EKS-JU SCENA


GENERACIJE IZGUBLJENE U TRANZICIJI

Početak pozorišne sezone u Hrvatskoj i Crnoj Gori u znaku preispitivanja jugoslovenske prošlosti i sadašnjosti neoliberalnog kapitalizma


Aleksandra Jakšić
 
Predstava Hadersfild Jugoslovenskog dramskog pozorišta za deceniju prikazivanja stekla je kultni status (zauvek ćemo pamtiti ulogu Nebojše Glogovca!), a potom prerasla i u nagrađivan istoimeni film. Ova drama Uglješe Šajtinca o izgubljenoj generaciji tridesetogodišnjaka doživela je hrvatsku premijeru 27. oktobra 2018. u Zagrebačkom kazalištu mladih u režiji Renea Medvešeka. Adaptaciju potpisuje uspešan pisac i odličan dramaturg Tomislav Zajec (u ZKM-u igra i njegova drama o porodičnim traumama Ono što nedostaje ovenčana Marulićevom i Držićevom nagradom).
„Kod adaptacije nije se radilo samo o jezičkom prilagođavanju već i na hvatanju specifičnih okolnosti hrvatske tranzicije koje mogu podupreti originalnu radnju a da je na bilo koji način ne iznevere. Ova drama nudi univerzalnost temeljne ideje o potrebi za blizinom usred neverovatno teških okolnosti… Mislim da smo dobili predstavu koja je mračna, dirljiva, ali istovremeno i duboko rodoljubiva“, izjavio je Zajec za „Večernji list“.
Zrenjanin je zamenio Karlovac, pomalo zaboravljeni gradić koji je bio tik do ratnih stradanja, čak je i zrenjaninski kameni lav pronašao pandana u karlovačkom lavu koji je stajao na pročelju jedne kuće, dok je vreme ostalo isto – početak 1990-ih. Taj Karlovac je i opšte mesto hrvatskog propadanja: mladih ljudi koji ne mogu da nađu posao, te da zasnuju porodicu, raspadaju im se prijateljstva, nisu u stanju da brinu o starim roditeljima. Njihova nemoć vremenom se zgušnjava u agresiju i sve dublju depresiju.
„Mislim da je kvalitet teksta u tome što su ova četiri lika toliko jasne paradigme onoga što živimo danas i u tom smislu zaista donose vrlo jasan presek društva u kojem živimo. Istovremeno, vrednost ove predstave sigurno je u predstavljanju nove generacije glumaca ZKM-a“, zaključuje Zajec.
„Medevešekovu predstavu možemo tumačiti ne samo kao bespoštedno istraživanje poratnih godina, za mnoge potrošenim bez ikakvog konkretnog smera i kompasa, nego i kao pohvalu temeljne socijalne gravitacijske sile: potrebe da budemo zajedno, ostanemo zajedno, sednemo na istu klupicu pred rastućim kolapsom Vavilonske kule“, piše kritičarka riječkog „Novog lista“.
„Brutalan i težak komad koji pleni ljudskošću i scenskom poetikom“, ocenjuje zagrebački „Jutarnji list“.
Blue Moon, roman nagrađivanog i u hrvatskim teatrima sve izvođenijeg pisca Damira Karakaša, zaživeo je 28. oktobra 2018. na sceni Satiričkog kazališta Kerempuh u režiji Borisa Liješevića. Karakašev slojevit i humorističan tekst daje presek predratnog stanja promatranog iz vizure Čarlija, propalog studenta i rokabilija, koji u gradskom životu, muzici i hedonizmu traži beg iz surove ličke provincije, gde je odrastao obožavajući svog dedu. Čarli s godinama gradi sve kritičniji odnos prema dedinom ustaškom nasleđu, posebno zločinima Drugog svetskog rata, ali i stalno razmišlja o svojoj fizičkoj sličnosti s deda stricem, kojeg je s jedne strane talenat snažno vukao prema muzici, dok ga je politika „premestila“ u epicentar ustaških zločina.
„Predstavljamo dramu mladog čoveka, punog života koji pokušava da se izbori, u vremenima koja mu nisu naklonjena, za sebe… Međutim, radnja teče krajem 80-ih godina prošlog veka i početkom 90-ih, kad dolazi vreme koje nikome bezazlenom neće biti naklonjeno, kad dolaze novi ’oblici’ identifikovanja, vreme uniformi, razgraničavanja i nacionalnog određivanja“, izjavio je Liješević za „Jutarnji list“. U tom vremenu, u predratnom Zagrebu, Srbi ostaju bez posla, odlaze ili ostaju menjajući imena. Karakaš se nadovezuje: „Blue Moon je prikaz našeg mentaliteta, te svojevrsna pasija o hrvatskom nacionalizmu i njegovim (srpskim i hrvatskim) žrtvama… U pozadini priče raste tutanj nadolazeće katastrofe…“
