DANICA NIKOLIĆ NIKOLIĆ: Ogledalu ne fali ništa

Razgovarala: Sonja Šulović

Mihizova nagrada za 2014. godinu, premijere u vršačkom i niškom Narodnom pozorištu, svrstavaju Danicu Nikolić Nikolić među dramske pisce mlađe generacije čiju reč i te kako treba čuti

„Meni se između dve pozorišne sezone desio ceo kosmos, ali nisam sigurna da bi to bilo interesantno za ovu priču. Jedan od utisaka koji se tiču i ne tiču pozorišta je radijsko emitovanje moje drame „Četiri godišnja doba”, u adaptaciji Vladimira B. Popovića, čiju režiju potpisuje Đurđa Tešić, a u kojoj je glumila plejada domaćeg glumišta. Još jedan čestito urađen posao. Nagrada „Borislav Mihajlović Mihiz”. Dvojezična zbirka mojih drama koja tim povodom treba da izađe uskoro. Nalaženje najboljeg prevodioca u regionu, Ivane Gajić, koja je redak saradnik, kadra da prepeva stih sa srpskog na engleski, dajući mu novo, sveže ruho, u nijansu pogađajući poetiku, smisao, stil autora. Otkrovenje, jednom rečju”, kaže Danica Nikolić Nikolić… Rođena je u Beogradu 1978. godine, dramski je i romano-pisac i pesnikinja. Diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a mentori su joj bili Nebojša Pajkić i Biljana Srbljanović. Dobitnica je Nagrade za dramsko stvaralaštvo „Borislav Mihajlović Mihiz” za 2014. godinu, a njen pozorišni komad „Sava Savanović – vampirska simfonija” (izveden u Narodnom pozorištu u Kikindi, u režiji Nikole Zavišića) dobio je u Banjaluci Nagradu „Korak u hrabrost”.

Žiri Mihizove nagrade za dramsko stvaralaštvo, koju dodeljuju Fond „Borislav Mihajlović Mihiz” i Srpska čitaonica Irig, a pod pokroviteljstvom Izvršnog veća AP Vojvodine i Ministarstva kulture Srbije, u sastavu Darinka Nikolić, pozorišna kritičarka, Ksenija Krnajski, rediteljka i Svetislav Jovanov, teatrolog (predsednik žirija) obrazložio je odluku: „U dramama Danice Nikolić Nikolić predočava nam se jedan fantastičan, ironičan i potresan dramski svet koji, kroz sudar briljantne strogosti forme i eksplozivne raskoši emocija, postaje autentično ogledalo naše sadašnjice”.

A kako izgleda ono što se ogleda/vidi u tom ogledalu?

Veoma često se bavim temama i likovima iz prošlosti, obrađujući ih na način koji pocrtava njihovo ritmično ponavljanje u prezentu. Poigravam se formom, no suština je uvek ista. Mislim da svaki pisac piše uvek jednu istu priču. Ta neka moja priča neretko dobija izgled onog iskrivljenog, cirkuskog ogledala, u kome gotovo svako od nas može da se prepozna. Zapravo, ono što deluje bizarno, iskrivljeno, apsurdno, samo je odblesak naše današnjice. Ogledalu ne fali ništa. Nije baždareno da posetiocima cirkusa pričini zabavu. To je jedno hiperrealistično ogledalo. Nerealistični smo mi, štićenici cirkusa, koji se u njemu ogledamo, iako smo ljudi od krvi i mesa. I nije nikakva uteha, da se razumemo, što su iste odraze u ogledalima imali Domanović, Ljubomir Micić, Milan Grol, Sterija, Đura Jakšić, Nušić, Dušan Kovačević, Ljuba Simović ili Aca Popović. Naprotiv. To je naša tragedija.

Predstava „Leteća trupa” na kojoj ste radili zajedno sa Nikolom Zavišićem, a koja je premijerno izvedena ove sezone na sceni u Vršcu, nastala je Steriji u čast i kao apel na nove ljude, publiku. Koje Sterijine poruke je danas potrebno čuti na pravi način?

Upravo ono što smo i napisali u programu. Skidanje slojeva prljavšine sa čoveka, i dopiranje do onog dobrog u njemu, traženje te iskre čovečnosti bio je jedan od glavnih Sterijinih zadataka. Sterijin apel na ljude nikada nije bio zlonameran niti je bio osuđivački, otuda i taj šaljiv ton u njegovim komadima. Ljudi ga verovatno nisu čuli na pravi način, čim su za sve ove godine nastavili iznova i iznova da uskaču u opet iste cipele, kao da protoka vremena nikada i nije bilo. Ovaj komad, stvoren Steriji u čast, apel je nekim novim ljudima, publici, u Sterijino, ali i naše ime, da cipele promene, a nesreću prigrle. Da se otvore. Da priznaju. Da se pokaju, stvarajući time plodno tle da postanu bolji ljudi, koji će stvoriti bolji naraštaj, koji se nikada više neće osetiti sam sred puste bestragije.

 U čemu se razlikovao rad na komadu „Drita” od svega što ste prethodno radili? Koja je bila početna ideja i motiv?

