6. DESIRE CENTRAL STATION: Dead or alive

Piše: Marijana Vasiljević

Ovogodišnji, šesti međunarodni regionalni festival savremenog pozorišta „Desire”, održan je u Subotici, od 29. novembra do 5. decembra.

 

Desire-board

Festival „Desire” bavi se savremenim, ali i pozorištem budućnosti. Od osnivanja, on nikada nije koketirao sa ukusom publike, a klasično u pozorištu predstavljao je iz novog ugla. To je festival koji nudi pogled kroz drugačiju prizmu, prepliće kulture, nacije, različite pristupe teatru, a gledaoca uspeva da privoli da promišlja viđenu predstavu i zauzme stav o njoj.

U fokusu „Desirea” ove godine nalazila su se egzistencijalistička i humanistička pitanja. Pod sloganom „Dead or alive” („Živ ili mrtav”) on nas pita o različitim određenjima života i smrti. Šta je život? Šta – smrt? Kakve vrste smrti postoje? Da li je prava smrt modernog čoveka odsustvo delovanja? Ima li mesta neaktivnosti u ljudskom postojanju? Šta može biti pitanje života i smrti, životno pitanje? Ko ili šta određuje našu egzistenciju? „Desire” se odlučno bavi univerzalnim problemima savremenog čoveka.  On se zalaže za društveni i umetnički aktivizam, a politike se dotiče u meri u kojoj je ona jedan od elemenata koji određuju naše svakodnevno bitisanje.

Za razliku od prethodnih izdanja festivala, ovog puta „Desire” se mnogo više bavi telom, pokretom, koreografijom i ritmom. Jer, nisu li ritam i kretnja prvi znak života i ono što nas održava živim? Pokret i neverbalno, ples i radnja predstavljaju univerzalni jezik komunikacije, koji uvek nadilazi reči.

Festival je otvoren predstavom „Akrobate”, „Monfort” teatra iz Pariza. Reditelj Stefan Rikordel i  dramaturg Olivije Meru, pripovedaju istinitu priču o Fabrisu, artisti koji posle pretrpljenih povreda ostaje nepokretan i pokušava, uz pomoć dvojice mladih akrobata-glumaca, da se vrati na scenu. U međuvremenu, on umire pod nerazjašnjenim okolnostima. Predstava se bavi potrebom prevazilaženja sopstvenih ograničenja i svojevrsna je oda životu i postojanju, prijateljstvu i humanosti. Na sceni su dva glumca, artista. Aleksandar i Matijas. Dva tela i jedna konekcija. Ne zna se gde se završava jedan, gde počinje drugi. Pokreti odišu fluidnošću, elegancijom. Kretnje su kao u bestežinskom stanju. Predstavu prate snimci dokumentarnog filma o Fabrisu i video projekcije koje su tu umesto komplikovanije scenografije. Ređaju se slike. Priroda. Šuma. Voda. Život kao reka, stalni tok. Zvučni efekti (žuborenje vode, talasi)  i muzika koja zadaje ritam kretnjama, pojačava emociju. Scenografija kao ključ: zid visok nekoliko metara postavljen pod uglom. Planina postojanja. Umetnost padanja i ponovnog uzdizanja, kao konstantno stremljenje vrhu, prevazilaženje prepreka. Život kao kretanje, letenje. Potpuno prepuštanje. Odsustvo  granica. Oslobađanje od želje za kontrolom. Ljubav čoveka prema čoveku, sadrugu u postojanju. Humanost. Podrška. Partnerstvo. Umetnost. Različite vrste plesa i akrobatike ukomponovane u jednu priču. Dirljiva i poetična priča o životu, smrti, o saradnji, prijateljstvu, ispričana bez  suvišne sentimentalnosti i preterivanja. Jasno, upečatljivo, svrsishodno u svakom momentu.

Trupa „Hodvorks” iz Budimpešte, koju je osnovala Adrien Hod, koreografkinja, na ovogodišnjem „Desire-u” gostovala je sa dve predstave. „Zora” govori o rađanju pokreta, nagosti kao prirodnom stanju čoveka, lepoti ljudskog tela u delovanju. Bez scenografije, bez kostima. Samo nago telo i kretnja koja gradacijom definiše izraz. Potpuna sloboda (na probama se koreografija stvara improvizacijom). Nikako klasično ili „main stream”. Za neke progresivno. Drugom predstavom – „Uslovi smrtnosti” Adrien Hod, opet, eksperimentiše sa ljudskim telom, pokretom koji je sada varijabilniji, više struktuiran i baletski konkretniji. Ona ispituje ljudske instinkte, nagone, podsvest, seksualnost, ljubomoru i ljubav. Sve ono što nas kao ljudska bića,  biološki determinisana, pokreće i motiviše.

