DONKIHOTOVSKA BORBA ZA UMETNIKE, A TIME I ZA PUBLIKU


Voja Brajović, predsednik Udruženja dramskih umetnika Srbije


Pitanje izdvajanja za kulturu je pitanje odnosa prema identitetu naroda i države – kaže Voja Brajović

„Udruženje dramskih umetnika Srbije suočeno je sa ogromnim problemima i bavi se širokim spektrom tema i pitanja. Ako bi sve trebalo sažeti u rečenicu-dve – šta i kako učiniti da se članovi Udruženja osećaju zaštićeno, slobodni da rade svoj posao. Slobodni u smislu kreativnosti i slobodni u smislu da mogu da prežive od svog rada“,  napominje na početku razgovora za „Ludus“ glumac Voja Brajović, predsednik UDUS-a.

Dodaje zatim: „Nije tajna da svaki umetnik živi da bi radio. Te ako nema mogućnosti da radi, nije li to, na neki način, ugrožavanje prava na život. Možda zvuči ne znam kako, i ne sekiram se da će biti onih koji neće propustiti da im zazvuči kako ne treba. Ali hteli – ne hteli, verovali – ne verovali, s umetnicima je jednostavno tako. A borba za umetnike, umetnost, kulturu je u isto vreme borba za publiku, za ljude – njihov kvalitet života i identitet, čak i za one koje na prvi pogled kultura ne zanima.“ Ali i naglašava: „Država bi i u zakonskom i u svakom drugom smislu trebalo da vodi računa o tome kako da sve ono što čini kulturu lakše i bolje radi i samim tim više doprinosi, a ne kako da bude lakše njenim postavljenicima i ugodonije ko zna čijim interesima.“

marke-bitef-300dpiIstiče da čak ni nekim članovima Udruženja, a nekmoli ostalima, nije u fokusu pažnje to koliko je Udruženje koncentrisano i na to da se zaštite ustanove u kojima dramski umetnici mogu da rade. „Suočeni smo, između ostalog, s vrlo izazovnim pitanjem da li i kako da Udruženje skrene pažnju državi da, da tako kažemo, da ne proizvodi proletarijat. Slikovitosti radi, a govoreći samo o dramskoj umetnosti, neumoljivi jezik brojki deluje preteći. U ovoj državi na raznim akademijama godišnje diplomira preko 100 glumaca! Kad sam ja studirao, bilo je tri akademije u celoj Jugoslaviji i godišnje do 30 glumaca u tadašnjoj zemlji od preko 20 miliona stanovnika. Vratimo se aktuelnim ciframa. Dakle, oko 100 glumaca godišnje znači da će za 10 godina biti njih hiljadu. I sve bi bilo lepo kad bi cvetala produkcija. Ali u ovim okolnostima – gde će ti ljudi da rade ono za šta su se školovali. Ukratko – to evidentno odsustvo ikakve strategije neće biti dobro ni za koga, ni za državu koja se sada oglušuje na apele ovog tipa, čak i brani sve te fakultete počev od davanja licence pa nadalje… Odsustvo strategije je i odsustvo savesti u odnosu na mlade ljude i njihovu (ne)moguću budućnost.“

Veliki problem je, kaže Voja Brajović, i pitanje reemitovanja, a koji je u nadležnosti Ministarstva prosvete: „Razne, mnoge, gotovo sve TV stanice reemituju filmove, serije kad hoće, koliko hoće i bez ikakvih obaveza prema onima koji su ih stvarali. Dobro, među stvaraocima ima ljudi koji više nisu među nama, ali oni imaju naslednike. Da stvar bude potpuno apsurdna – s obzirom na to da su ljudi koji se bave muzikom izborili nadoknade za reemitovanje – ako glumac, shodno scenariju, peva nečiju pesmu za to postoji nadoknada, ali za ulogu: nikom ništa. Takva je sudbina i pisaca tekstova, scenarija i drugih stvaralaca.“

Pominjemo zatim, primerice, Duška Kovačevića i film rađen po njegovom scenariju Ko to tamo peva za koji niko ne zna koliko je puta prikazan, ali bez nadoknade. Doduše, Dušku Kovačeviću nije teško izbrojati, jer mu je za to plaćeno – nula dinara.

„Pričao mi je Nikola Đuričko kako je njegova baka Tomanija Đuričko, naša divna glumica, kad vidi neku svoju reprizu na TV-u govorila – Uh, evo vidim repriza, ići ćemo na ćevape. Dakle, nisu to ne znam kakvi iznosi, ni bogatstvo, ali… Za ime sveta, zar to uopšte treba objašnjavati i dokazivati! U dosadašnjim razgovorima s nadležnima borba za prava umetnika koji su date filmove i serije radili deluje kao nemoguća misija. Jer, interesantno, država štiti emitere iako oni, na primer, kroz reklame mogu da zatvore svoju konstrukciju, za razliku od umetnika koji nemaju nikakvu ni šansu niti ikakva prava u odnosu na sopstvena ostvarenja. Naravno, pre ili kasnije to će morati da se uskladi s normativom EU a do tada predstoji donkihotovska borba.“

Nabrajajući niz akutnih tema i pitanja Voja Brajović ističe: „Uz jasnu strategiju kulturne politike Srbiji je potrebno koliko je to moguće, a nekoj meri uveren sam da jeste, povećanje budžeta za kulturu. Pitanje procentualnog učešća u budžetu, republike ili lokalne samouprave, nije samo pitanje količine novca, to je pre svega pitanje odnosa prema kulturi, što će reći odnosa prema identitetu naroda i države! Suočeni smo i s konkretnim zakonskim omčama oko vrata. Nedostatak zaposlenih i zabrana zapošljavanja. Na primer, gradske ustanove kulture mogu kreirati kvalitetne programe, ali ko će ih izvesti imajući u vidu zabranu zapošljavanja već godinama unazad, a angažovanje po ugovoru je posebna tema. Ustanove nemaju pare za projekte.

