Intervju: Dijana Milošević

Četvrt veka angažovane umetničke igre

Mi ne krećemo od dramskog teksta već od teme koja nas zanima. U odnosu na temu donosimo mnoge materijale, tj. literaturu, dramske tekstove, muziku, objekte…, i kroz intenzivan proces proba kreiramo predstavu – kaže Dijana Milošević, direktorka DAH teatra, koji obeležava 25 godina rada

 

 Jelena Kajgo

 

DAH teatar u Beogradu, na čelu sa svojom direktorkom Dijanom Milošević, obeležava ove godine 25 godina trajanja na našoj kulturnoj sceni. U tom periodu razvili su dragocen model nezavisne pozorišne institucije koja je izuzetno aktivna na nekoliko planova – pozorišnom, teorijskom, istraživačkom, aktivističkom…

MOŽDA SANJATI, Ivana Milenović Popović i Ugljesa Majdevac, foto: Una Škandro

Povodom četvrt veka rada ovog značajnog umetničkog centra, organizovan je u julu festival i konferencija „Postojanje/Postajanja“, koji je imao za cilj da kreira platformu na kojoj bi se u formi dinamičnih razgovora i predavanja istraživala mogućnost opstanka i razvoja umetničkih kolektiva, u vremenu koje im je, bar kada je naša zemlja u pitanju, sve manje naklonjeno. Tom prilikom mogli su se čuti i videti primeri iz različitih zemalja. Modele uspešnog funkcionisanja i razvoja nezavisnih kulturnih trupa i institucija predstavili su Karolina Spaić iz Holandije, Zigmar Šroder iz Nemačke, Dejvid Dajmond i Keti Randels iz SAD. Zanimljiv segment programa bile su i prezentacije domaćih gostiju –Mirjan e Karanović, Ivane Vujić, Milene Šešić Dragičević, Miodraga Tabačkog…

O jubileju, daljim planovima i problemima sa kojima se suočavaju, ali i o pravcima razvoja istraživačkog teatra u svetu, razgovarali smo sa direktorkom DAH teatra, rediteljkom i profesorkom na Institutu za umetničku igru u Beogradu Dijanom Milošević.

Razgovor vodimo između vašeg povratka iz Berlina i odlaska u Dablin. Da li su ta putovanja vezana za vaše nove projekte?

Oba puta vezana su za projekte. Razlog odlaska u Berlin bila je konferencija „Drama i pedagogija“, sa posebnim fokusom na rad sa migrantima što je trenutno jedna od najvažnijih tema kako u Evropi, tako i kod nas. Pozvana sam da prezentujem projekat DAH teatra „NE/Vidljivi grad“, koji realizujemo već jedanaest godina, u zemlji i u svetu. Ideja projekta je da ukažemo na činjenicu da su u našim gradovima živeli i našu kulturu stvarali ljudi različitih nacionalnosti i različitih etničkih grupa. Zato smo kreirali pozorišnu akciju u gradskim autobusima na redovnim linijama, gde koristeći jezik pozorišta, plesa i muzike pričamo o tim ljudima i o tome na koje načine su njihove sudbine i njihovi životu utkani u samo biće naše kulture i naših života. Generalno, ovaj projekat promoviše toleranciju, a protiv je ksenofobije i nacionalizma. Krećući iz potrebe da progovorimo o našoj sredini, koja je nekada slavila multikulturalnost, a u skorije vreme počela da tone u nacionalizam i ksenofobiju, dotakli smo univerzalne teme i nešto što je sada gorući problem u Evropi – kako živeti sa drugim i drugačijim. Zato smo do sada, pored naše zemlje, ovaj projekat realizovali i u Engleskoj, Danskoj, Makedoniji, Italiji, Norveškoj, Brazilu.

Razlog odlaska u Dablin je drugi projekat.

U Dablin sam išla povodom projekta koji vodi irska pozorišna i filmska kompanija „Smashing Times“ a DAH teatar je jedan od partnera. Tema je ravnopravnost, odnosno potreba da se koriste feministički okviri kako bi se istražio položaj žena danas. Taj položaj je vrlo kompleksan i razlikuje se od zemlje do zemlje, tako da npr. imamo Irsku sa zabranom abortusa, dakle s direktnim uplivom katoličke crkve na živote žena s jedne strane, a s druge strane u Irskoj je potpuno normalno da očevi ostaju kod kuće i odgajaju decu, dok majke rade i izdržavaju porodicu. Tako nešto kod nas bi se, nažalost, smatralo nedopustivim promašajem u životu muškarca. Dakle, ta situacija je kompleksna, a mi ćemo zajedno sa još dve partnerske organizacije iz Španije i Hrvatske istraživati kako kultura, a posebno teatar i film, mogu da utiču na pozitivne promene što se ovih tema tiče.

Jubilej od 25 godina postojanja obeležili ste festivalom i konferencijom, bez finansijske podrške Grada Beograda i Ministarstva kulture.

