Intervju: Duško Kovačević o nestajanju naroda i jezika, Rusima i SAD, terorizmu, budućnosti Evrope, Trećem svetskom ratu…

BEŽIM OD ANTIJUNAKA SAVREMENOG DOBA


Vukica Strugar


Sedamdeset odsto naših ljudi muči se da izgovori jednu suvislu, tačnu, dobro artikulisanu rečenicu. A današnje zvezde rijaliti programa pre samo pola veka bile bi u nekoj duševnoj bolnici

Nova drama Duška Kovačevića Hipnoza jedne ljubavi obeležila je kraj prošle godine, film Ko to tamo peva rađen po njegovom scenariju prvi je na listi sto najboljih ostvarenja prošlog veka koje su kritičari i drugi filmski radnici proglasili kulturnim dobrom velikog značaja. Sam pisac odavno je „proglašen“ savremenim klasikom, a nedavno je dobio još jedno prestižno priznanje – Nagradu „Ivo Andrić“ za ukupan životni doprinos srpskoj književnosti.

U svemu onome što je proteklih decenija ostavio na ovdašnjoj pozorišnoj i filmskoj sceni, kao i u životu, nestaju žanrovske razlike i prepliću se crnohumorni elementi komedije, farse, drame i groteske…

Premijerno izvedena na sceni Zvezdara teatra 17. decembra 2016. Hipnoza jedne ljubavi jeste predstava koja na pozorišno čudesan način govori o gorućim problemima Srbije 21. stoleća…

U poslednje vreme okupira vas tema nestajanja naroda, s njim i zemlje i jezika. Koji su sve razlozi (osim socijalnih) uticali da nas se iz godine u godinu sve manje rađa?

Hipnoza jedne ljubavi, Zvezdara teatar (foto Nikola Vukelić)

Mislim da je to veoma kompleksno pitanje na koje nije lako dati jednostavan odgovor, jer bi se jednim odgovorom eliminisali mnogi uzroci iz prošlih vremena. Kad pričamo o srpskom narodu i odlasku Srba sa ovih prostora, taj proces traje više od jednog veka. Uzroci su uglavnom bili socijalni, odlazilo se u neke obećavajuće zemlje zarad hleba. Hleb kao simbol egzistencije pominjan je i u našoj literaturi bezbroj puta: počev od uzrečica, do pesama i priča. To je suština i jedne od najlepših pripovedaka Sime Matavulja Pilipenda, kada se i vera menja zbog vreće kukuruza. Odnosno, u Pilipendinom slučaju ne menja… Današnji odlazak mladih je samo prividno sofisticiraniji, mada su u suštini razlozi isti. Naravno, nije reč o hlebu već želji da se negde u nekoj zemlji ostvare mogućnosti rada i zasnivanja porodice. Naši mladi, a ja sam ih sretao širom sveta, ostavili su roditelje u Beogradu ili nekom drugom gradu u Srbiji. Razgovor s njima (a jedan takav bio je i susret u Montrealu, na Filmskom festivalu) za mene je, blago rečeno, poražavajući.

Zašto?

Sedeo sam posle projekcije filma sa desetak mladih ljudi u elitnom hotelu, u kome su svi oni zaposleni. Jedan od glavnih menadžera hotela bio je čak iz dorćolske ulice u kojoj sam nekad živeo. I svi su, odreda, pričali o tome kako teško rade, kako su zbog automobila i stanova u ozbiljnim kreditima, i kako bi želeli jednog dana da se vrate, ali… I to „ali“ se dalje komplikuje i pretvara u dugu priču o problemima s kojim bi se susreli ako se vrate. Pričali su i o tome šta se dobija, a šta gubi u velikoj avanturi odlaska i menjanja identiteta. Ne pripadaju više našem korpusu, a nisu ni Kanađani. Oni su nešto između… Ipak, najbolnije je ono što sam čuo od jednog mog rođaka, vrhunskog inženjera u Vankuveru. Otvoreno mu je rečeno: „Mi vas primamo zbog vaše dece, jer ona će biti Kanađani.“

Postoje i zvanični podaci kako se od svih naroda u Australiji, zemlji doseljenika, Srbi najbrže asimiluju?

