EDUKACIJA: POZORIŠTE I ŠKOLA

Kakva je uloga pozorišta u afirmaciji drame u obrazovanju bila je jedna od tema tribine organizovane sredinom novembra povodom istraživanja „Drama u obrazovanju – potrebe nastavnika za obrazovanjem i osnaženjem za primenu drame u obrazovno-vaspitnom radu u našim školama”.

Autor istraživanja je Živkica Đorđević, specijalista školske pedagogije, a tribina je deo projekta „OSTRVA” koji sprovodi umetnička asocijacija „BAZAART”.

Autorke ove, kao i prethodnih tribina projekta OSTRVA, su rediteljka i dramska pedagoškinja Sunčica Milosavljević, i dramaturškinja Marina Milivojević Mađarev.

To je organizacija umetnika iz Srbije i regiona Zapadnog Balkana sa sedištem u Beogradu, čiji je cilj razvoj savremenih izvođačkih umetnosti i njihov dijalog sa društvom, a cilj njihovog projekta „OSTRVA”  je da javnim raspravama preporuči uvođenje dramske pedagogije u obrazovanje.

Dramska pedagogija, odnosno drama u obrazovanju je povezana sa pozorištem. U uvodu istraživanja Živkica Đorđević piše da je „drama u obrazovanju metod učenja kojim se deci i učenicima u procesu formalnog obrazovanja u vrtićima i školama, kao i neformalnog obrazovanja u dečjim i omladinskim pozorišnim grupama, omogućuje da aktivno učestvuju u procesu sticanja i konstruisanja znanja korišćenjem postupaka koji su prisutni u dramskom stvaralaštvu – osmišljavanje priča na odabrane teme, inscenacija zamišljenih situacija, odabir i igranje uloga, scensko izražavanje, aktivna prcepcija itd. Voditelj procesa, dramski pedagog – vaspitač, nastavnik ili umetnik – predlaže i inicira dramski proces, a deca-učesnici sami smišljaju dramske sadržaje (u celini ili elemente), odigravaju ih i učestvuju u refleksiji o njima. Nastavnik vodi proces, ohrabruje i usmerava kreativan rad dece i učenika kroz podsticaje i sugestije, i na taj način omogućuje njihovo celovito angažovanje i aktivno učešće. Ovaj metodski postupak omogućuje dubinsko usvajanje gradiva i razvoj vrednosti i složenih ličnih i socijalnih kompetencija dece i učenika.”

Drama u obrazovanju se asocijativno povezuje sa pozorištem – pokazalo je pomenuto istraživanje. Nastavnici koji su učestvovali u istraživanju, istina, od pozorišta očekuju da „učenici treba da gledaju predstave na redovnom repertoaru”, što ne iziskuje nikakve aktivnosti koje bi ga približile obrazovanju. Ovakav odnos nastavnika prema pozorištu potvrđuje i rezultat istraživanja po kome bi se oni rado odazvali edukaciji koju vode glumci, ali ne i da oni vode radionice sa učenicima u školama, što sugeriše njihov stav da dramskim umetnicima nije mesto u školskoj sredini, već samo u pozorištu. Uz činjenicu da dramska pedagogija nije deo našeg visokoobrazovnog sitema, jasno je da se ovaj vid umetnosti smatra odvojenim poljem znanja i umeća, distancirano od opšteg obrazovanja.

Šta činiti u ovakvoj situaciji? Kakva je uloga pozorišta u afirmaciji drame u obrazovanju? Na tribini „BAZAART”-a su se čuli mnogi predlozi zasnovani na iskustvu govornika, pa samim tim primenljivi u praksi. Ivan Pravdić, dramaturg, vanredni profesor i šef Katedre za dramaturgiju Akademije umetnosti u Novom Sadu, smatra da pozorište treba da razbije sliku koja dominira o njemu, sliku elitne umetnosti, kako bi se otvorilo prema svima, ali i povećalo vidljivost. Naveo je iskustva iz Engleske, Rusije i Japana gde su pozorišta dostupna celog dana, a ne samo uveče dok traje predstava. Pre podne su, recimo, radionice za predškolsku decu, za penzionere, održavaju se otvorene probe, zatim posle podne su radionice i programi za tinejdžere, njihovi klubovi su celog dana otvoreni, što sve doprinosi otvaranju teatara za sve slojeve, a ne samo za kulturnu elitu. Otvaranju i dostupnosti pozorišta bi sigurno doprinela niža cena ulaznice. Približavanju pozorišta školi bi doprinele i neformalne posete glumaca koji bi razgovarali sa učenicima o svom poslu. Istovremeno, i obrazovanje treba da se otvori ka pozorištu. Obrazovanje, konkretno škole, treba da teatar učine dostupnim deci, treba da budu fleksibilnije prema ovoj umetnosti, pa da dramsko obrazovanje uvode kroz izborne predmete i sekcije. Na taj način bi i pozorište i obrazovanje menjali svest jedni prema drugima, a teatar bi doprineo da naša obrazovna praksa usvoji i iskoristi pogodnosti i prednosti drame u svakodnevnoj nastavi.

Sonja Ćirić