INTERVJU: Andraš Urban, reditelj

ŽIVIMO ŽIVOT KAO DA JE PROBA, A SMRTI SU PRAVE

Kao da smo u laboratoriji podgrejanih i istrošenih političkih ideja, kao da prolazimo neku italijanku već odigrane istorije, ali koja nam se plasira kao nova i kao da je reč o budućnosti. Beznadežno smo izmanipulisani – kaže Andraš Urban

Milica Kosović

Koristoljublje, licemerje, površnost… Inscenacija veselog pozorja u pet dejstava, kako je Jovan Sterija Popović nazvao svoje „Rodoljupce“, delo koje prati dešavanja burne 1848. godine, poznate kao „proleće naroda“ kada „gori cela Evropa“, donela je reditelju Andrašu Urbanu esnafsko priznanje „Bojan Stupica“. Tročlani žiri: Dimitrije Jovanović, predsednik,

Ljiljana Todorović i Slavko Milanović odluku je doneo jednoglasno.

Nagrada „Bojan Stupica“ ustanovljena je 1970. godine, kao najveće, tada jugoslovensko priznanje za režiju, sa željom da prisustvo velikog reditelja bude trajno sačuvano, te da istakne njegov udeo u razvoju pozorišne umetnosti i podstakne na nova traženja i originalna rešenja u oblasti pozorišne režije, koju je Stupica unapređivao, razvijao i dao joj posebno obeležje. Nagrada se sastoji od bronzane plakete s likom Bojana Stupice (rad vajara Stevana Bodnarova), unikatne diplome (rad slikara Geroslava Zarića) i novčanog iznosa.

Ova predstava je nanizala brojne nagrade. Kakvo mesto u tom nizu zauzima „Bojan Stupica“?

Vrlo mi je drago što sam dobio „Stupicu“, znači mi, mada sam ga priželjkivao i pre desetak godina. Bojana Stupicu doživljavam kao sinonim za jugoslovensku režiju, odnosno taj prostor. I ne samo Stupicu već i sve umetnike koji su dosad osvojili to priznanje. Priče s nagradama je teško definisati, nisu one nešto što će te odrediti, ali je važno da su recimo „Rodoljupce“ prepoznale u pravom svetlu. Ipak je za autorsku ekipu, za glumce bio veliki rizik da uđu u projekat ne baš uobičajenog izraza. I mislim da u raznim ustanovama i institucijama postoje ljudi koji žele da se pomeraju, žele da budu posvećeni onome što su izabrali u životu. Doduše nema ih mnogo, ali ipak postoje.

Otkad su zaživeli na matičnoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, „Rodoljupci“ su jedna od najtraženijih predstava u regionu. Sterija je bio veliki stvaralac jer je govorio ono bitno o čoveku. Šta je vama u „Rodoljupcima“ najbitnije? Koliko je teško rušiti mit oko nečega što već dugo postoji?

Kod takvih komada najveći problem je to što se na prvu loptu doživljava da su neki drugi budale. Osnovno je, dakle, da radnju približimo nama; bez obzira što pričamo o drugima, sve to je i o nama. Ovo nije priča o mentalitetu, to su ljudske situacije, priče. Hoću da kažem da ne možemo rešiti bilo koji društveni, misaoni ili politički problem pozivajući se na mentalitet. On je takav kakav je, i nekultura vlada svuda, ali ipak nije dovoljno pravdati se time. Pozivanje na mentalitet je samo lako zavaravanje ostalih, a i sebe, jer pored toga što smo „mi“, takođe smo i pojedinci. Rado se krijemo iza balkanskog mita o nama, to jest da smo seljaci, da gazimo u krvi, da smo politički prevaranti, lažovi, ali da imamo dušu i da nas niko ne razume na celome svetu…

Na tome smo gradili filozofiju preletača, tj. ljudi koji menjaju partije. Postoje ljude koji ginu za ideale, a zapravo su žrtve prevare, nacionalističkih manipulatora. I zato je predstava „Rodoljupci“ bolna za te slojeve jer im vrlo direktno kaže da ideali samo služe, da nisu stvarni. A stvarne su žrtve.

Predstava Rodoljubci 
Narodnog pozorišta Beograd u režiji Andraša Urbana

Šta su „Rodoljupci“ progovorili o vama budući da neprestano istražujete identitet koji nosimo na ovim prostorima?