„Kokteli”, predstava grupe „Tor” iz Brisela je baletska i sastoji se od jasno definisanih koreografskih minijatura. Svaka minijatura dobila je naziv koji liči na naziv koktela, ali je izmenjen obzirom na temu. Predstava se bavi problemima ljudske egzistencije na širem planu,  koji, prema rečima autora Tieri Smitsa nikome nisu strani (na primer – nestajanje ozonskog omotača, ratovi oko energetskih izvora ili položaj žene u religiji). To su pitanja koji utiču na našu egzistenciju direktno ili indirektno. Ono što projekat čini originalnim jeste da je svaka tema predstavljena veoma kratko – trominutnom plesnom tačkom, kao što se svakodnevno ljudima prezentuju informacije na internetu. Kratko, upečatljivo, jasno, ponekad erotično ili groteskno. Stalnom promenom osvetljenja, muzike, kostima i situacije i teme postiže se dinamika. Na taj način predstava postaje kabare. Svaka koreografija izgrađena je originalno i sa distinkcijom u odnosu na prethodnu. Vizija Tierija Smitsa od igrača zahteva kretnje koje se gledaocu čine neverovatnim. I oni te kretnje izvode sa zavidnom lakoćom. Kao odgovor na predstavljene probleme ljudske rase, autor  nudi rečenicu: „Jedina teritorija koju mi zaista posedujemo, jedini prostor u kome imamo potpunu slobodu postojanja je naše telo. A sa njim možemo šta god poželimo”. I, zaista, njegovi plesači – mogu.

Predstava „Roberto Cuko” teatra „Maladipe”  iz Budimpešte, rađena je u koprodukciji sa  pozorištima „Novo kazalište” iz  Zagreba  i „Mini teatar”, Ljubljana. Bernard-Mari Koltes, najmlađi francuski dramski klasik, neposredno pre sopstvene smrti, u groznici, napisao je „Roberta Cuka”. Predstava koja se bavi doživljajima masovnog ubice odbeglog iz zatvora, i psihopatologijom tragača za smrću, struktuirana je u vidu dramskih minijatura – susreta koje Cuko doživljava bežeći. Granice prelazi geografski (stalnim kretanjem kroz različite države),  lingvistički (govoreći različite jezike), moralno (kršeći sve moralne i zakonske norme) i psihološki (menjajući identitet). Um masovnog ubice i umirućeg u borbi sa smrću susreću se u ovom komadu. Cuka, kao i Koltesa smrt progoni. Teatar „Maladipe” ovakvu atmosferu slika velikim energetskim nabojem, postavljajući publiku u prostor predstave. Režiser Ivica Buljan kaže da je ceo projekat vrsta eksperimentalne radionice u kojoj su istraživane sve „perforacije” teksta, sva dostupna značenja (literarna, filozofska, teatarska, filmska) koja u finalu dovode do predstave. „Predstava nije posvećena ni scenografskom ni spektakularnom, nego u samom glumcu traži iskone bliske onima avangarde s početka dvadesetog veka. Ova predstava je putovanje kroz stilove teatra i drame dvadesetog veka”.

Teatar „Maladipe” predstavio se i projektom „Molijerov Don Žuan” reditelja Šandora Žotera. Predstava postavljena u atmosferi stana, prostora u kakvom i inače funkcioniše „Maladipe”, omogućava bliski kontakt publike i glumca. Nepredvidivi otkloni u izvođenju teksta, neki izazvani ponašanjem publike, spontana komunikacija (verbalna i neverbalna) sa publikom specifičan su način izvođenja. Interesantna scenografija (reprodukcija Dalijeve slike „Gala i Dali na nebu”)  i rekviziti (plastični kipovi Bogorodice, psa, glava lutke) slikaju glavno pitanje koje ova predstava postavlja: Šta je ono što nas goni da kreiramo sopstvene Don Žuane? Zašto su nam potrebna obećanja o lepšem životu, ispunjenju svih naših želja i kada znamo da su nerealna? Zašto težimo harizmatičnim ljudima i vođama bez realno zasluženog autoriteta samo na osnovu praznih zakletvi? Da li je u osnovi samodestrukcija?

