ALEKSANDAR MIHAILOVIĆ: Knjiga utisaka „Hotela Kosovo”

Predstavom „Hotel Kosovo” Nenada Todorovića, Narodnog pozorišta Priština, zimus je otvoreno njihovo novo sedište – renovirana scena Doma kulture u Gračanici.

Novu pozorišnu scenu otvorio  je 12. decembra prošle godine, ministar kulture i informisanja Srbije Ivan Tasovac. „Za 66 godina svog postojanja Pozorište u Prištini je prošlo puno toga. Prošlo je i 15 godina izgnanstva, ali ono što je divno je da od danas Pozorište ima svoj dom, svoju kuću”, rekao je Tasovac. „Posle 15 godine beskućništva mi možemo reći da smo danas postali institucija. Do juče smo skoro bili politička institucija, a danas smo konačno umetnička institucija”, rekao je direktor Pozorišta Nenad Todorović.

Premijeru predstave „Hotel Kosovo” videlo je 400 ljudi. Otvaranju nove, stalne scene u Gračanici  prisustvovali su i poznati glumci iz Beograda, ali i iz Prištine – Predrag Manojlović, Svetozar Cvetković, Enver Petrovci…

U predstavi „Hotel Kosovo“ igraju gosti, kao i čitav ansambl Pozorišta, preko 30 umetnika, među kojima su i Aleksandar Mihajlović, Zinaida Dedakin, Branko Babović, Bora Nenić, Milan Vasić, Igor Damnjanović, Bojan Stojčetović, Milena Jakšić i drugi, a nastupa i plesna grupa „Strit dens” iz Kosovske Mitrovice. Muziku je komponovao Bojan Stojčetović, koreograf je Nebojša Gromilić, kostimograf Ljiljana Ružić, a scenograf Goran Stojčetović. Predstava je od premijere gostovala širom Srbije i regiona, a u junu mesecu biće izvedena i u Berlinu. Posle ove, Narodno pozorište Priština sa sedištem u Gračanici izvelo je premijeru Nušićevog „Narodnog poslanika“, u režiji Gorčina Stojanovića, a u toku su probe „Baš čelika“ Igora Bojovića, u režiji Milana Karadžića.

„Hotel Kosovo”, po tekstu i u režiji Nenada Todorovića je mjuzikl koji nosi podnaslov „Scenski priručnik za lakše snalaženje u južnoj srpskoj pokrajini – Republika Kosovo“. Komad oslikava život glavnog junaka Dobrivoja koji se 15 godina nakon rata vraća u svoje selo kod Prizrena.

„Čekajući 20 godina da Kosovo bude umetnička tema nekim drugim, pismenijim autorima, crvljao sam radeći komade koji ga se ne tiču. Pošto je vrag odneo šalu, i pozorište je zaboravilo tu tragičnu farsu, drznuli smo se da vas onespokojimo pričom o njemu. (Mada, nikad nisam razumeo zašto je toliko teško smestiti Kosovo u sat i po pozorišne zabave). Gomile kvadratnih kilometara pod kojima leže leševi civilizacija kao humus za cvat novih mržnji, kilometri laži kojom će vas, silom fizike, očas pretvoriti u inžinjere istine, teror koji će se pravdati osvetom žrtve, sve su to razlozi da se umetnik oseti prozvanim. Ako se ne slažete, ovo je predstava koju ne smete videti. Da vam ne kvarimo veče”, napisao je Todorović u programu predstave.

Hotel Kosovo-2

Aleksandar Mihailović, glumac niškog Narodnog pozorišta, tumačio je, kao gost, ulogu Dobrivoja. Specijalno za Ludus zabeležio je „Knjigu utisaka”.

PROLOG

MIHAILOVIĆ: (Javlja se na telefon) Pronto!

TODOROVIĆ: Alo, gazda Aco… (krčanje)… iz Mitrovice… (krčanje)… te pominjemo… (krčanje)… jedan Dobrivoje reši da se povraća… (krčanje)…  tako da te pitamo da li si raspoložen?

MIHAILOVIĆ: Alo? Odakle zoveš?

TODOROVIĆ: Alo, Kosovo koling…

MIHAILOVIĆ: Gde si bre druže, radiš predstavu?

TODOROVIĆ: Ti znaš da ja to ne umem, nego subverzivno… (krčanje)…

MIHAILOVIĆ: Ako je tako, smatraj da smo se odmah dogovorili. 