Ova predstava je, piše kritičarka „Jutarnjeg lista“, „mišljena i tkana iz glumačkog iskustva, zbog čega je veoma zaigrana i znalački ritmizirana… Ona ničime ne podilazi publici… Ne osvrće se unazad da bi sanjarila o tome kako nam je bilo nekada nego postepeno gradi razumevanje za svoje nesrećne protagoniste, od kojih smo i sami sastavljeni. I baš se to komplikovano razumevanje – rad na nijansama odrastanja i sazrevanja – čini kao veliko teatarsko postignuće.“
Početak ove eksjugoslovenske pozorišne sezone, pored zagrebačke premijere, doneo je Borisu Liješeviću i nagradu za najbolju predstavu na 12. Skupi festivalu, odražanom od 24. do 30. oktobra u Skoplju. Brašno u venama, po tekstu Igora Štiksa (s Liješevićem je radio još dve predstave – Elijahovu stolicu, JDP, i Zrenjanin, NP „Toša Jovanović) i koprodukciji festivala MESS – Scena MESS i Sarajevskog ratnog teatra (SARTR), prati priču porodice koja se, nakon skoro dvadeset godina, ponovo okuplja na večeri u postratnom Sarajevu.
Nova sezona Crnogorskog narodnog pozorišta počela je spektaklom – Bure baruta Dejana Dukovskog režirao je takođe Makedonac Dejan Projkovski. Jedan od najizvođenijih savremenih komada sa eksjugoslovenskog prostora nastao početkom 1990-ih i dalje je aktuelan – reditelj u prvi plan ističe upravo svevremenost drame. Stalnu tranziciju i neprestano čekanje boljeg života na sceni prikazuju koferi, radnja se dešava u autobusima koji ne kreću, vozovima što uvek kasne. Ipak, kod Projkovskog Balkan nije isključivo mračan, u njegovoj postavci naziru se i pokušaji branjenja časti, vraćanja ljubavi i traženja sreće. Kompaktnost scenske radnje ovog fragmentarnog teksta postignuta je zajedničkim temama, učešćem benda koji prati radnju, te ujednačenom igrom ansambla.
Ovo Bure baruta „trijumfalno se završava, izlaskom na scenu mnogočlanog Orkestra počasne garde vojske Crne Gore... Spektakularnu scensku muziku prati i raskošna scenografija Valentina Svetozareva... Na sceni su glomazni vozovi, masivni brodovi, oronule zgrade. Koristi se rotaciona scena, ali i vrata u dubini koja se otvaraju prema podgoričkim ulicama, diskretno povezujući scenski život sa stvarnim životom … ova formalna grandioznost predstave, koju upotpunjuju i odgovarajući kostimi Tijane Todorović i koreografija Nade Vukčević … je potpuno funkcionalna, važna u zidanju temperamentnog odraza naših društava. Ovaj eksplozivno živ mozaik sputanih života otkriva istinski smisao pozorišta – prevođenje trauma stvarnosti u snagu umetnosti“, zaključuje kritičarka Ana Tasić u „Politici“.
Tranzicija je i jedna od tema novog komada Kraljevskog pozorišta „Zetski dom“. Andraš Urban potpisuje režiju, adaptaciju i vizuelni identitet predstave Kapital, nastale prema tekstu Karla Marksa. Ovom već godinama, usred sveopšte ekonomske krize, aktuelnom delu (u SAD najprodavaniji naslov za vreme ekonomske krize 2008?!) autori cetinjske izvedbe daju lokalni karakter. Brojke o siromaštvu u Crnoj Gori, zvanični podaci o sadržaju potrošačke korpe, kao i uzaludnost nacionalističkih prepirki, sve je to u vezi s današnjim trenutkom, ali je, kako kaže Urban, stvarnost samo podstrekač da se na poetski način ova tema artikuliše u predstavi. Kapital izvode četiri muzičara i četiri glumca; glumci su mladi, na pragu dvadesetih, jer njima i pripada bunt, koji najdirektnije iskazuju kroz songove (prodorna i intenzivna muzika Irene Popović Dragović).
Kritika ocenjuje da je reč o moćnoj, važnoj predstavi, koja treba da nas natera da napustimo pasivan odnos prema svetu u kom živimo. Ona, kao i Marks, pita: Gde je tu čovek? A čovek treba da se prepispituje. Ustalom, smisao svake umetnosti je da dovodimo u pitanje sebe i svet oko nas.