Početna ideja reditelja Ksenije Krnajski bila je adaptacija drame Stamena Milovanovića „Ne plači, Petra”. Obzirom na to da je Kseniju zanimala lična tragedija jedne balkanske žene u ratu, koja je imala izvesnu pseudomelodramsku potku, a ne velika srpska drama, odnosno ratni epik, morali smo drugačije da pristupimo radu. Napisana je nova drama, u duhu grčke tragedije, po motivima drame gospodina Milovanovića. U tom smislu je to za mene novo. Ne korišćenje motiva, jer ja to često radim (koristim i biblijske, i istorijske motive, motive bajki, itd), a što opet nije nikakva novina niti u dramskom, niti u postdramskom tekstu (Šekspirov „Hamlet” je valjda peta verzija, da ne pominjemo „Fausta”, da ne nabrajam Mihizove i Simovićeve drame, ili „Fedrinu ljubav” Sare Kejn). Novo je što sam se upustila u rad na tekstu koji je dijametralno različit od tekstova koje inače pišem. Mene interesuju crne komedije sa elementima mjuzikla. Ovo je balkanska tragedija pod antičkim velovima. Nema smeha. Nema ironijske odstupnice. Nema mesta komičnom. Mislim da ova priča udara u pleksus, a tu nema mesta šali. Čak ni benignoj, srpskoj.

Današnje pukotine mogu biti provalije u budućnosti ako sada ne budu sanirane. Koje bi to pukotine bile za vas?

Pukotine svog života uspešno asfaltiram. Kada sazrite, shvatite da to niko neće učiniti za vas, i da bi bilo smešno očekivati to od drugih. Nesanirane pukotine srpske istorije sada već zjape kao ambisi, a ja jedino mogu da podsećam ljude, kroz ono što radim, gde leži srž problema, pa ko se dozove pameti, dozvao se…

 Postoji li raznovrsnost, raznolikost u našem pozorištu? Šta su nedostaci srpskog teatra?

Raznolikost u srpskom teatru nije preporučljiva. Retko se na nju obraća pažnja, a još ređe joj se aplaudira. Zapravo, raznolikost se kažnjava i uglavnom proteruje sa beogradske scene. Ne znam da li je to stoga što su pozorišni delatnici postali ziheraši pa ne smeju da se upuštaju u eksperimente, ili je to jednostavno comfort zone u koji se publika uljuljkala, tek osnovni nedostatak srpskog teatra je neprodiranje sveže krvi. Postoji i publika koja se pomalo umorila od istih imena. I istih tema. I rukopisa koji liče jedni na druge.

Kako posmatrate odnos kulture i politike danas? Koliko nas politika opterećuje?

Ovde se već tridesetak godina forsira nekultura i to direktno iz političkih fotelja. Nije da je to neka novina, da se ne vraćamo sada na odgovor na prvo pitanje, nego malo bode oči što su se i konzumenti promenili. Podilaženje publici čija je kritička svest svedena na minimum, koja je željna atrakcija koje ne podrazumevaju nikakve intelektualne visine, zapravo je modus operandi političara kojim bi od kulture (i umetnosti, dakako) samo nastavili da nimalo diskretno peru ruke, što čine sve češće i predanije. Jednostavno, političkoj platformi odgovara mediokritetski publikum, jer tako obezdušen, nepismen, nezahtevan, neradoznao, u dve reči intelektualno ubog, postaje idealno glasačko telo.

Može li umetnik da živi od svog rada? Izjavili ste jednom prilikom da ste čovek ostrvo, te da li se i čega zbog takvog stava odričete?

Ne odričem se svojih stavova. Oni su isti od kada sam bila dete. Jesam ostrvo, ne pripadam političkim opcijama, niti esnafskim kuloarima, niti klanovima, nisam protežirana od ljudi na visokim položajima. I nisam na državnoj kasi. Što bi značilo da jesam ostrvo. I živim od svog rada kao samostalni umetnik. Kvalitet života samostalnog umetnika zavisi od dinamike isplate i obima posla. Postoje bolje i lošije godine. Ali to ide tako sa umetnicima koji nisu institucionalizovani. I to je cena slobode. Mašete srednjim prstom, ne idete na posao, nemate nadređenog, nemate radno vreme. E, pa to košta. I onda stisnete zube, ugrizete se za jezik, prigrlite ugovor i nadate se da će Talija da vas pogleda, a da honorari neće kasniti…

One thought on “DANICA NIKOLIĆ NIKOLIĆ: Ogledalu ne fali ništa

  1. U skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima objavljujemo dopis g.Stamena Milovanovića, upućen Redakciji Ludusa kao odgovor na informaciju objavljenu u 195. broju štampanog izdanja Ludusa i u rubrici Razgovori/Susreti na sajtu http://www.ludus-online.rs, 1. juna 2015:

    Poštovani, u Vašim novinama, u broju 195 ove godine objavljen je intervju s gospođom Danicom Nikolić Nikolić. Razgovor sa njom vodila je Sonja Šulović. Kako se pored ostalog razgovaralo i o drami „Drita“ koju je napisala gospodje Danica, obaveštavam Vas i autora teksta Šulović, da je „Drita“ plagijat drame „Ne plači, Petra“ Stamena Milovanovića. Autorka teksta razgovora može i sama u to da se uveri ako uporedi oba teksta. Autor drame „Ne plači, Petra“ podneo je Višem sudu u Beogradu tužbu protiv gospođe Danice, niškog pozorišta i pozorišta u Lazarevcu za zaštitu autorskog prava, plagijat i neovlašćeno korišćenje teksta. Sud je prihvatio tužbeni zahtev i prvo ročište je zakazano za 18.12.2015. god.
    Poštovani, zahtevam da se, na osnovu zakona o štampi, objavi ovaj tekst u Vašim štampanim i internet novinama.
    S poštovanjem, Stamen Milovanović.

Comments are closed.