Intervju: Ivan Medenica


Aleksandar Milosavljević


NISAM NERACIONALNI OPTIMISTA

To što politički i ekonomski projekat ujedinjene Evrope ima ozbiljne probleme, ne znači da je on sporan i u društvenom i kulturnom smislu. Takođe, ne treba zaboraviti da nisu svi problemi koje Evropa ima rezultat njenih greška: arapska proleća, koja su jedan od razloga migracione krize, pokrenula je Amerika… Evropa ima još dosta snage, a ima je, i u umetničkom i u političkom smislu, i njen teatar – kaže Ivan Medenica, umetnički direktor BITEF-a

Samo je apsolutno neupućene iznenadla vest da dr Ivan Medenica, profesor na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti, teatrolog i pozorišni kritičar, preuzima poziciju umetničkog direktora BITEF-a, jer je celokupna njegova karijera vodila ka BITEF-u, pa i „epizoda“ kada je bio umetnički direktor Sterijinog pozorja (tada je čak bio izložen besmislenim optužbama da od Pozorja pravi BITEF). Istina, Medenica je internacionalizovao novosadski festival, uvodeći informativni program „Krugovi“, na koji je pozivao neke od najzanimljivijih insotranih predstava viđenih u to doba na Pozorju, a podigao je i stručni nivo sterijanskih Simpozijuma. Danas je često u svetu odakle šalje kritičarsko-teatrološke izveštaje o tamošnjim premijerama, autorima i trendovima. Sve ređe, međutim, piše kritiku. Predsednik je Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, a član je Borda ove međunarodne esnafske organizacije – Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara (IATC).

Danas je jedan od malobrojnih naših pozorištnika s tako razgranatim i kreativnim kontaktima koji i njega (ali i ovdašnji pozorišni život) vezuju s evropskim i svetskim teataraskim tokovima. Malo je naših pozorištnika koji su, poput Medenice, uticajni u relevantnim međunarodnim pozorišnim krugovima i čiji se glas (redovno) čuje na međunarodnim simpozijumima teatrologa i drugim stručnim teatarskim skupovima, ali i čija se reč u tim krugovima s pažnjom osluškuje, kao što je malo i onih s ovih prostora koji uistinu imaju adekvatne informacije o tome šta se u tom (belom) pozorišnom svetu dešava. Razgovor počinjeno ovom konstatacijom.

Bogate informacije koje imaš o zbivanjima u evropskom i svetskom teatru najjača su i najčešće pominjana kvalifikacija za poziciju Ćirilovljevog naslednika. Kakav je tvoj istinski uvid u međunarodna teatarska dešavanja, s obzirom na to da je, kako mi se čini, danas mnogo teže doći do informacija o „novim pozorišnim tendencijama“ no što je to bilo nekad.

S jedne strivan-medenica_maskaane, u eri interneta skoro je nemoguće da se „zaturi“ neko značajno, veliko, novo i drugačije pozorišno ostvarenje – da ga, u najkraćem roku, nisu prepoznali i promovisali kuratori vodećih svetskih festivala. U tom smislu jeste teže. Ipak, Ćirilov i njegova generacija nisu mogli da imaju, zato što nisu imali savremena tehnološka sredstava, sveobuhvatan uvid u nova pozorišna kretanja u svim delovima sveta; ni tada, u srećnije vreme, nije bilo mogućnosti, bar ne za nas u Jugoslaviji, da se preko noći otputuje u Mongoliju jer se proneo glas da se tamo pojavilo pozorišno remek-delo. Recimo, ne zaboravimo da su iz pozorišnih kultura koje nisu zapadne na BITEF, pre svega, dolazile predstave tradicionalnih izvođačkih formi. To je imalo veliki edukativni i, generalno, kulturni značaj, a doprinosilo je i boljem razumevanju i doživljaju interkulturalnog pozorišta Barbe, Bruka i Mnuškine. No, danas, u doba postkolonijalnog diksursa, bilo bi umetnički, kulturno i politički neprihvatljivo svoditi nezapadno pozorište samo na tradiciju. Ponosan sam što već u prvom izdanju BITEF-a koji vodim kao umetnički direktor imamo čak dve predstave azijskog savremenog plesa, kinesku i singapursku, s tim što je ova druga multimedijalna „mapa“ cele savremene plesne scene Azije, a uzorak koji ćemo videti „uživo“, mimo izložbe i filmova, predstave su kineskih, tj. indonežanskog umetnika… Kada je reč o izazovima stvaranje selekcije, moja prednost je što imam veoma razgranatu mrežu neformalnih „informatora“ svugde u svetu: ne koristim BITEF za razvijanje svojih kontakta već obrnuto – BITEF profitira od mojih kontakata.