PRVI ČIN

Prva scena

(Centar Niša. 4:30 časova. Mrak. Mihailović gurajući se u kragnu sam na trotoaru. Čeka. Čeka. Čeka. Čeka. Poziva šofera)

ŠOFER: Da?

MIHAILOVIĆ: Da li vi vozite do Mitrovice?

ŠOFER: Kaži brate?

MIHAILOVIĆ: Rekli su mi da kod spomenika čekam…

ŠOFER: Tako je, evo mene samo da pokupim Jocu i Milenu. Budi tu i ne brini. (prekida se veza)

(Mihailović na istom mestu. Čeka. Čeka. … Čeka. Čeka. … Pojavljuje se autobus.)

ŠOFER: Ti li si zvao? (ne sačekavši odgovor) Daj torbu u bunker i sedaj gore, će da vidiš gde ima mesto.

(Mihailović ulazi i nalazi slobodno mesto u skoro punom autobusu. Žamor)

PUTNIK 1: …Poštovanje bre, pre svega. Poštovanje!

PUTNIK 2: Tako je, tako je…

PUTNIK 1: I misliš da će sutra neko hvala da nam kaže?

PUTNIK 2: Kakvi hvala, pa evo i plate nam smanjiše.

Druga scena

(Merdare. Carina. Ulazi carinik južne srpske pokrajine republika Kosovo. Ljut.)

ŠOFER: Fkihfpi ljfbiu… (smeška se)

CARINIK: Huzgf bvd?

ŠOFER: Iha, fzuef cdžalu. (Prilikom pozdrava mu ostavlja zgužvane evre u rukama)

CARINIK: Ojhgfd  hgvdf… (Putnicima) Sretan dolazak. (Izlazi iz autobusa)

PUTNIK 6: Kaže se, prolazak.

Treća scena

(Restoran hotela HH u Kosovskoj Mitrovici. Za stolom reditelj Todorović, Zinaida, Ivanka, scenograf Goks i Mihailović.)

TODOROVIĆ: Dakle, Dobrivoje, to si ti, reši da se vrati kući jer ga zove Baba, to si ti Zinaida. E sad, tu ti njega sapliću svi, Šiptari, Srbi, Euleks, popovi i hodže…, žena, koju su oteli 99. se preudala za crnca, selo mu pretvorili u groblje i na kraju naleti na šiptarske demonstrante koji ga ubiju. Eto. Ajde sad da požurimo, imate probu u 12.

ZINA: Ali sada je 13:20?

TODOROVIĆ: Nema veze, znaju oni da vi treba da dođete.

MIHAILOVIĆ: A tekst?

TODOROVIĆ: To će Ivanka. Ivanka gde ti je tekst?

IVANKA: Evo teksta. (Pruža Mihi i Zini tri stranice sa nekoliko songova)

MIHAILOVIĆ: Ovo je sve?

TODOROVIĆ: Šta će ti više.

Četvrta scena

(Ledena sala Doma Kulture u Zvečanu. Majstori seku i farbaju drvene ploče, nekolicina mladih glumaca i plesača uvežbava koreografiju sa Tamarom.)

MLADA GLUMICA 1: A vi ste završili kod Boška*?

* (Boško Dimitrijević, reditelj i profesor glume na prištinskoj Akademiji umetnosti)?

MIHAILOVIĆ: Ja sam bio na Boletovoj prvoj klasi…

MLAD GLUMAC 1: A mi smo njegova poslednja klasa.

MLADA GLUMICA 2: Pričao je o vama…

MLADA GLUMICA 1: Boškići!

MIHAILOVIĆ: Da, Boškići.

Peta scena

(Todorović i Mihailović ispred mosta koji deli južni i severni deo Mitrovice. Na mostu park. Ispred mosta preoran asfaltni put. Ispred nekadašnjeg puta dva kamiona iz kojih se prodaje kupus. Sve okićeno ispranim srpskim zastavama. Na banderi ispred mosta se vijori zastava Češke)

TODOROVIĆ: Kada su iz Euleksa rekli da se sklone barikade, ovi naši zasadili park Mira. Kaži kakva vrhunska budalaština! A fora je što ga čuvaju Šiptari.

MIHAILOVIĆ: A šta će ova češka zastava?