Čuo sam od Mihiza anegdotu o brzoj asimilaciji. Govorio je: „Srbi su narod koji se najbrže asimiluje i postaje neko drugi, ali zato kad oni nekog prime i kad se taj neko asimiluje među Srbe – dobija Nobelovu nagradu za književnost!“ To je priča o Andriću. Šala je u pitanju, ali je činjenica da naši ljudi nekim čudom vrlo brzo zaborave jezik. Pre dvadesetak godina doživeo sam neverovatnu stvar, na Kongresu srpskog ujedinjenja u jednom američkom gradu. Organizatori su me zamolili uoči obraćanja skupu (kome je prisustvovalo skoro hiljadu Srba iz svih krajeva SAD) da im dam govor, koji bi oni preveli i pročitali na engleskom! Objasnili su to činjenicom da među okupljenima ima ljudi koji slabo govore i razumeju srpski. Rekao sam im dve stvari. Prvo, da nisam spremio ništa napisano jer hoću da im se neposredno obratim, kao i da bih želeo da se taj moj govor pretvori u razgovor. Drugo, da nisam očekivao da među Srbima koji se okupljaju zarad dobra i budućnosti Srbije treba govoriti jezikom drugog naroda. Nažalost, ovde je bila reč o skupu druge ili treće generacije ljudi srpskog porekla, koja je uveliko izgubila veze sa kulturom i jezikom zavičaja.

Kad već pominjemo Andrića, naš nobelovac je rado citirao Kafku i podsećao kako je za jezik govorio da je „zvučna domovina“…

Moja pristupna beseda u SANU bila je posvećena nestajanju naroda, samim tim i jezika. U toj besedi pomenuo sam nekoliko uzroka i na kraju postavio pitanje: kome mi to kao pisci pišemo, ako za 150 godina neće imati ko da čita?! Zašto ne na engleskom koji je toliko zavladao, zapravo preuzeo primat, da je danas važnije pitanje da li govorite engleski nego srpski. Uostalom, manji je greh ne znati srpski u Srbiji nego engleski.

Dominacija anglosaksonske kulture i nove tehnologije ugrozile su i druge kulture. Ali, za razliku od ostalih, mi malo činimo da to sprečimo. Znak inferiornosti ili nehata?

Hipnoza jedne ljubavi, Zvezdara teatar (foto Nikola Vukelić)

Sedamdeset odsto naših ljudi se muči da izgovori jednu suvislu, tačnu, dobro artikulisanu rečenicu. Odgovornost ne može da se prebaci samo na institucije države. Ne vodimo mi računa ni o očuvanju okoline. Zagađujemo ovu zemlju, naruženu našom nebrigom. Velika smetlišta, kese duž svih reka, gomile bačenih predmeta i kabastog smeća – svuda su oko nas. A nebriga o zemlji prenosi se i na jezik. Moje osećanje odgovornosti za obrazovanje i jezik počiva, pre svega, u okviru porodice. Ona je osnov i suština postojanja jednog naroda, u njoj se uče osnovne vrednosti sveukupnog življenja, pa i jezika. Takođe, školski sistem bi morao da uvede neki red i kao prioritet postavi pitanje istorije, tradicije i jezika.

Da li SANU čini dovoljno da se njen glas, ako ne daleko, ono bar dovoljno glasno čuje? O kojim temama Akademija ne bi smela da ćuti?

SANU je poslednjih godina sve više otvorena za razgovore i pomake na svim nivoima. Što se tiče jezika, od devet odeljenja u SANU jedno je književnosti i jezika. A od dvadesetak članova tog odeljenja, šestoro-sedmoro je pisaca, dok se ostali bave očuvanjem jezika. Dakle, to jedno odeljenje ne može biti suviše uticajno, kada su naspram njega stotine medija sa hiljadu programa u kojima se kvari jezik! Možete da izdajete časopise, organizujete kongrese i seminare, a svim tim skupovima prisustvuje sto-dvesta ljudi. U isto vreme, na jednoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom odvija se tok-šou ili rijaliti program sa zvezdama koje bi pre pola veka bile verovatno negde u duševnoj bolnici, a danas su uzor mladoj generaciji! Taj disbalans u popularizaciji kulture i promociji primitivizma ne može da ispravi jedno odeljenje. Morala bi to da bude odgovornost svih institucija u državi, Ministarstva kulture pre svega. Ali problem je što političari već 25 godina, od nestanka Jugoslavije i onog decentralizovanog programa, tolerišu privatne emitere sa nacionalnom frekvencijom zarad lične promocije… Uostalom, ako je neka televizija tokom proteklih četvrt veka bila u službi određene političke partije kao njen promotor mogla je da radi šta hoće! Kada je nestala jedinstvena i strogo kontrolisana zajednička TV mreža, pojavili su se prvo privatni programi, a onda su dobili i nacionalne frekvencije.