Evropa ima još snage

Bez obzira na tvoj poznati antievropocentristički stav u vezi kulture, slogan Evropa na leđima mahnitog bika ipak ukazuje na to da je vizura od koje polazi ovogodišnja selekcija vezana za Evropu. Da li, na širem planu, veruješ da je Evropa uistinu spremna da prihvati odgovornost za podelu sveta koju pominješ u svojim najavam BITEF-a?

Moj stav je antievropocentričan – pogotovu u kontekstu BITEF-a jer je Festival izvorno nastao kao međunarodni, a ne evropski, ili festival zapadnog pozorišta – što ne znači da nisam duboko, zapravo primarno zadojen, od najmanjeg uzrasta, vrednostima evropske kulture. Ne dolazim iz bogate porodice, ali su moji roditelji, oboje vizuelni umetnici i autentične kosmopolite, smatrali da još kao dete moram da vidim glavne stubove evropske kulturne baštine. Sebe bih, u kulturnom pa i političkom smislu, najpre odredio kao Evropejca, to je moj najbitniji kulturni identitet. Ali, kao i svaki pravi Evropejac, a pogotovu onaj iz bivše Jugoslavije koji je baštinio i tradiciju Pokreta nesvrstanih, veoma sam zainteresovan za sve druge kulture… Izvinjavam se na ovom uplivu ličnog, ali smatrao sam značajnim da se odmah deklarišem da bi čitaocima bilo jasno da me kriza u kojoj se nalazi Evropa i lično najdublje uznemiruje, pored toga što me objektivno, kao svakog razumnog građanina, vrlo brine. Likovanje zbog krize Evrope, proisteklo iz kompleksa inferiornosti, a prilično rašireno u našoj sredini, deluje mi bedno. To što politički i ekonomski projekat ujedinjene Evrope ima ozbiljne probleme, ne znači da je on sporan i u društvenom i kulturnom smislu. Takođe, ne treba zaboraviti da nisu svi problemi koje Evropa ima rezultat njenih greška: arapska proleća, koja su jedan od razloga migracione krize, pokrenula je Amerika… Evropa ima još dosta snage, a nje ima, i u umetničkom i u političkom smislu, i njen teatar. Zato i nije neko čudo, da konačno odgovorim na pitanje, što je kritika savremenih evropskih prilika, pogotovu onih u vezi s emigrantima, toliko prisutna u evropskom pozorištu, pogotovu, bar koliko ja znam, nemačkog govornog područja. Ta kritika nije doslovna i banalna, ona ide i iza fenomena i ispituje i razloge, često davnašnje, za raspad nekih bliskoistočnih i afričkih društava, kao što su, recimo, pomenuti građanski rat u Libanu (predstava Jašući oblak) i genocid u Africi (predstava Saosećanje. Istorija mitraljeza). Neke od tih predstava tematizuju, i tako pojačavaju taj „samokritički“ aspekt, i odgovornost Evrope za ovu situaciju. S druge strane, neke predstave se bave i našim lokalnim, malim „nacizmima“ koji se najpre ogledaju u odnosu prema Drugom: naši Rodoljupci i predstava iz Rijeke Nad grobom glupe Europe.… Siguran sam, međutim, da će evropska društva uspešno prebroditi ovu krizu i da će, recimo, aktuelni nemački odnos prema izbeglicama opstati, pre svega, u ovoj zemlji, a onda se nametnuti i u drugim.