TODOROVIĆ: Otkud znam, ostala od nečega za nešto, a protiv ničega.

MIHAILOVIĆ: Felini…

TODOROVIĆ: Dobro došao na Kosovo, gazda Aco.

DRUGI ČIN

Prva scena

(Telefonski razgovor između Mihailovića, Todorovića i inih, koji se odvija u periodu od 10 dana.)

TODOROVIĆ: Gazda Aco, pomeramo se za neki dan, javljam ti prekosutra.

IVANKA: Ništa mi nije rekao, preneću mu da ti se javi.

GLAS CENTRALE: Mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan.

GLAS CENTRALE: Mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan.

BOKI STOJČETOV: Ja sam druže u Beogradu, završavam muziku… Ako šta saznam javiću ti.

GLAS CENTRALE: Mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan.

TODOROVIĆ: Gde si bre bata Aco!? Sutra možeš li da dođeš? Jeste, zaboravio sam da si poslao termine… Ništa, onda prekosutra, a premijera 12. Tako je, o decembru pričamo… Stižemo, ne brini…

Druga scena

(Autobuska stanica u Nišu. Mihailović ulazi u autobus sa još 4 putnika.)

PUTNIKA 1: Hhufg khdfoieu?

VOZAČ: F izdgepfdi iuhzfe.

PUTNIK 3: Kdsftnjtze njufzgn  hkgdefv…

PUTNIK 1: (kupuje kartu) Ah, jhgf uzfguzrgf.

VOZAČ: Kuzrg njurzf, sdmnri urpoer. (smeje se)

MIHAILOVIĆ: (vozaču) Do Gračanice.

VOZAČ: 6 evra.

MIHAILOVIĆ: Dinari?

VOZAČ: Može bre, sve može! (smeje se)

Treća scena

(Gračanica. Na ulazu u mesto tabla koja nas obaveštava da je ovaj deo pod video nadzorom. Nelagoda u grudima. Ispred Doma Kulture, koji se još oprema osnovnim tehnikalijama za igranje pozorišnih predstava, ogomna skulptura u obliku natpisa „MISING” oblepljena je sa preko hiljadu fotografija nestalih i ubijenih, uglavnom Srba. Nema one živosti i gordosti na ulici, kao u Mitrovici. Manastirski zid opšiven bodljikavom žicom, ulazna kapija blokirana Hamerom Euleksa, a na banderi tik uz njih vijori se srpska zastava. Iza nekog čudnog mira nadjačavaju se strpnja i slutnja)

MIHAILOVIĆ: Sve je ovo strašno, druže moj…

TODOROVIĆ: Nisi bio u Velikoj Hoči i Orahovcu, ovo je još i dobro. E moj gazda Aco, o tome pravimo predstavu. U silnom nadje…anju šta je čije, ko je koga kada i prvi, zašto, EU, Srbija ili Kosovo, vodi računa, ovde je strogo kažnjivo da kažeš i Metohija, od svega toga silnog i presilnog zaboravili su na nas, male ljude. Tu ubrajam i Šiptare, jer su njih slagali da imaju svoju državu. Nemaju oni ništa, a i mi sa njima. Telekom im uzeli Nemci, Elektranu takođe, rudnike Amerikanci, koji su još stigli i bazu da im uvale, Brezovicu nameračili Francuzi… Sve ti je ovo jedna velika farsa koja treba da sakrije ogromnu pljačku, a mi, mali ljudi smo samo olinjali bidermajer koji se poteže isključivo za novinsko i televizijsko slikanje.

Četvrta scena

(Sledeći deo prati razne delove proba, razbacanih po celom prostoru Doma Kulture. Radi se pod lampama i reflektorima kada ima struje, kada nestane prelazi se u delove sa dnevnim… Hladnoća kao datost se podrazumeva. Neočekivani i nerealni entuzijazam struji sve vreme.)

