AVANTURA


Piše Aleksandar Milosavljević


Ludus, Ludus, Ludus… i tako 200 puta

Priznajem, kada me je početkom 1992. godine Feliks Pašić pozvao da mu se pridružim u avanturi pravljenja pozorišnih novina, nije mi palo na pamet da će se one zvati „Ludus“, niti mi je nakraj pameti bilo da će potrajati sve do ovih dana.

Ludus broj 5, mart 1993

Predlog o imenu novina Feliks je, sećam se, izgovorio oprezno na prvom sastanku redakcije, premda sam ja već znao da je Pašić to samo formalno podelio s nama, članovima njegovog uredničkog tima, a da je on, zapravo, odavno smislio kako će se novine zvati. Znao je, takođe, i da se „Ludus“ nipošto neće baviti ludorijama (što je bila jedna od optužbi s kojom smo se suočili, jer bože moj, bezobrazluk je povezivati teatar i ludilo, pisao je neki čitalac), no je to akronim – L(ist) U(druženja) D(ramskih) U(metnika) S(rbije). Znao sam i da su Ceca Bojković, tada predsednica Udruženja, i Feliks prethodno razradili plan finansiranja i strategiju publikovanja novina, kao i da je Džo Ristić uveliko osmislio dizajn logoa i grafičko rešenje „preloma“ budućih novina. Tada, priznajem, nisam mogao znati kakvi će nas sve problemi uskoro čekati.

Nisam, eto, slutio, a ni verovao, da će nas proganjati jer „Ludus“ štampamo latinično, a to nismo činili jer smo „iredenta“, kako nas je optuživao jedan ovdašnji prononsirani smutljivac, nego zato što latinica zauzima manje prostora (podrazumeva manju količinu hartije, jeftinija je, dakle), a i da bi vesti iz pozorišnog života Srbije bile dostupnije, pa i čitane na teritoriji cele nekadašnje Jugoslavije. „Ludus“ je i te kako bio čitan, ovde kao i u celoj bivšoj SFRJ, gde su naše novine s nestrpljenjem i znatiželjom bile iščekivane, pa i u ratnim danima kada su primerci „Ludusa“ do odredišta putovali zaobilazno, preko Mađarske i Austrije. Tada, na početku, nisam znao da će Pašić od Mucija Draškića, iz Ateljeovog fundusa, morati da pozajmi odelo kako bi se pojavio u „Metropolu“ na donatorskoj večeri koju je organizovala Ceca ne bi li bio obezbeđen novac za štampanje novina, niti da će nas pojedini štampari, zbog entuzijazma, strpljivo i s punim poverenjem kreditirati samo da bi „Ludus“ održao kontinuitet izlaženja.

Nisam, takođe, predvideo ni ostrašćeni bunt pojedinih ovdašnjih mediokriteta koji su „Ludus“ mrzeli samo zato što im se ime nikako ne pojavljuje u ovim novinama, a nije se pojavljivalo zato što je Pašić uporno insistirao da „Ludus“ beleži samo relevantna teatarska događanja, jer ćemo jedino tako steći i sačuvati ugled novina. Ni danas, međutim, nisam siguran da li sam Feliksu uistinu poverovao da nam je neki anonimni ljubitelj „Ludusa“ donirao petsto maraka, i to u doba kada mesečna plata jedva da je dostizala šest. Tek, pare smo dobili.

Bio sam svestan da „Ludus“ ima mnogo prijatelja, svakako više od neprijatelja, te da je snaga „Ludusa“ upravo u tome što su svi ti naši prijatelji listom odlični u poslu kojim se bave. Znao sam i da mnogi naši saradnici neće tražiti pare za svoje priloge, tekstove, fotografije, crteže… no i da Pašić neće dozvoliti da honorari kasne ili, sačuvaj bože, izostanu. I zaista nisu! Znao sam i da će nam prijatelji na razne načine pomagati, donacijama u novcu ili novinskoj hartiji, rođendanskim tortama, nenajavljenim a izvanrednim prilozima…

Dobro sam poznavao Feliksa i od samog početka, praktično već od prvog broja, bio sam potpuno svestan i da ćemo svi iz redakcije „Ludusa“ uz Pašića proći vrhunsku školu novinarstva, koja je za mnoge od nas, možda, i najozbiljnija u karijeri, a bio sam svedok i besa onih čije je tekstove glavni urednik morao da odbije, jer čak ni on od njih nije mogao da napravi ozbiljan materijal za čitanje. A valja znati da je Feliks bio jedan od najstrpljivijih urednika s kojima sam imao priliku da sarađujem.

