištu, na daskama, stvaram istinu tamo gde je nema, a zatim uživam u bezbednosti pozorišnih bifea.