  • Probamo kombi!
  • Povukao sam te jer sam mislio da ide onaj deo kada krenemo napred.
  • Probaj sad da kažeš, pojačao sam ti bubicu.
  • Dajte mi još jednu vizit kartu!
  • Nenade, a da odmah slijem ovu sledeću scenu, da je ne odvajamo?
  • Kada skinem omču i bacim je, a ne uleti u džep, pokupi je molim te u promeni.
  • Probamo Kombi! Goks, gde da stavimo marku za kombi?!
  • „Pa koga to vidim! Povratnik!…”
  • Ko je isključio kalorifer?!
  • Ne može ovo svetlo, daj dodaj i mrtvog Dobrivoja napred!
  • Ne mogu više, spava mi se!!!
  • Prvo se prekrstimo, pa ispijemo do dna, pa se izljubimo. Triput, naravno!
  • Stigli letači sa sajlama, namontiraće se do ponoći, a onda proba sa njima!
  • „Mi nismo vaši mrtvi…”
  • Stigli neki sendviči, ljudi!!!
  • Probamo kombi!
  • Koliko će ovo da se suši, ubi ova farba?
  • „Ako sam živ gde mi se zaturio život…”
  • Ljudi, nema Nenada!
  • „A ako sam mrtav, gde ležim i gde mi je grob.”
  • Otišao sa Fisnikom u Prištinu!
  • A da probamo ponovo kombi?

Peta scena

(Doručak u sali hotela HH. Kafa i Mihailović sede sami sa sobom. Na TVu lokalne vesti javljaju o upravo završenim izborima i velikoj pobedi nekog nad nekim i kako je to za nealbanski živalj dobro, jer će zamenik premijera biti Srbin. Konobar, koji je do tada rešavao ukrštenicu na šanku, menja kanal)

MIHAILOVIĆ: Lažu, je l’?

KONOBAR: Nemam pojma, ali kasno je… To je trebalo… I – ha… A i ne verujem im ništa.

MIHAILOVIĆ: Biće valjda nešto, evo dobili ste sada i stalno pozorište…

KONOBAR: A za koga? Raselio se narod dok su se oni smislili da nešto urade. Na jednog koji se vrati ide desetoro koji se odsele.

MIHAILOVIĆ: Dođi na predstavu, baš govori o tome…

KONOBAR: Ima li šta da se čovek nasmeje u toj predstavi?

MIHAILOVIĆ: Valjda.

TREĆI ČIN

Prva scena

(Na satu 02.20. Sutra, tačnije danas je premijera. Upravo završen treći progon. Umor, euforija, nadvikivanje, škripa stolica, smeh…  Sve se to slilo u hladnjikav i zadimljen klub Doma kulture u Gračanici. Mauricio, direktor Berlinskog teatra sa jednim od svojih glumaca, Živojin, direktor Doma, ali pre svega duhovna i ljudska gromada preostalog življa u Kosovskom Pomoravlju – Todorović, Goks)

MIHAILOVIĆ: Fisnik, kako ti se čini predstava?

FISNIK: Volim te. (Smeje se.)

MIHAILOVIĆ: Vidimo se sutra na predstavi?

FISNIK: Ne mogu, Bogu mi, će me vide moji, pa da me kole u šuma.

TODOROVIĆ: (Fisniku) Rekao sam Mauriciju da si mi dao skele za scenografiju, sad kad se raščuje po Nemačkoj – gotov si! (Smeju se.)

ŽIVOJIN: Odlična predstava… Pogađa… Iskrena je, a to boli.

MIHAILOVIĆ: Vidim… Nisam znao dok nisam doživeo… Zvao sam Nenada u Niš da uradimo predstavu o nezainteresovanosti ostatka Srbije za Srbe Kosova.

Druga scena.

(Mihailović sedi u kafani preko. Čeka. Najednom ustaje i istrčava na ulicu)

MIHAILOVIĆ: Stigla si! Rekao sam ti da će sve biti ok. Zašto plačeš? Ej! Šta je bilo? (Danijela, supruga, ne odgovara.) Videla si ovo „Mising”?

DANIJELA: (Kroz suze) Da… I žice oko kuća, manastira i… Strašno…

Treća scena

(Premijera. U sali oko 300 „Dobrivoja” i oko dvadesetak ostalih. Onih za koje je to samo predstava. Smeh – aplauz – smeh – tišina – tišina – osmeh – tišina – aplauz – muk – suze – muk – jecaj – muk – smeh –  muk – muk – muk – aplauz – aplauz – aplauz… – suze)

MIHAILOVIĆ: (Muk) …

Četvrta scena

(Ispred Doma neka lica, neki ljudi, neki pogledi i žamor. Ili urlajući muk, svejedno.)