Ovo je priča o Mađarima u istorijskom trenutku borbe za slobodu, protiv Austrijanaca, ali mi se time ne bavimo. To je vrlo skrivena priča na ovim prostorima, recimo u Bačkoj, pa je bilo glupo da se time bavimo u Beogradu. Nije o tome Sterija pisao. Govoriti o Vojvodini sad i nije zahvalno. Vojvodina bukvalno nestaje. Svima nama je jasno da je raspad Jugoslavije počeo upravo takozvanim antibirokratskim demonstracijama… Sad nam se dešavaju gotovo identične stvari kao sredinom 19. veka.

Da sam „Rodoljupce“ radio u Budimpešti, možda bi drugi aspekti bili naglašeniji. Ne znam.

Poenta je da ne pričate o Srbima, ili ne samo o Srbima. Govorite o čoveku. O licemernom i slabom, ali krvoločnom, bahatom čoveku. Fašizam je fašizam, bez obzira na jezik kojim govori.

Sterija je tragedije kao velike opomene zasnivao na srpskoj istoriji. Pokrenuo je priču o pozorištu u prvoj polovini 19. veka, osnovao sve danas poznate kulturne institucije. Udaljen je iz Beograda kada su ljudi iz partije ustavobranitelja Tome Vučića Perišića digli pobunu protiv učenih Srba, došlih iz preka. Šta sve čovek danas u naletu vremena mora da potiskuje u sebi?

Pa zar ne živimo sličnu ili istu situaciju?! Evo, u novinarstvu se pojavila priča o autocenzuri, što nije bez osnova. Ljudi ponekad doživljavaju mnogo jače neke stvari nego što bi trebalo. Zapravo te stvari i ne napišu. Odgovornost nije samo na vlasti, ona mora biti i lična. U neku ruku imamo kulturnu politiku koja pokušava da napravi preporod srpske kulture u stilu 19. veka. To je, inače, karakteristično i za ostale nacionalizme. Danilo Kiš govori o tome, kako svaki nacionalizam koristi isti arhetip, iste matrice, manipulativne momente. Ponovo nasedamo na tu priču, na to osećanje da smo ugroženi. Svaki mali narod živi s tim kulturnim identitetom da ga niko ne razume, da je ugrožen, da mu je učinjena istorijska nepravda, da drugi hoće da ga opljačkaju, siluju, ubiju…, pa zato hoće to isto – da ne razume nikoga, da ugrožava ostale, da izvrši istorijsku nepravdu kao božju pravdu nad drugima, da opljačka ostale, da ih siluje i da ih ubije.

Uglavnom ne vodimo polemiku o scenama koje čine predstavu. Ipak, u slučaju „Rodoljubaca“ scena „Ima pravo“, u kojoj se nabrajaju imena predsednika vlada i države od 1988. do danas, posebno je aktuelna.

Za svakog političara se kaže, pa dobro, vlast ima pravo. Ne bih ulazio u analizu sopstvene scene. Uglavnom, sve je i počelo 1988, kada je počeo raspad Jugoslavije; pratimo liniju predsednika i premijera zemlje. Svi imaju pravo jer se može tumačiti i iz jednog ili drugog ugla. Neko ih je izabrao, imali su legitimno pravo. A imali su ili imaju i moć. Da budu u pravu.

Potpisujete pozorišna dela koja mogu da izdrže i najstrože kritike i analize. Šta je cena vašeg teatarskog trajanja?

Imao sam pauzu, kao što je poznato, 90-ih godina prošlog veka, i još uvek sebe doživljavam kao povratnika. Kao čoveka koji se uvek vraća i vraća. Svaki put, svaku predstavu morate ponovo da vučete iz sebe i iz toga čime se bavite. Nije pozorište živo ili mrtvo, ne polazi se od toga da li glumci treba da pričaju ili pevaju u mikrofone već se insistira na duhu ideje. U profesionalnom kontekstu to nema mnogo značaja, ali autentičnost je bitna, ipak ne sme da postane nešto što nije ni o čemu. Idete dalje i nadate se da ćete stvoriti publiku koja će vas pratiti… ginete se za svaku predstavu. Da budem malo patetičan, stvarate, a ne postavljate.