Svaka društvena patologija ima i svoje patološke pojedince. Ipak, čini se da su neki vaši junaci mnogo zdraviji i čestitiji od ovih našeg doba?

Kad se pominje, na primer, simptom Ilije Čvorovića, nisam mislio da će on postati simbol špijunaže i političke patologije. Taj duboko nesrećni čovek koji je preživeo torturu ne radi iz ličnog interesa kao što to danas rade. On je bio žrtva i kao žrtva boji se. I to što prati podstanara nije zbog para („Mene ako se sete za Dan bezbednosti, neka se sete, a ako se ne sete, nikom ništa. To je bila moja dužnost“). Danas je sve zbog novca. Špijuni koje sada hvataju niti vole ovu zemlju niti one za koje rade. Važno je samo ko im više plati. Nijedan moj junak, sa svim svojim manama, ne radi to što radi iz materijalne koristi već zato što je čovek koji je pretrpeo ličnu ili porodičnu traumu, pa se „leči“ čineći ono što misli da je ispravno. I priča o Radovanu nije priča snimljena na video-traci, u kojoj je Zoran odigrao mog junaka na maestralan način… Taj komad (koji će uskoro ponovo biti postavljen) zapravo je priča o čoveku koji je izmešten iz svog zavičaja, doveden u Beograd da radi, a ostao je bez posla. Penzionisan, živi na dvanaestom spratu solitera. A soliter, kao svaki soliter, jeste „vertikalna ulica“ s mnogo neprilagođenih ljudi.

Vaši komadi su samo na prvi pogled komedije?

Moje priče su drame, razvijaju se iz dramskih elemenata. Bave se egzistencijalnim pitanjima iz raznih oblasti. Tako se i Hipnoza jedne ljubavi začela još pre dvadeset godina, kada sam nešto slično video u jednom planinskom selu. Odlazak dece je, pre svega, strašna tuga. Inače, reč „tuga“ u ovom komadu asocira na Čehovljevu priču Tuga – jednu od najlepših koje sam pročitao. Za mene je Čehov kao autor priča i pripovedaka jedan od najvećih pisaca sveta.

Gde su vaši junaci danas? Čime se bave, u šta i kome veruju?

Мoji junaci sе kasnije „dograđuju“. Poprimaju samoironične karaktere da se ne bi njihov privatni mrak širio i pretvarao u opšti mrak. U mom slučaju, i u pisanju i u privatnom životu, smeh je jedna vrsta samoodbrane.

U današnjem društvenom miljeu ne tražite likove za svoju literaturu?

Bežim od antijunaka ovog vremena, nezanimljivi su mi za literaturu. Do te mere su uprostačeni, zli, primitivni, bezosećajni, nevaspitani, da nisu za književnost – samo za psihijatriju. „Junaci“ i „junakinje“ naslovnih strana tabloida žive samo u okviru prostora koji im je dat i na društvenim mrežama kao paralelnom svetu. To je podzemlje ljudskog i duhovnog života. Lično, i dalje nemam mobilni telefon, kompjuter. Pišem rukom. Ja sam čovek 19. veka, zato i volim Čehova. Nisam prešao u dvadeseti, a o 21. veku ne znam – ništa.

Ove godinе obeležiće se vek od Oktobarske revolucije. Kako bi današnji svet izgledao da se ona nije desila?

Izgledao bi bitno drugačije. Rusija bi bila uspostavljena kao država i sila, koja ne bi bila toliko urušena i ponižena. SSSR je napravljen kao pandan Atlantskom paktu. Da njega nije bilo, tokom Lenjinove i Staljinove vladavine ne bi nestalo dvadeset miliona Rusa po logorima i gulazima. Najveću cenu komunizma platio je sam ruski narod i tek se sad oporavlja. Za razliku od nacizma, koji je masovno uništavao druge narode, po gulazima su nestajali ruski ljudi. Da nije bilo Oktobarske revolucije, bila bi to mnogo uspešnija i bogatija zemlja.