  • Čestitam, plakala sam…
  • Sjajno, sjajno…
  • Ej bre sinko…
  • Sve je istina i svaka vam čast!
  • Jel će da igra ovo ponovo, moram da dovedem ove moje da gledaju?
  • Malo je prljava predstava, ali gađa pravo u grudi.
  • Još ne mogu da se priberem…
  • Nenad je heroj! I ti i Milanče, Igor, Banjo, Bojan… I ova deca su me oduševila… Ma svi!
  • Svaka čast.
  • Sve ste okrpili i to mi je mnogo milo! I Šiptare i ove strance, a Boga mi i naše! I neka ste! Sve je istina!
  • Izvinite, malo mi se razmazala šminka… Pa plakala sam, nije me sramota da kažem!
  • Dobrivoje, da vam čestitam i da vam se zahvalim. U stvari svima. Ja živim tu niz ulicu, ovo mi je unuka… Pozdravi se, pruži ruku čiki. Muž mi je eno tamo na slici i… Hvala vam.

EPILOG

(Mihailović, Danijela, Milanče i Boki u kolima na putu za Vranje. Mihailoviću zvoni telefon. Javlja se.)

ŽIVOJIN: Aco, molim te mi napiši nešto o tvom utisku nakon svega ovoga, šaljem neki članak, pa bih da i to imam.

MIHAILOVIĆ: Važi, čim stignem u Niš, šaljem ti.

ŽIVOJIN: Napiši odmah, hitno mi je. Pozdrav i čujemo se druže.

(Mihailović kuca poruku.)

„Teško da ćemo, u vremenu koje nas je snašlo, razumeti svu nemoć, očaj i patnju malih ljudi danas na Kosovu. Bojim se da će ti mutirani apatridi, razapeti između paragrafa i kancelarija, neotpakovanih kofera i humanitarnih paketa; između preoranog mosta i ispranih zastava; između grobova i granica koje preko njih prolaze, bojim se da će se taj mali čovek nepovratno izgubiti i postati samo statistika novih istorijskih udžbenika.”

( Reditelju preporučujem da ispod ovog teksta ne podvlači muziku, ne farba svetlima glumce, da ne pušta nikakve projekcije, ili koristi bilo kakave druge pozorištarije. Ako već nešto mora, neka ih zajedno sa publikom ogradi žicom.)

Aleksandar Mihailović

ANTRFILE 1

Novu scenu Narodnog pozorišta Priština u Domu kulture u Gračanici, otvorio  je 12. decembra prošle godine, ministar kulture i informisanja Srbije Ivan Tasovac. „Za 66 godina svog postojanja Pozorište u Prištini je prošlo puno toga. Prošlo je i 15 godina izgnanstva, ali ono što je divno je da od danas Pozorište ima svoj dom, svoju kuću”, rekao je Tasovac. „Posle 15 godina beskućništva mi možemo reći da smo danas postali institucija. Do juče smo skoro bili politička institucija, a danas smo konačno umetnička institucija”, rekao je direktor Pozorišta Nenad Todorović.

Premijeru predstave „Hotel Kosovo” videlo je 400 ljudi. Otvaranju nove, stalne scene u Gračanici prisustvovale su brojne zvanice, uključujući i pozorištnike iz Srbije, ali i iz Prištine – Predrag Manojlović, Svetozar Cvetković, Enver Petrovci…

ANTRFILE 2

U predstavi „Hotel Kosovo” igraju gosti, kao i čitav ansambl Pozorišta, preko 30 umetnika, među kojima su i Aleksandar Mihailović, Zinaida Dedakin, Branko Babović, Bora Nenić, Milan Vasić, Igor Damnjanović, Bojan Stojčetović, Milena Jakšić i drugi, a nastupa i plesna grupa „Strit dens” iz Kosovske Mitrovice. Muziku je komponovao Bojan Stojčetović, koreograf je Nebojša Gromilić, kostimograf Ljiljana Ružić, a scenograf Goran Stojčetović. Predstava je od premijere gostovala širom Srbije i regiona, a u junu mesecu biće izvedena i u Berlinu. Posle ove, Narodno pozorište Priština sa sedištem u Gračanici izvelo je premijeru Nušićevog „Narodnog poslanika”, u režiji Gorčina Stojanovića, a u toku su probe „Baš čelika” Igora Bojovića, u režiji Milana Karadžića.