„Ako idemo na preskok, jer sve pobrojati ne možemo, eto nas kod pitanja – dokle se stiglo sa obnovom Pozorišta ’Bora Stanković’ u Vranju posle požara, zatim rešavanje imovinsko-pravnog problema u slučaju Scene ’Bojan Stupica’ koja je uknjižena na Republiku, te Grad zbog toga ne može da krene u rekonstrukciju, a Republika ne može da izvrši rekonstrukciju gradske ustanove…“

U pominjanju, kako je rekao, „gorućih pitanja“, predsednik UDUS-a ističe: „Položaj samostalnih umetnika! Malo je reći – težak. Neophodno bi bilo da Ministarstvo kulture inicira izmenu Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje u kome će lokalnoj samoupravi biti određena obaveza da učestvuje u plaćanju doprinosa, a ne kao što je sada lokalnoj samoupravi data mogućnost da to hoće ili neće.“

Podseća, zatim, kako su UDUS i druga umetnička udruženja svojim angažovanjima doprinela da se utiče na donošenje odluka koje su dovele do toga da samostalni umetnici najzad mogu da overavaju zdravstvene knjižice i da se leče, ali da još uvek nije rešeno pitanje starog duga samostalnih umetnika nastalog ne njihovom krivicom.

„Našim kolegama, samostalnim dramskim umetnicima, sigurno je najteže, jer su Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji stavljeni u poziciju da se odrede prema predloženom reprogramu dugovanja, iako su dugovi i kamate za koje ih zadužuje Poreska uprava nastali kao posledica kašnjenja uplate doprinosa za obavezno socijalno osiguranje od strane Grada Beograda do kraja 2014. godine. Predsedništvo će, zajedno s ostalim udruženjima, istrajati u nastojanju da državni organi reše problem dugovanja i kamata koje se stavljaju na teret samostalnim umetnicima“, kaže Brajović

Napominje potom da Ministarstvo kulture godinama, od početka važenja Zakona o kulturi iz 2009, a i nakon donošenja novog Zakona od februara 2016, izuzetno skromnim, tj. nedovoljnim, sredstvima sufinansira tekuće troškove i izdatke umetničkih udruženja (član 77), a trebalo bi da sufinansira i obavljanje poverenih poslova (član 67) u vezi sa samostalni umetnicima.

„Udruženje dramskih umetnika Srbije nije unija, nije sindikat… Nema nikakve eksplicitne mehanizme delovanja. Ali tu smo da radom, savetima, angažovanjem pomognemo onima koji odlučuju, bilo na nivou države ili lokalne samouprave, da se ne stave u službu nekulturi. Nije nikakva tajna da se grad ne može zvati grad niti to biti ako nema pozorište, galeriju… ako nema kulturu! Zaglibićemo se bez kulture u mržnju i sukobe… Umni su ljudi govorili a istorija dokazala da tamo gde se do kulture drži bivaju bolji, pa ako hoćete i produktivniji, i odnosi u proizvodnji. To su tokovi, procesi, zakonomernosti koje nepogrešivo deluju bez obzira da li to neko hoće ili neće. A od snage današnjeg sna zavisi realno sutra“, ističe Brajović.

Kada je o nagradama reč ,u proteklom periodu Udruženje je dodelilo bijenalnu Nagradu „Bojan Stupica“ za 2015. Tomiju Janežiču, za režiju Opere za tri groša, a Nagrada je dobitniku uručena 4. 6. 2016. Godišnjom glumačkom Nagradom „Miloš Žutić“ u 2015. nagrađena je Jelena Đokić za ulogu Karoline u predstavi Kazimir i Karolina. Olga Odanović Petrović dobitnica je bijenalne Nagrade „Ljubinka Bobić“ za  najbolje komično ostvarenje, za ulogu Majka Janje u predstavi Bela kafa. Nagrade će obema biti uručene početkom ove pozorišne sezone. Na predlog našeg Umetničkog veća, Nagrada „Žanka Stokić“ Narodnog pozorišta pripala je Jasni Đuričić. U završnoj fazi je izrada monografije o Jasni Đuričić, dobitnici „Dobričinog prstena“ za životno delo u 2014, autora Aleksandra Milosavljevića i planirano je da bude predstavljena javnosti do kraja godine. Takođe, do kraja godine trebalo bi da bude poznat jubilarni, trideseti dobitnik Nagrade „Dobričin prsten“, a početkom jeseni biće raspisani i konkursi za predlaganje kandidata za nagrade „Miloš Žutić“ i „Ljubinka Bobić“ u 2016. godini.

„Gospođa Madlena Zepter je čitavu deceniju bila izuzetan pokrovitelj ’Dobričinog prstena’, potom je to bila ’Pošta Srbije’. Sada je zaista neverovatno teška situacija uprkos izvesnoj pomoći Ministarstva kulture. Umesto da ljudima, tj. renomiranim firmama bude ponos da podrže tako važnu i veliku, najznačajniju nagradu u dramskoj umetnosti svoje zemlje, u poziciji smo da moramo da molimo za podršku… I to sa svešću koliko naše molbe na zatvorena vrata nailaze. I to je slika društva, slika odnosa prema kulturi.“