„Velika sveska”, predstava pozorišta „Skene” i pozorišne trupe „Forte” nastala je po istoimenom romanu Agote Krištof, a u režiji Čabe Horvata. Rat je. Dva dečaka, blizanca bivaju ostavljena kod bake, na selu. Kako bi se izborili sa osećajem odbačenosti i beznađa oni počinju da organizuju sopstveno preživljavanje i odrastanje zapisujući događaje u Veliku svesku. Jedini uslov da podatak bude zabeležen jeste da bude istinit. Na primer, neće se zapisati: „Naša baka je veštica” već: „Većina stanovnika sela misli da je naša baka veštica”. Dečiji doživljaj rata, nedostatak emocionalne vezanosti sa bakom i načini prolaženja kroz faze odrastanja u predstavi su prikazani koreografski i neverbalno koliko i verbalno, kroz pripovedanje. Ugao deteta, atmosfera bajki, dečijih igara, opasnih ali i bezbrižnih detinjih avantura slikana je precizno i savršenim ritmom. Autori su koristili mađarske narodne pesme i plesove kako bi dočarali atmosferu sela i narodnih priča. Muzika se stvara na sceni raznim predmetima, rekvizitima i jednom jedinom violinom. Kao rekvizit koristi se – povrće. Bundeve, listovi i glavice kupusa,  džakovi krompira i nezaobilazni veštičji rekviziti – kazan i metla na sceni su upotrebljeni  višestruko i na najneobičnije načine. Ritam izvođenja, velika fizička spremnost i koncentracija glumaca, kao i preciznost u realizaciji komplikovanih koreografskih deonica, odlika su ovog nadasve originalnog performansa.

Pozorište „Skene” i pozorišna trupa „Vadli” iz Budimpešte predstavili su se projektom „Elizabeta I” po delu Pola Fostera. Koristeći se metodom predstave u predstavi autor, Remus Siksai je na humorističan način predstavio vladavinu jedne od najkontradiktornijih ličnosti u istoriji sveta. Glavne uloge, kao u Šekspirovo vreme, igraju muškarci. Atmosfera groteske i ironije podseća na onu iz ostvarenja Monti Pajtona. Tokom predstave koju trupa pokušava da izvede pojavljuju se razni tajni agenti, vladini službenici ili cenzori koji opstruiraju probe. U tim momentima atmosfera se od montipajtonovske pretvara u onu iz „Paklene pomorandže” što nam sugeriše da su sloboda volje, govora, mišljenja, pa čak i kretanja možda samo iluzija i da uvek postoji neki „mehanizam” mračniji i od „državnog aparata” koji sve to kontroliše.

„Naše tajne” reditelja Bele Pintera i njegovog pozorišta iz Budimpešte govori o novijoj istoriji Mađarske, kroz lične priče aktera i njihove prepletene sudbine. Priča o tajnama koje imaju svi, o izdajstvima na ličnom i državnom planu ispričana je uz muziku koja se stvara na sceni i vrcave dijaloge. Osetljivo pitanje pedofilije Pinter prikazuje kroz humor što nepotrebno oduzima  ozbiljnost problemu. Zanimljiva scenografija (veliki radio, magnetofon u pozadini koji snima sve događaje) i interesantno korišćenje svetla (dojam crno-belog filma na početku i kraju predstave). Dovoljno klasično za konzervativniju publiku i dovoljno društvene kritike za to da se predstava nađe na „ Desire-u”.

Predstava  HKD teatra – Međunarodnog festivala malih scena, „Aleksandra Zec”, Olivera Frljića koja je na ovogodišnjem „Bitefu” odnela Gran pri, pred publikom „Desire-a” prikazana je sa velikim uspehom. Potresna priča o devojčici i njenoj porodici, još jednoj besmislenoj žrtvi rata devedesetih. Autor ne pokušava da deluje politički. Ne želi da objasni, niti da optuži. On predstavlja činjenice na veoma upečatljiv način, slikama od kojih vam se prevrće u stomaku. Na kraju, on zauzima izrazito humanistički stav. Ostvaruje ugao, iz kog bi možda, da je kojim čudom preživela, govorila devojčica, koje više nema. O radu na predstavi i kasnijoj negativnoj reakciji dela hrvatske javnosti govori direktor HKD teatra iz Rijeke: „Kada smo krenuli u projekat, mi smo znali u šta se upuštamo. Naravno da je to bio rizik, ali ja sam to želio napraviti, jer mislim da je to problem o kome treba otvoreno govoriti. Sve što se kasnije oko toga dešavalo, nas nije zanimalo. Gde god smo igrali, publika nas je dobro primala.”