U uvodniku pominješ vraćanje BITEF-a korenima i to ne samo u smislu najšireg međunarodnog konteksta već i potrage za „novim pozorišnim tendencijama“. Pominješ i „hibridizaciju izvođačkih formi“. Prokomentariši glavne repertoarske tokove 50. BITEF-a.

Pored izlaska iz evropskog i regionalnog konteksta, i to kroz prikaz rada umetnika koji dolaze i iz Kine, Singapura, Libana, Indonezije, Ruande i Obale Slonovače, glavni program 50. BITEF-a ima još dve glavne, noseće ose. Jedna je, nazovimo je horizontalna, estetička i ona se referiše na koncept „novih pozorišnih tendencija“: cilj nam je da na 50. BITEF-u kristalno jasno podvučemo, onako profesorski, da je pojam pozorišta danas definitivno proširen, da ga često poistovećujemo s pojmom „izvođačkih umetnosti“, a da pod ovaj spadaju različite izvođačke prakse. Mnogo njih je zastupljeno je na ovom BITEF-u: dramsko pozorište, muzičko, savremeni ples, dokumentarno pozorište, predstave-predavanja i, u jednom od pratećih programa, novi cirkus, kao i različite hibridne forme između ovih. Svih tih formi je bilo i na prethodnim izdanjima BITEF-a, ali smo hteli da ih sada imamo što više, da ih jasno označimo i konceptualizujmo kroz različite materijale i da na to pitanje stavimo tačku za narednih 50 godina: da, sve to je teatar i svemu je mesto na BITEF-u. Od sledeće godine idemo, s više ambicija, u izoštrenije traganje za novim, drugačijim. radikalnim, provokativnim u umetničkom smislu. Takođe, kao što Anja Suša često ističe, u savremenim izvođačkim umetnostima, u kojima više nema jasno izdvojenih tendencija, novum se svodi i na pojedinačne, specifične autorske poetike: u tom pogledu će 50. BITEF biti poseban za publiku, jer nijedan autor (reditelj, koreograf…), a s izuzetkom Andraša Urbana, nije nikad nastupao na Festivalu. Druga osa, vertikalna, jeste tematsko-problemska, ona se ove godine tiče „krize Evrope“: migrantske krize, ali i neokolonijalnog stava Evrope i Zapada prema drugim kulturama (projekcije poželjne slike drugosti). Uže koncepcijske celine u glavnom programu su: azijski savremeni ples, postokolonijalni diskurs u savremenom nemačkom teatru i to u odnosu prema Africi, radikalni politički angažman u nacionalnim pozorištima u regionu Srednje Evrope, srpska nezavisna scena.

Živimo u oskudnim vremenima sa sve manje premijera, dok će 50. BITEF imati bogat program, s međunarodnim kongresom kritičara, nizom izložbi, Šoukejsom… Pribojavaš li se da će brojnost programa ugušiti onaj glavni?

Ni najmanje. Prateći programi su veoma bitni jer daju kontekst/platofrmu selekciji, teorijsku i društvenu: kuratorski koncept ne može da se celovito sagleda ako nije praćen odgovarajućim sadržajima, a pre svega konferencijama, debatama. Mi ćemo ih ove godine imati čak tri i sve su bitne, direktno ili indirektno se odnose na BITEF koji, ne zaboravimo, ove godine slavi veliki jubilej: Novo i globalni teatar: od komodifikacije do umetničke nužnosti, BITEF i kulturna diplomatija: pozorište i geopolitika i Autobiografija kao performans. Prva od ovih konferencija,  kao deo 28. Kongresa Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara, na kojoj će učestvovati govornici iz Francuske, SAD, Nigerije, Kanade, Turske, Brazila, Engleske, Iraka, Nemačke i drugih zemalja, meni je posebno važna. Ona otvara značajno pitanje za BITEF; ne samo da li je danas novum u izvođačkim umetnosima roba za festivalsko tržište, ili i dalje istinska stvaralačka potreba, nego i kako uopšte, posle davno prohujalog modernizma, možemo da kontekstualizujemo i tumačimo ovaj pojam. Ne verujem da će konferencija dati jasan odgovor na ovo pitanje, niti je to važno, ali je važno za BITEF da se ono stalno, na razlilite načine, otvara. Gustina programa ne bi trebalo da bude problem i zato što ne mora svako sve da vidi i čuje, Festival pruža mogućnosti, a svako, izoštravajući i testirajući svoja interesovnja, pravi program za sebe. To nije frustrirajuće nego podsticajno, da pokrene kreativne potencijale gledalaca. Što se tiče Šoukejsa beogradskih pozorišta, koji pominješ, on nije vraćen kao stalni program već specijalno ove godine kako bi beogradska pozorišta imala priliku da njihov rad vidi oko stotinu kritičara iz celog sveta i o njima piše. Takvu međunarodnu vidljivost naše pozorište odavno nije imalo. Šoukejs obuhvata pozorišta iz Beograda jer je on deo Kongresa, a njega u potpunosti finansira Grad.