Ludus broj 22, decembar 1994

Nisam verovao ni da će Feliks napustiti mesto „Ludusovog“ urednika, a kada je to ipak učinio, nisam nameravao da se prihvatim pozicije njegovog naslednika, sve dok mi Tika Stanić, novi predsednik Udruženja, nije rekao da je to jedini način da novine prežive…

A kada se „Ludusa“ u jednom času dokopao dvojac iz četvrtog pasusa ovog teksta, mnogi od naših redovnih čitalaca nisu poverovali da Feliksovi učenici, zajedno sa mnom kao glavnim urednikom, mogu da srozaju ove novine na tako nizak nivo. U to doba su mi se javljali prijatelji i pitali da li sam normalan, a ja sam im odgovarao da pogledaju tada aktuelni „Ludusov“ impresum te provere da li će tamo naći moje ime – kao urednika, člana redakcije ili saradnika ovih do danas jedinih pozorišnih novina. Srećom, nije dugo trajalo, i nakon te „pauze“ „Ludus“ je ostao na tragu koji je trasirao Feliks, vodeći nas do danas kroz uistinu veliku avanturu.

No, kad smo već kod „prvih i jedinih pozorišnih novina“, i ovom prilikom podsećam čitateljstvo da je Jovan Ćirilov, takođe jedan od tvoraca ovih novina, uvek govorio da se, putujući širom sveta, nagledao i načitao pozorišnih časopisa, revija, magazina i najraznovrsnijih teatarskih publikacija, ali da su „Ludus“ jedine pozorišne novine u regionu, tvrdio je u početku, a docnije je proširivao geografske odrednice, pa smo tako preko Balkana i Evrope, dospeli do – sveta. Ne znam da li je to tačno i, ako ću da budem pošten, to me i ne zanima (pogotovo danas, kada Jovan više nije sa nama), ali volim da mislim da je Ćirilov govorio istinu. (Jedno, međutim, zasigurno znam: Željko Hubač, koji uporno insistira na tome da Narodno pozorište publikuje izdanje koje su takođe novine, nije upravu, jer – ime nije uvek znak, a publikacija na koju misli je – podlistak, budući da izlazi kao periodični dodatak velikih dnevnih novina.)

Ubrzo pošto smo pokrenuli „Ludus“, poželeo sam i najozbiljnije o tome maštao da će ove novine jednog dana dobiti i svoje elektronsko izdanje, ali nisam pretpostavio da će doći i vreme kada će elektronski „Ludus“ biti i jedini mogući oblik njegovog preživljavanja. No Maša Stokić je učinila sve da do toga ne dođe, a kada su e-novine postale neizbežnost, trudila se da sačuva feliksovski nivo.

Verovao sam i da ćemo bez većih problema organizovati i obezbediti normalnu distribuciju „Ludusa“ po kioscima, ali se pokazalo da u ovoj državi tako nešto nije moguće, pa smo u jednom času obavešteni da distributeri bacaju bale „Ludusa“ u jarak pokraj pančevačkog druma. Mrzelo ih je, valjda, da se bave poslom za koji su plaćeni. Feliks je onomad uveo praksu redovnih promocija „Ludusa“ širom Srbije, što je ujedno bila i prilika da novine prodajemo, a i sam je raznosio sveže štampane primerke novog broja od jedne do druge beogradske knjižare i novinarnice. Tika je, u doba kada je bio predsednik Udruženja, takođe distribuirao „Ludus“ po kioscima, a to su činile i devojke iz Udruženja, kao i članovi redakcije. I sada Tanja koristi svaku priliku da organizuje promocije „Ludusa“. Eto, nedavno smo o novinama govorili u Zaječaru. Problem je, međutim, što primerke novina nismo prodavali nego džabe delili.

Problem prodaje „Ludusa“ do danas nismo sistemski rešili. A to bi bilo moguće, samo kada bi… Kada bi, na primer, ovdašnja pozorišta samo malo povećala narudžbine… Ili samo kada bi pozorišta kojima UDUS redovno šalje naše novine redovno uplaćivala novac… Ili samo kada bi svi koji „Ludus“ čitaju i priložili koji dinar (da ne kažem: kada bi platili primerak koji uzimaju)… Tada bi budućnost ovih novina bila obezbeđena. Ili, tačnije, bila bi obezbeđena njihova sadašnjost. Jer i ona je dovedena u pitanje, a budućnost je nešto maglovito pred nama.

No tako valjda uvek biva, a i mora da bude, sa svakom pravom avanturom.