„Hamlet-mašina”, projekat Urbana Andraša rađen je po tekstu Hajnera Milera u bitoljskom Narodnom teatru. Autor shvata dramu, napisani tekst – samo kao sirov materijal, polaznu osnovu koju kasnije, u radu i razgovorima sa glumcima razrađuje, menja i postavlja je u okolnosti izvođenja, sada i ovde. Time teatar dobija dinamičku kategoriju u teorijskom i metodološkom smislu, a ne samo u praktičnom. Glumce smešta u formacije i oblači ih u uniforme kao militantnu grupu koja se drznula da izgovori i pokaže sve ono što je trulo u pozorištu, društvu i državi u kojoj se nalazi. Oni su čas u žučnoj raspravi u sopstvenom pozorištu, čas na plaži, a čas su kontraverzni skopski spomenici. Nalaze se u praznim frižiderima, mrtvačkim kovčezima, čak i akvarijumu. Upečatljive, naturalistički obojene scene, neočekivani obrti, pomalo ironijskog humora i veliki energetski naboj odlikuju ovaj performans. Povezanost sa filozofijom egzistencijalizma je višestruka (što se može reći i za ovogodišnji „Desire”). Otud i citat iz Kamijevog „Stranca” rečenicom „Sve je to zbog sunca” posle masovnog ubistva na plaži nakon čega se „leševi” prekrivaju velikim platnom na kome je oslikano sunce (aluzija na makedonsku zastavu?). Urban, kao i uvek do sad, pored kritike društva i okruženja, postavlja opštija, „veća” pitanja. Šta je ono što mori i polako ubija modernog čoveka i koje sile ga motivišu ili onesposobljavaju? Jesmo li sami svoji najgori neprijatelji ili su to naši konstrukti: samopromocija, konzumerizam, neoliberalizam?

„A, gdje je revolucija, stoko?” Boruta Šeparovića je predstava koja je otvorila ovogodišnji „Bitef”, a zatvorila „Desire”. Projekat nastao kao svojevrsna reciklaža ili kako se sam autor izrazio „sakaćenje” pređašnjeg projekta „Mali čovjek želi preko crte”, koji je zabranjen zbog autorskih prava, a koji podržava ideju da muzika može i treba biti svima dostupna, a da umetnost mora biti javno dobro. „Ta ideja o muzici može se proširiti na ideju intelektualnog vlasništva uopšte. Na primer, na problem vlasništva nad patentima za neke lekove. Ko uopšte vlada intelektualnom svojinom i šta se događa kada u to uđu investicije? Neke stvari moraju i treba da ostanu javno vlasništvo”, kaže Borut Šeparović. Nova predstava dobija naziv po grafitu (koji, jer je autor anoniman, nije ničija intelektualna svojina, odnosno jeste svačija, javna). Po rečima Boruta Šeparovića ova predstava je dekonstrukcija prvobitne dekonstrukcije, ali i ona se bavi mogućostima da se kroz teatar inicira građanski aktivizam. Kroz obrade pesama grupa „Idoli” i „Šarlo Akrobata”, uvodeći glasnom muzikom i parolama atmosferu mitinga, trupa „Montažstroj” jasno protestuje protiv fašizma, zatvorenosti i ksenofobije u društvu. Autor nema problem da kaže da njegove predstave jesu političko pozorište, ali ne veruje u moć političkog teatra da utiče na politiku ili promeni svet. Za promenu je, ipak, potrebna kritična masa, a nju ne može činiti mnoštvo izolovanih jedinki. Nju činimo svi mi, zajedno.

Festival „Desire” i ove godine, kao i svake od nastanka, pokazao je savremene tendencije teatra ne samo u okruženju, već i u Evropi. Predstave koje ne zaostaju po kvalitetu za onima koje se prikazuju na najvećim pozorišnim festivalima u okruženju, privukle su kritičare, glumce, režisere, kao i studente  dramskih akademija za koje ovaj festival postaje deo obavezne pozorišne „lektire”.

Poseban „šmek” „ Desire-a” jeste vrsta porodične atmosfere i neposredna komunikacija sa publikom. Razgovori sa autorima predstava na „Desire akademiji” odvijaju se skoro svakodnevno tokom Festivala, a publika im prisustvuje uz novinare i kritičare. Svake večeri, na ulazu, publiku dočekuju glumci pozorišta „Deže Kostolanji”. Jedni, često pod maskom, cepaju karte, drugi uz ljubazan osmeh dele publici kafu, postaju razvodnici i podsećaju gledaoce da ugase mobilne telefone pre predstave. Direktor i osnivač Festivala, Urban Andraš uvek je tu da,  kao pravi domaćin, požuri publiku pri ulasku kako predstave ne bi kasnile, da razgovara sa kritičarima i da pokloni po koju kartu onima koji iz nekog razloga nisu stigli da je kupe. „Imamo slučaj jedinstven kod nas da se na ovom festivalu pojavila nova generacija publike. Ako pogledate sale, videćete da na predstave dolaze veoma mladi ljudi. Neki od njih odsustvuju sa fakulteta i posla, uzimaju godišnje odmore samo da bi prisustvovali „Desire-u”. Ta publika izrasla je gledajući ovaj festival i to je za mene posebno”, kaže Urban.