Da, festival, na opšte zaprepašćenje, nije prepoznat kao nešto značajno od strane naših institucija koje finansiraju kulturu, te smo ga realizovali uz pomoć Rekonstrukcije ženskog fonda i brojnih inostranih fondacija i institucija koje su omogućile dolazak stranih gostiju. Nadamo se da je to bila jedna gruba greška onih koji odlučuju o raspodeli novca u kulturi i da će se to promeniti.

Već duže vreme imate problem sa prostorom u kome radite. Nazire li se neko rešenje?

Za sada još ne. Čekamo na sastanke kod predstavnika gradskih i državnih institucija kojima želimo da iznesemo naš problem i da zajednički radimo na rešenju, jer o važnosti našeg rada, osim naših aktivnosti i nagrada, svedoče stotine pisama podrške iz celog sveta.

Dok rešavate te probleme, izveli ste i novu predstavu Možda sanjati

To je predstava koju smo premijerno izveli krajem oktobra a gde postavljamo pitanja o smislu odlaska iz sopstvene zemlje, o životu u umetnosti, o mogućnosti ili nemogućnosti izbora, o vrednosti sopstvenog sna. To je predstava za glumicu (Ivana Milenović Popović) i muzičara (Uglješa Majdevac) u minimalističkoj scenografiji umetnika Neše Paripovića.

Nedavno je iz štampe izašla knjiga o DAH teatru.

Knjigu je izdala kuća „Leksington pres“ iz SAD. Knjiga, čiji je predgovor napisao čuveni reditelj Euđenio Barba, a koju je priredio profesor sa Ko koledža iz Ajove Denis Barnet, predstavlja skup tekstova o različitim aspektima rada DAH teatra, koje su pisali najznačajniji svetski i domaći teoretičari i umetnici.To je prva knjiga o DAH teatru i nadamo se da će se naći zainteresovani izdavač kod nas, a mi smo, naravno, veoma ponosni što nas je prepoznala jedna američka izdavačka kuća.

Sarađivali ste sa aktivističkim ženskim grupama u svetu, trenutno je aktuelan projekat „Žene dadaizma“. Kako je on zamišljen?

Rad s njima nam je važan, a posebno saradnja sa Ženama u crnom, jer delimo mnoge stavove i zajednički se borimo za poboljšanje raznih aspekata našeg društva. Ove godine obeležava se vek dadaizma. Po celom svetu umetnici su izvodili omaže ovom važnom avangardnom umetničkom pokretu kroz razne vrste performansa, izložbi, edukativnih i interaktivnih događaja. Mi ćemo ukazati na značajne umetnice koje su odigrale veoma važnu ulogu u pokretu DADA.

Šta biste izvdvojili kao specifičnosti rada DAH teatra u pristupu pozorištu?

Pre svega mi ne krećemo od dramskog teksta već od teme koja nas zanima. U odnosu na temu donosimo mnoge materijale, tj. literaturu, dramske tekstove, muziku, objekte…, i kroz intenzivan proces proba kreiramo predstavu. Probe traju nekoliko meseci, nekada i duže, stvaramo u uslovima pozorišne laboratorije gde se eksperimentiše, mnogo materijala odbacuje i konstantno radi na usavršavanju veština. Specifičan je i proces rediteljske montaže, gde reditelj, u ovom slučaju ja, postupkom koji je kao filmska montaža, montira materijale u celinu koja polako postaje predstava. U ovom procesu i glumci i ostali saradnici su autori, tako da je to kreativan dijalog između autorskih ličnosti.

Ko su autori čiji rad cenite, a koji deluju na polju eksperimentalnog teatra?

U ovom trenutku me intrigira rad Dušana Davida Paržižeka, reditelja koji je dobio i nagradu Politikinog žirija na Bitefu čiji sam član bila, kao i stvaralaštvo još jednog gosta Bitefa – koreograf Tao Je pomera granice plesa i teatra. Kako je u umetnosti najvažnije trajati, a posebno trajati u istraživanju i eksperimentu, konstantna inspiracija su mi Euđenio Barba, čiji je teatar upravo imao premijeru, kao i En Bogart, koja je postavila nove parametre u radu s glumcima.

 

Antrfile

DANAŠNJA SCENA

Kako ocenjujete današnju pozorišnu scenu u svetu, kuda ide, kako se razvija?

Današnja scena je uzbudljiva zbog susreta različitih umetnosti, pa pored brisanja granice između plesa i teatra, ravnopravno su prisutna i vizuelna umetnost, performans, digitalne umetnosti, a sve se to često radi u neočekivanim prostorima. To je jedan ogroman prostor slobode, gde plesači govore tekstove, glumci plešu, kao u predstavi koju sam skoro gledala u teatru Šaubine u Berlinu Never Forever – ona nam pokazuje da se eksperiment dešava i u velikim institucijama i u neformalnim trupama.