U prvoj ligi

Ima li BITEF šansu da se razvija ako ostane isključivo domaći festival, ako mu sudbina bude jedino vezana za (do sada, čini se, nejasnu) kulturnu politiku Srbije? Kako može da izgleda „internacionalizacija“ BITEF-a? Smatraš li da Beograd (i Srbija) imaju potrebu da u kulturi kapitalizuju poziciju „kapije Evrope“ kako si izjavio, referišući na nove evropske zidove koji nastaju upravo na našim granicama?

Devedestih godina XX veka BITEF je prošao kroz veliku krizu. Dve godine, zbog sankcija, nije bio međunarodan, a pad Berlinskog zida, ujedinjenje Evrope i raspad Jugoslavije u krvavom građanskom ratu učinili su da Beograd i BITEF više ne mogu da budu jedinstveno mesto susreta pozorišta iz različitih kultura i s različitih ideoloških polova kakvo je bio u doba nastanka. Ipak, i pored toga, BITEF je u svetu zadržao, na moje veliko i prijatno iznenađenje, ogroman simbolički kapital: tretiran je s najvećim poštovanjem, kao festival koji je onomad bio jedan od vodećih u svetu. Taj simbolički kapital imam nameru da rabim, te uz nešto kuratorske visprenosti, smelosti i kreativnosti, a i pristojne podrške države i sponzora, siguran sam da BITEF u budućnosti može da ulazi u međunarodne aranžmane iz „prve lige“. Tu, pre svega, mislim na festivalske koprodukcije. Takođe, može i treba da bude središte međunarodnog umrežavanja srpskog teatra, ono što je Sterijino pozorje nekad bilo a već godinama nije, uključujući tu i učešće u međunarodno finansiranim projektima. Dakle, odgovor na pitanje je: BITEF ostaje, kao dosad, beogradski, srpski i svetski festival. Što se drugog pitanja tiče, naše društvo je izvesno, a zbog svih trauma koje gotovo ne prestaju poslednjih 30 godina, izgubilo mnogo suštisnkog samopoštovanja i samopouzdanja – naš primitivni nacionalizam je samo naličje te medalje. Ipak, verujem da BITEF, kako ga vidim i za kakav ću se sa svojim timom zalagati, može u velikoj meri da vrati to samopoštovanje, da pokaže da Beograd ima kapaciteta da opet postane jedna od ključnih tačaka na svetskoj pozorišnoj mapi. Siguran sam da će, već na prvi pogled, sama pojava toliko kultura na sceni i u sali ove godine, svih rasa, etniciteta i nacionalnih kostima (samo kad pomislim na delegate svetskog Kongresa kritičara u sarijima, dželabama i drugim odorama), učiniti publiku BITEF-a i Beograđane srećnim i ponosnim.

Izjavio si da razumeš odluku Anje Suše da ode posle 50. Festivla. Da li uvažavaš i njenu rezignaciju zbog stanja u našoj kuluturi i ovdašnjem teatarskom životu?

