BITEF PO MENI


Piše: Aleksandar Milosavljević


Subjektivni pogled na Festival koji je formirao moj pogled na pozorište

Bilo je to početkom 70-ih godina prošlog veka, kada je glumac Mića Tomić došao na večeru kod mojih roditelja. Mića i moj otac su bili prijatelji iz davnina. Družili su se u lekarsko-pozorišnom kružoku koji su činili rediteljka Soja Jovanović, njen brat Milan, lekar, glumci Olivera i Rade Marković, Bata Paskaljević…

Tokom večere, ćaskajući o svemu i svačemu, Mića pomenu Bitef i mojim roditeljima ponudi ulaznice za predstavu koja će sledeće festivalske večeri biti izvedena u Jugoslovenskom dramskom. Valja napomenuti da je za moje roditelje, uzorne predstavnike lekarskog esnafa koji redovno pohode pozorište (isključivo beogradsko Narodno, a povremeno i Atelje 212), pomen Bitefa u najmanju ruku morao izazvati mrzovoljnu nezainteresovanost, iako je verovatnije: zgražanje. Tada još mladi Bitef je kod „pristojnog“ sveta prvenstveno slovio kao prostor skandala. Gole ili polugole osobe su motkama mlatile publiku, polivale se farbom, izvodile „kerefeke“ bez teksta (ili su, još gore, adaptirale poznate drame na način koji je kod ljubitelja „klasičnog“ pozorišta provocirao nevericu). Rečju, Bitef je za moje roditelje bio odveć velika provokacija pa su se ljubazno zahvalili: ne, nisu zainteresovani. I sam zapanjen (ne manje od mame i tate), začuh sebe kako pitam „čika Miću“ mogu li ja da dobijem ulaznicu. Naravno!

Sutradan sam bio u JDP-u, isuviše uzbuđen festivalskim okolnostima da vidim ko je još u sali. A onda je počelo! Ništa od onoga što sam do tada video u pozorištu, a što je bilo smešteno u moj koordinatni sistem omeđen, recimo, Ministarkom s Ljubinkom Bobić, nije mi pomoglo da razumem događanja na pozornici. Zapravo, sa stanovišta mog iskustva, ništa se nije ni dešavalo, osim što su se uz monotonu muziku smenjivale scenske slike kojima nisam mogao odrediti smisao, niti ih povezati iole konkretnom radnjom. Izdržah neko vreme, a onda – videvši da publika ležerno napušta salu – odoh iz JDP-a. Omađijan prizorima s kojima nisam znao šta da radim, zombijevski sam hodio ka Tašmajdanu, kad iznenada shvatih da moram nazad na predstavu. Vratio sam se i do kraja odgledao – Ajnštajna na plaži Roberta Vilsona.

Lagaću ako tvrdim da me je ta predstava usmerila ka bavljenju pozorištem, ali je svakako u meni ostavila dovoljno dubok trag, ožiljak koji nikada nije zarastao, a koji će „prokrvariti“ uvek kad razmišljam o BITEF-u i Bitefovskom senzibilitetu teatra. Ajnštajn je, razume se kasnije, postao mera mog Bitefovskog pogleda na pozorište, pa i svet čiji sam deo postao. Nedavno sam ovu epizodu ispričao Vilsonu, i ta ispovest ga je veoma zabavila.

Na Bitef sam potom odlazio kao kritičar s akreditacijama raznih redakcija, a najčešće Trećeg programa Radio Beograda, za koji pišem evo već 30 godina.

Bilo je to 1998. godine kada me je Jovan Ćirilov pozvao da prvi put vodim razgovore na Bitefu. Bio je to samo jedan razgovor, o predstavi Evropejci, crkli da bog da Kristofa Martalera, i to na prvom „gostovaju“ Bitefa van Beograda – u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Predstava je igrana na Sceni „Jovan Đorđević“, jedinoj u Srbiji na koju je mogla da stane ova fenomenalna predstava, a razgovor je održan na Kamernoj sceni SNP-a. Docnije sam, takođe na Jovanov poziv, vodio sve festivalske Okrugle stolove, a i kasnije, kad sam se preselio u Novi Sad, povremeno sam „gostovao“ kao voditelj razgovora o predstavama igranim u SNP-u, u okviru programa Bitef u Novom Sadu.

U međuvremenu sam uređivao Bilten Bitefa i „iznutra“ video kako organizaciono funkcioniše Festival. A onda me je, takođe 90-ih, Ćirilov na nekoj beogradskoj premijeri obavestio da sam član žirija Bitefa. Beše li to 26. ili 27. Bitef? Prethodno sam već bio u kritičarskom žiriju za dodelu Nagrede „Politike“, ali sam ovaj poziv doživeo kao jednu od najvećih počasti u dotadašnjoj kritičarskoj karijeri.

Kasnije će se moj odnos prema Bitefu radikalno promeniti. Na Festival, naime, više neću odlaziti kao kritičar nego kao deo teatra – učesnika. Srpsko narodno pozorište, gde sam bio upravnik, direktor Drame i umetnički direktor, u periodu od osnivanja Festivala do pre desetak godina na Bitefu je odigralo jednu predstavu – sjajnu Koštanu, san, krik u režiji Mire Erceg, ovde nepravedno zanemarene rediteljke koja je, u jednom času, poput meteora, „poletevši“ iz Nemačke, preletela našom pozorišnim nebom. Tokom poslednje decenije, međutim, SNP je – što u glavnoj selekciji, u okviru Šoukejsa ili Polifonije a i drugih of-programa – na Bitefu učestvovalo čak devet puta, da bi naše predstave u dva maha u Novi Sad donele nagrade (Jezik zidova i Galeb).

Od mog prvog susreta s Bitefom do danas prošlo je nešto manje od pola veka. Bitef je, dakle, stariji od mog bitefovskog iskustva. Menjali smo se i Festival i ja, ali nema sumnje da me je Bitef teatarski formirao, suštinski intenzivnije od bilo čega drugog uz šta sam pozorišno sazrevao.