Predstave dolaze i prolaze. Neko ih se seća, neko ne. Važite za reditelja koji posebno drži do glumca. Kakvo je vaše iskustvo zajedničkog stvaranja?

Pokušavam da radim s glumcima po nekom svom nahođenju. Još uvek sam u fazi da koristim interakciju. Glumac jeste neka vrsta materijala, i to ne znači ništa loše bez obzira što zvuči strašno. Samo govorim o procesu utvrđivanja onog što će se kasnije izvoditi. Glumac je čovek, građanin, deo društva. Ima svoja iskustva, misli i stavove. I reaguje na određene izazove. Kasnije postane izvođač. Najbitniji trenutak scenskog dešavanja.

Nije ovo jedini način da se radi. Ja radim tako. Zasad. U uzajamnoj interakciji delujemo jedno na drugog, odvedemo jedno drugog u razne pravce, inspirišemo se. Ako se ne dajete, ne lomite se, nemojte očekivati da to što radite bude značajno. Da li ste genijalni? Niste.

Za vas je pozorište poezija stvarnosti. U vašim predstavama nema rediteljskog ponavljanja. Stvarate otvorene, provokativne teatarske forme. Za vas je rizik ulog. Odakle crpite toliku i takvu kreativnu energiju?

Ne znam da li je baš tako… Rad na predstavi je delikatan, bitno mi je da tokom tog procesa spoznam nešto. Lepo je kada dođete do nekog otkrovenja, ako ništa drugo da sami sebi artikulišete neki problem, ili odgovor. Kada tokom rada na predstavi shvatite nešto, spoznajete, te se približavate svetu u kome živite. A to je dragoceno.

U Srbiji ste Mađar, u Mađarskoj Srbin. Koliko vam to nameće osećanje da nigde niste kod kuće?

To je priča još iz Jugoslavije. Nisam u Mađarskoj Srbin, ali jesam sa ovih prostora. Pre sam ipak bio Jugosloven. Tamo. A ovde uvek Mađar. Pa, nekad se osećate da nigde niste kod kuće. Vrlo specifično vam je određeno kako da se odnosite prema raznim društvenim, državnim i političkim momentima. Ništa skoro nije vaše. A da budemo iskreni, ništa nije o manjinama. Kako god mi sebe zavaravamo, manjine su većinama nebitne.

To proizvodi specifično stanje… Ali lepo je nešto drugo: ponekad ste nekako kod kuće i tamo i ovde, osećate se prihvaćenim. Kao pripadnik manjine odrastate tako da su retki trenuci kada ne morate da mislite šta ste. U tome leži moje najveće iskustvo: u odnosu većine i manjine. Odnos te dve strane je važan ako želimo da pričamo o društvu i nekoj demokratiji. Inače, ne postoji većina, ni manjina. Postoji pojedinac. I on je sam odgovoran. Ne mi, ili oni. Ja. Ili ti.

Rođeni ste i odrasli u mirnoj Senti pored reke Tise nadomak Subotice. Iz topline gline, iz mulja te reke, kako znate da kažete, crpeli ste odlučujuće momente u svom umetničkom pogledu. Kako bi izgledalo pozorište po vašoj meri?

To je istina. Tako smo uspeli da provedemo detinjstvo – u spoju s prirodom. To je bila svojevrsna ars poetika, aludiram na pesnika i pisca Ota Tolnaija. Ali život je ipak život. Mislim da radim pozorište po mojoj meri. U datim vremenskim i ostalim okvirima pravim predstave na određen način. Znači, sada i ovako od ovoga sam umeo to da napravim. To je moje pozorište, pa i moj život.

Živimo u vremenu bez idola i ideala. Mandat je postao osnovna mera. Kakva je sudbina malog, običnog čoveka danas?

Mislim da mali čovek i danas ima svoje idole i ideale. Lažne. I ne zanima ga sloboda, to mu je budalaština. Zanima ga sigurnost. Bezbednost. I sve će uraditi da to dobije. A sigurnost se lako dovede u pitanje. Lako će postati ugrožen, pa će se aktivirati kod glasačke kutije. Ako uopšte više ima važnosti to demokratsko glasanje. Valjda ima.