Uvažavam, naravno! Ona se punih 10 godina nosila sa svim ogromnim izazovima pravljenja ovako velikog i važnog festivala, a dobar deo tog perioda provela je i na mestu direktora, i to vrlo uspešnog, Malog pozorišta „Duško Radović“. Ne želim da govorim u njeno ime, ali sam siguran da neću pogrešiti ako kažem da su joj finansijski problemi bili mnogo manja briga od otpora na koje nailaziš u našoj, pre svega stručnoj javnosti, ako se baviš modernističkim, emancipatorskim i reformatorskim projektima. Ne zaboravimo da od dragocenih reformi koje ja Anja sprovela kao direktorka „Duška Radovića“, od pokretanja tinejdžerske scene do otvaranja tabu tema u pozorištu za decu, danas, s novom upravom, nije ostalo ništa. Isti retrogradni rikošet desio se i časopisu Teatron po odlasku Ksenije Radulović, Aleksandre Jovićević, mene i našeg uredništva, a gotovo je izvesno da se u našem teatru više neće dešavati projekti Tomija Janežiča… Jedina izvesnost u Srbiji je izvesnost vraćanja unazad, restauracije prethodnog poretka, od političkog do kulturnog. Ali, za razliku od Anje, ja sam još mlad (smeh). Hoću da kažem da sam nov na BITEF-u, osećam veliku ljubav, energiju i entuzijazam, čak i mnogo veće no što sam očekivao, potrebne da bi ova kapitalna institucija srpske kulture opstala na odgovarajućem nivou, i pravila nove prodore. Siguran sam da je to moguće, pogotovu s timom odličnih mladih sradnika koje imam, i ne mislim da sam neracionalni optimista. No da nisam optimista, sigurno ne bih mogao da radim BITEF, posvećujem mu se do granica potpune iscrpljenosti.

Dvostruki uticaj BITEF-a

Šta kao umetnički direktor BITEF-a očekuješ od novog ministra kulture?

Bolje bi bilo da se stvari sistemski reše, ovako sve zavisi od strategije pojedinačnog ministra. S Vladanom Vukosavljevićem sam imao vrlo dobru saradnju dok je bio gradski sekretar za kulturu, pa sam siguran da će takva ostati i sada kada je ministar.

Poznata je teza Jovana Ćirilova da je BITEF najpre uticao na teatrologe i kritičare, zatim, u izvesnoj meri (emancipatorski) na publiku, a najmanje na domaće reditelje i, posebno, glumce. Slažeš li s tim i na koji način je BITEF uticao na tebe?

U potpunosti se slažem s tom Jovanovom tezom i često je citiram. Osećam nemali (patriotski) ponos, čak nezavisno od činjenice da su mi neki od njih bili profesori na FDU, što su u Beogradu postojali kritičari – nisu svi bili takvi, naravno – koji su intelektualno superiorno mogli da tumače i vrednuju scenske poetike za koje tada, posebno 60-ih i 70-ih godina, nisu postojali, ne samo u nas no ni u svetu, teorijski reperi za analizu. Stalno govorim da kritike Muharema Pervića, Vladimira Stamenkovića, Jovana Hristića i još nekolicine kritičara nimalo ne zaostaju za tekstovima njihovih kolega iz sveta – naprotiv. Oni su prilazili predstvama BITEF-a iz svog senzibiliteta, doživljaja i razumevanja savremenog sveta, shvatanja misije pozorišta, te velikog znanja, i to više književnog i opšteg ne usko pozorišnog. Eto, BITEF na mene utiče dvostrusko: i preko predstava koje sam video, a neke od meni najbitnijih u životu gledao sam baš na BITEF-u, i preko kritika o njima. Pošto dolazim iz klasične pozorišne škole, u kojoj je dramski tekst neprikosnovena osnova pozorišta, mislim da me je BITEF, generalno, naučio da prepoznajem i vrednujem autonomnost pozorišnih diskursa u odnosu na dramski. Što se još tiče te Jovanove teze, mislim da treba reći da je u međuvremenu došlo do bitne pozitivne, ako ne i epohalne promene: najaktivniji, vodeći reditelji našeg mejnstrim pozorišta danas, pripadnici sada već mlađe-srednje generacije (Miloš Lolić, Ana Tomović, Boris Liješević, Anđelka Nikolić…) svoje su poetike razvijali na „bitefovskoj tradiciji“, o čemu svedoči i podatak da su njihove predstave dobijale i nagrade na ovom festivalu.