Otkud toliki animozitet, ne samo zapadnog sveta, prema Rusima?

Foto: Martin Candir

Cela priča da je to rat protiv pravoslavlja, ruske kulture i čoveka je u drugom planu. U prvom planu je ono što je rekla Madlen Olbrajt, da ne može Rusija da ima resurse koje danas ima, u odnosu na ostatak planete. Drugim rečima, bilo bi dobro da Rusija nestane, a mi njihovo podelimo. Ni Napoleon nije krenuo na Rusiju zato što ne voli pravoslavlje, već da pljačka i otima. U istoriji nije zapamćen kao zločinac samo zato što nije imao strašne logore poput nacista, ali je spalio sve što je mogao! Danas se slavi kao veliki vojskovođa. Taj zlikovac ima spomenike, šniclu i konjak sa svojim imenom…

Kako vidite budućnost Rusije i sveta?

Nju vidim kao jednu od najozbiljnijih sila za uspostavljanje ravnoteže u odnosu na američki imperijalizam. Odlazeći s vlasti Obama je upozorio Amerikance na opasnost od Rusije, a on je tokom svoja dva mandata vodio rat za ratom. I najciničnije od svega je što je dobio Nobelovu nagradu za mir! Ipak, Hilari Klinton i njen ratni štab izgubili su jer je američkom čoveku postalo jasno da je američka sila izvan SAD opasna po samu Ameriku. Činjenica je i da je u nekoj vrsti rata sa svim zemljama sveta, izuzev sa svojim saveznicima.

Terorizam postaje najveća savremena pošast, pred kojim je podjednako uplašen i ugrožen ceo svet?

Već nekoliko godina izbegava se prava reč za terorizam, a to je početak Trećeg svetskog rata. Strašno je to reći, ali je blisko istini. Jer suština terorizma je da je on ograničen na male akcije i grupe ljudi, kao što su to bile „Crvene brigade“ ili ETA. Danas se vode akcije širom planete. Ako se u svakom gradu na svetu bojite da će vas neko napasti, to se ne može nazvati terorizmom. Nova 2017. godina svuda je dočekana pod strašnim merama obezbeđenja vojske i policije. Dakle, radost branjena oružjem… Mnoge zemlje koje su živele od turizma nisu više poželjne, ni sigurne destinacija zbog straha od terorizma. Da SAD nije uvodila „demokratiju“ širom sveta, ovo se ne bi desilo. Bar ne na ovaj način. Libija je simbol njihove pogrešne, katastrofalne politike. Bila je zemlja u kojoj se dobro živelo i u koju su ljudi dolazili da rade, a završila je u paklu jer se to nekom nije sviđalo. Rat se vodi bez kraja. Mi danas ne možemo uopšte da predvidimo šta će se desiti sa Evropom posle dolaska nekoliko miliona ljudi iz tog dela sveta.

Hoće li migranti zauvek promeniti sliku Evrope?

Gde će te nepregledne kolone ljudi, ko će ih primiti, šta će raditi, kako će ubuduće izgledati gradovi… Menja se identitet Evrope. Ali o tome neće niko da priča, jer se postavlja pitanje ljudskih prava i sloboda. Negde ih treba skućiti, nemoguće ih je vratiti. U njihovim zemljama armije i dalje ratuju. Tako migranti postaju jedan od najozbiljnijih egzistencijalnih problema sveta. Nad čovečanstvom visi opasnost globalnog rata. Treći svetski rat bi se odavno desio (još sa krizom na Kubi) da nije atomske bombe. Apsurd je da danas atomsko oružje čuva svetski mir… Nikad mi neće biti jasno zašto evropske zemlje pod pritiskom SAD kreću da opkoljavaju Rusiju, kao što su radile i u 19. i u 20. veku. Ponovo se „igraju“ i hoće da unište jedan lep i bogat život zarad razularene američke sile. Da li građani koji žive u blagostanju Rima, Pariza, Berlina pretpostavljaju kakva im preti opasnost? Nestala bi civilizacija. Danas Rusija ima moćno oružje. To nije ona zemlja iz 1941. godine, kada ju je Nemačka napala. Da ne pričam o ruskom savezu sa Kinom. Napad na Rusiju je, zapravo, napad na dve milijarde ljudi…