Živimo u vremenu i u posebnom delu sveta gde preživljavamo kao da smo u laboratoriji podgrejanih i istrošenih političkih ideja, kao da prolazimo neku italijanku već odigrane istorije, ali ona nam se plasira kao nova i kao da je reč o budućnosti. Jedina varka je u tome što su žrtve prave. Živimo ovaj život u ovim našim društvima kao da je samo proba, ali smrti su prave. Beznadežno smo izmanipulisani. Ali čovek živi, pa i nešto pokušava.

Zašto je šapat, kako kažete, najbolji način govora?

Čak i kada glumac urla u mikrofon, možemo imati utisak da je ideja ili misao došla do nas šapatom. Nije smisleno samo što se glasno kaže. Šapat je moć ako mislimo na iskrenost i intimnost. Iskrenost i intimnost jesu moć. I primanje i davanje nije isto ako vičemo ili šapućemo… Ali šapat je samo metafora, prijateljski zvuk u noći koji traži saveznika…..

Dodela Nagrade „Bojan Stupica“ Andrašu Urbanu (foto: Lidija Antonović)

Antrifile




Obrazloženje Odluke Žirija za Nagradu „Bojan Stupica“
 
„Rodoljupci“ su potvrdili temeljne odrednice rediteljske poetike Andraša Urbana koja ga je poslednjih godina afirmisala kao jednog od najoriginalnijih – kako bi Sterija rekao – „pozorištnika“ u Srbiji i regionu.
Urban već godinama ne prestaje da nas iznenađuje lakoćom s kojom otkriva tematsku i motivsku aktuelnost naših klasičnih dramskih dela. Nušićeva „Ožalošćena porodica“, „Koštana“ Bore Stankovića, „Banović Strahinja“ Borislava Mihajlovića Mihiza, pa evo sada i Sterijini „Rodoljupci“ – u rukama ovog reditelja postaju savremeni komadi koji intrigiraju svežinom i aktuelnošću pitanja upućenih u srce današnje društvene stvarnosti. Drugo, ne manje važno, jeste neprekidno proširivanje mogućnosti scenskog jezika koji za Urbana kao da nema granice. U vreme kada je postdramski pristup već počeo da dogmatski produkuje scenske stereotipe, Urban principe i iskustva postdramskog teatra ne limitira na prosto distanciranje od tradicije. Naprotiv, reditelj usvaja sve što je bilo plodno na polju neoavangarde – sa nasleđem celog dvadesetog veka – od ekspresionizma, nadrealizma, Artoovog teatra surovosti, dadaizma, futurizma, takozvanog fizičkog teatra, neverbalnog pozorišta, performansa... i sve to ponovo oblikuje u koherentan scenski jezički sistem koji čvrstinom forme evocira klasičan scenski izraz.
U „Rodoljupcima“ reditelj Sterijino „veselo pozorje u pet dejstava“, inače nedovršeno i „slabog dramskog kostura“, kako kaže Jovan Skerlić, preoblikuje u moderan komad sa elementima Brehtovog teatra. Brehtov Verfremdung efekt postignut je energičnim glumačkim izvođenjem songova urađenih na stihove Đure Jakšića, Jovana Hadžića, Stevana Vladislava Kaćanskog i samog Sterije. Rodoljubiva lirika u kontrapunktu sa Urbanovom postavkom ispunjenom nasiljem, u koreografiji surove žurke, transformisana je ovde u najubitačnije brehtijanske songove.
Na kraju, u „Rodoljupcima“ se na najbolji način manifestuje Urbanova saradanja sa glumcima koja nije patronska, jednosmerna nego sastvaralačka. Takav energetski naboj koji dosežu glumci u predstavi Narodnog pozorišta ne bi bio moguć bez dostignute kolektivne volje da se u publiku uputi jedan bolan, nesputan, emocijama nabijen krik o tragičnoj realnosti koju svi gledamo još od Sterijinog vremena, a ništa ne činimo da je promenimo.
Ostajući veran Sterijinom imperativu osvešćivanja publike, Urban je unapredio njegov komad i ostvario pozorišno delo koje može da izdrži i najstrože kritičke analize iz domena dramaturgije i režije. Zbog svega navedenog žiri je odlučio da njegovu predstavu izdvoji između nekoliko inače izvanrednih režija ostvarenih u datom periodu.